Sardina u ulju

Ovih dana domaći supermarketi osvanuli su sa još većim asortimanom robe koja je obeležena elektronskim nalepnicama protiv krađe. Najnoviji proizvod koji je pod elektronskom zaštitom su – sardine. Obične, u ulju, sa cenom od oko stotinu dinara, dakle manje od jednog evra, sardine su zaštićene, svaka, elektronskim nalepnicama. Ljudi ih, gladni, više nego obesni, kradu u tolikoj meri da se ovaj vid zaštite ne samo isplati već je i nužan.

Za to vreme, novine su pune oglasa za letovanja u kojima za cenu jedne osrednje večere za dvoje možete letovati u susednoj Grčkoj čak po deset dana. Uslovi na destinaciji su gotovo spartanski. Autobuski prevoz, minimalno opremljena soba, bez doručka ili kakvog pansiona. Ali 60 evra za sedam dana je 60 evra. Kao da je u Srbiji luksuznije.

Broj rata na koji možete pazariti osnovne životne namernice, ako vam se ne rizikuje robija sa elektronski obeleženom sardinom, popeo se na 360. Dakle, danas je supermarket spreman da vas čeka celu godinu dana da biste mu platili ono što ste uzeli u dve korpe da počastite goste na slavi, rođendanu ili ono konzervi što ste poneli na svoje letovanje od 65 evra u Grčku. Čekaju, jer znaju da nemate.

Sve češće, nažalost, čitamo o direktnim posledicama ovakve situacije po one najugroženije – penzionere. Ovog leta imali smo prilike da pročitamo u novinama o barem dve situacije u kojima su naši najstariji sugrađani umrli, prosto, od gladi. Usamljeni u osećaju sramote i bespomoćnosti, sluđeni činjenicom da su čitav život negde radili, a danas sede gladni, bespomoćni pred činjenicom da više ni sardine ne mogu smandrljati u džep. Više osramoćeni sami pred sobom nego gladni, a gladni više nego išta. I tako u smrt, željni svega.

Tragedija dvojice umetnika od kojih je jedan prestao da stvara, jer ga je u inostranstvo oterao kredit u švajcarskim francima, a drugi umalo izgoreo sa svojom porodicom, neki su od primera gde smo. A trenutno smo tamo gde ostaci tzv. srednje klase vode – i gube – borbu za preživljavanje već kod računa za komunalije.

U ovim okolnostima glavni neprijatelj našeg radnog naroda i njegove poštene inteligencije, optužen za rušenje poretka nije niko drugi do – jedan pozorišni reditelj. Ili jedna profesorka prava. Protiv njih dvoje se pokreću prijave. Reditelj se poziva na saslušanje, deluje u punom kapacitetu Pravna Država Srbija. U naletu skoro neviđene količine Pravdoljublja, kao na steroidima pravde. Ne gubi se vreme, ne odlažu se ročišta, ne zastareva slučaj – štiti se Poredak. Na kraju krajeva, nije Poredak vranjanski dečak pa da može svako da ga pipka i prođe nekažnjeno.

Umetnika i profesorku je dakle potkazalo zbog izgovorene reči. Reči kojom su kritikovali ili se ne slagali sa situacijom i pozvali na njeno menjanje. Ako hoćete i rušenje. Bez ičije krvi ili života, doduše. Svaka situacija u kojoj stari umiru gladni po memljivim budžacima jeste za najhitnije rušenje i zamenu novim. Šta je tu sporno? Osim krvi.

Ako zanemarimo najočiglednije pitanje – odakle nama „poredak“ pa da imamo šta da rušimo? – najjezivije u ovom slučaju je što denuncijacija dolazi ne od nekakve zlokobne tajne policije u kožnom kaputu ili državne službe ohrane već od njihovih kolega i „običnih“ građana. Čovek je čoveku vuk, a izgleda i denuncijant. Službe zaštite mogu da se odmore, građani su budni.

Za vreme Miloševićeve tiranije za denuncijaciju političkih protivnika i obeležavanja ljudi ove vrste su služile dubiozne organizacije poput Patriotskog saveza ili Dnevnika 2. Danas, za tim izgleda nema potrebe, jer mi, od sve svoje bede, denunciramo jedni druge. Rijaliti „Goli otok 2“.

Tragikomično je što istorijske paralele ovakvom tužakanju kolega i prijatelja možemo naći uglavnom u totalitarnim društvima poput DDR ili Sovjetskog saveza. I tamo je najlakše bilo održati svoj život, potkazivanjem i uništavanjem tuđeg. Istina nije bila nimalo bitna, bio je bitan strah. Strah da delujete, mislite, govorite…

Ostaje nam da se nadamo da će barem denuncijantima krenuti ekonomski bolje kada se njihova odanost i budnost budu primetile Tamo Gde Treba. Moralno su, vidimo, već milijarderi. I on i ovaj drugi. Ostaje da se nadamo i da će njihovi primeri beskompromisne borbe za odbranu Poretka, u kojem se sardine i žvake obeležavaju, starci umiru gladni, a odmorom smatra sobuljak od 65 evra iznajmljen na poček od 360 dana, slediti i brojni drugi građani.

Svuda ima žgadije poput reditelja ili profesorke koji podrivaju li podrivaju. Sve ih treba pronaći i upreti prstom u njih. Sistem ne sme pasti! A da ne bi pao, građani, samo denuncijantski i odgovorno!