Simpatični resorni ministar
Ko je danas – u eri portala, blogova i mikrobloging platformi – novinar, a ko nije?
Nedavno
je na jednom od domaćih internet portala objavljen transkript navodno nezakonito
prisluškivanog telefonskog razgovora. Nakon te objave usledio je, prema
svedočenju vlasnika portala, razgovor u policiji koji je otvorio „vrlo
zanimljivo“ pitanje: ko je danas – u eri portala, blogova i mikrobloging
platformi – novinar, a ko nije.
„Vrlo
zanimljivo“ je u prethodnoj rečenici stavljeno pod navodnike jer je ovo pitanje
zapravo zanimljivo još samo plemenima u džunglama Amazona. Na to pitanje su
ostatak sveta, regulatori i struka davno
odgovorili. Međutim, po našem starom dobrom običaju, ceo svet je glup, a mi sve
znamo najbolje (zbog čega nam ovako i ide) i sačuvaj bože da mi primenimo tuđe
rešenje kad smo ovako specijalni i posebni, a oni jadni i bedni.
2015. godine naše društvo pretvara da je pitanje da li je vlasnik informativnog
portala ili bloga, novinar – legitimno pitanje. To je kao kada bi otvorili
raspravu da li je zemlja zaista okrugla, samo zato što to nije utvrđeno na
teritoriji Srbije, nego na prevrtljivom zapadu.
(bljutav) ukus ovoj izmišljenoj raspravi dodao je za vikend naš simpatični
resorni ministar kulture i medija u jednom od svojih antologijskih tvitova. Kaže u svom tvitu: „Ako su
svi vlasnici portala ili blogova novinari, da li su vlasnici samomeraca krvnog
pritiska kardiolozi? #samopitam“. Koliko
je samo on i duhovit.
nije za šalu i trebalo bi da bude zvono na uzbunu jer živimo u državi čiji je ministar
u stanju da napiše nešto ovako, suštinski, skandalozno. Dva su glavna uzroka
skandaloznosti tvita simpatičnog resornog ministra. Prvi je taj što on pokazuje
da on ima problem sa razumevanjem interneta i tehnološkog napretka. Drugi je
taj što on ima i problem sa razumevanjem uloge novinara u jednom društvu poput našeg.
Prvi problem
Pojava
prvih novina (trivije radi „Relation aller
Fürnemmen und gedenckwürdigen Historien“ iz 1605. godine) omogućena je između ostalog i tehnološkim
razvojem i izumima kao što su gutenbergova štamparija, proizvodnjom jeftinog papira
i sl. Čim je postalo moguće da se po
prihvatljivoj ceni, za kratko vreme štampa veliki tiraž i tako obaveštava
javnost pojavile su se i novine. Do tada su one bile nemoguće jer bi morale, na
primer, biti pisane rukom.
Dakle
samo je pojeftinio proces brzog saopštavanja vesti velikom broju ljudi i
ukinuta potreba da se to radi od usta do usta.
Tako je bilo i sa izumom interneta koji je dodatno pojeftinio i
pluralizovao ovaj proces. Posao novinara ostao je isti i nepromenjen.
Ako u budućnosti budu izmislili hologram, novinari će biti oni koji će
nam hologramom saopštavati ono što misle da bi mi, kao javnost, trebalo da
znamo. Da li će se i tada naći neki simpatični resorni ministar koji će se
pitati da li je novinar onaj ko ima hologram – verovatno.
Drugi problem
Drugi
problem je mnogo značajniji. Simpatični resorni ministar ne uviđa značaj
novinara u društvu poput našeg. Odnosno. Uviđa naš simpatični resorni ministar
to dobro. Baš zato i radi sve da marginalizuje i omalovaži one među novinarima
koji sa javnošću komuniciraju preko interneta.
Zato se
trudi i da ih diskvalifikacijama onemogući da rade svoj posao. Ono što simpatični resorni ministar poručuje
jeste – za istinom možete tragati samo ako ste licencirani, a ja ću (ili neki
moj avatar) davati tu licencu. I onda ti možeš, ti možeš, ali ti ne možeš. Zašto?
Zato!
E ma
nemoj.
Odi da te licenciram
Ovakva
vlast bi obožavala ideju licenciranog novinara jer bi onda samo njima morala da
polaže račune. „Ne možemo vam reći da li smo proneverili javni novac jer vi
nemate licencu, soriška“. A ovi što imaju ne bi da je tako koriste. I onda,
građani, čaos! Naš simpatični resorni ministar zapravo naslućuje ovaj raj na
zemlji u kojem morate da odgovarate samo na pitanja onih koje ste vi sami
„licencirali“. I veselo tvita.
Bez
novinara i njihovog istraživanja nema efikasne i potpune kontrole vlasti, zbog
čega se mediji i uništavaju. Novinar traga za istinom i zbog toga je njegova
uloga u društvu prepunom laži neobično važna i mora biti predmet naročite brige
i zaštite. Simpatični resorni ministar to vrlo dobro zna, ali mu je zbog
prirode družine sa kojom je u komplotu bitno da takvu brigu i zaštitu nikako ne
onemogući.
Odgovorna
vlast, kojoj je zaista stalo do stvaranja moderne i transparentne države,
gledala bi kako da što više ljudi učini „novinarima“, tragačima i istraživačima
istine. Ovako nama se potura lažna dilema da li je neko novinar, e jer ima
blog, a nema štampane novine. Blog, koji nije ništa drugo nego novina, samo u
elektronskoj formi. Kao što, uostalom, nisu ni sve štampane stvari novine, jel.
U isto
vreme simpatični resorni ministar, recimo, ne čini ništa na slučaju
„elektronskih medija“ na kojima se promoviše prostitucija kao karijerni izbor. U
smislu kreiranja alternative, ne zabrane. Jer bolje dete prostitutka, nego novinar
koji otkriva afere. Simpatični resorni ministar čini malo i kada su u pitanju
mediji koji sugerišu da je vakcinacija štetna ili da se čovek može lečiti
gledanjem u sunce. Ili da je hleb lekovit.
Poruka je
jasna. Sve je to u redu i rialiti i Velkove i tonusi, neka umire Srbija ogrezla
u prostituciju i starletizam, samo neka se ne bavi istinom. Ako je i od
simpatičnog resornog ministra, mnogo je.
Ultimativno,
simpatični resorni ministar nam poručuje i da smo mi građani nezrele budale.
Jer, eto, on i njegovi umeju da kažu ko je novinar, a mi građani to ne umemo,
pa će nas oni zaštiti od nas samih. Zašto to simpatični resorni ministre? Zašto
sve ovo? Retorsko pitanje, dramatike završnice radi.
