Vučićev politički projekat naopake Srbije svakog dana nam se sve više i bezobzirnije otkriva u svoj svojoj brutalnosti: onemogućavanje diskusije u skupštini o budžetu, odnosno o tome kako i koliko para država uzima od građana i kako ih troši, prva zabrana nezavisnim posmatračima da kontrolišu izbore od 2000. i istovremeno jelka plastikaner od 83.000 evra, koja, kada vlast uhvatiš sa rukama do lakata u pekmezu, volšebno postaje poklon i na kraju kao kruna - izborni dan u Pećincima!
Loše režirana predstava, sa lošim glumcima i lošim namerama, nedostojna parlamenta, otkrila je nešto što bi mogli da nazovemo naprednjačkim političkim sindromom, koji je po svojoj prirodi mešavina nasilništva, neznanja, osvetoljubivosti i potpunog nerazumevanja i neprihvatanja demokratskih principa i procesa.
Zamislimo da Vučićevo rešenje za Kosovo bude takvo da će na duge staze omogućiti suživot na ovim prostorima, otvoriti širom vrata EU i odvesti ga međ velikane srpske istorije, što mu je očito politički san. Na kraju tog puta, da mu pokvare trijumf, neumoljivo ga čekaju gresi njegovog političkog metoda i ova sumanuta državna tvorevina koja je direktni proizvod njegovog političkog vjeruju i kao takva može da postoji i bude tolerisana od strane EU samo dok Vučić ne isporuči ono što se od njega traži
Na izborima 2012. oterali smo elitiste, a uzdigli populiste. Po definiciji – jedni vladaju narodom, a drugi u ime naroda. Elitista oblikuje, a populista predvodi. I jedni drugi vide sebe kao nekoga ko je iznad, ili ispred, nekoga ko ima plan za narod i državu. Ako se narod i država ne uklapaju - tim gore po njih.
Pitanje o kome se u poslednje vreme u Srbiji najviše raspravlja jeste šta Vučić hoće da postigne unutrašnjim dijalogom. Analizirali smo šta nam to predsednik poručuje izjavom da Kosovo ne može u UN, osim ako ne postignemo dogovor i kako to da u malom redu za unutrašnji dijalog čekaju uglavnom oni koji su za nezavisno Kosovo, odnosno znatna manjina u Srbiji.
Ljudi koji krenu na životni put, napuste rodni dom, pa ih život natera da se vrate – dožive to kao sopstveni poraz. Bez obzira na to da li su saučestvovali u svom neuspehu ili se desio skroz mimo njih – oko sebe zapate neku čudnu auru gubitka samopouzdanja i podozrivosti prema ostalim ljudima. Još češće od njih postaju čudaci i osobenjaci. „Krajputaši“...
Javnost se uzburkala zbog Vučićevog autorskog teksta u tabloidu ALO. Mnogo je već toga rečeno, tako da će se ovaj tekst usmeriti samo na nekoliko aspekata cele ove priče: Da li je Vučić u pravu kada u poslovnoj viziji Ingvara Kamprada, osnivača Ikee vidi uzor, put za Srbiju? Da li je predsednikova ljutnja na sopstveni narod i njegove pogrešne navike opravdana? Da li predsednik vidi i sebe i sopstvenu politiku kao deo neuspešne jednačine koja čini reformski put Srbije? Da li je moguće da zaista misli da su on i Ingvar u pravu i na jednoj strani, a da su svi ostali kako je to Vučić nedavno formulisao na Pinku: „neprijatelji, mrzitelji i neznalice“? U suštini pitanje je sledeće: Mogu li Ingvar Kamprad i Aleksandar Vučić da se nađu u jednoj rečenici?
Ako želite da saznate ko su imenom i prezimenom preletači i u kojim opštinama rade - odete na sajt kojenavlasti.rs. Budući da ih se vlast ne stidi, već podstiče, na sve dozvoljene, a bogami i nedozvoljene načine - oni se i ne kriju. Jedino što ih drži u nekoj vrsti tajnosti je činjenica da ćete na sajtovima većine naših opština teško naći podatke o tome ko su uopšte odbornici ili kojoj stranci pripadaju, pa je zato nekada gotovo nemoguće pratiti put preletača, koji promene i više stranaka. Da smo zaista reformsko društvo čime se naša vladajuća kasta hvali i jedno i drugo zlo - preletači i netransparentni sajtovi lokalnih samouprava, bili bi nepoželjni. Jer iza oba stoji u suštini ista boljka - stav da je vlast jedino važna, ona je “isplativa”. Građani su tu da biraju. I šta bi više od toga?
Pre neki dan Vučić je napisao dramatičan poziv na opšti brainstorming* o Kosovu koji je prigodno nazvao “unutrašnjim dijalogom”. Odmah zatim priredio je ko zna koji po redu u nizu svojih solističkih Pink realitija, u kojem je sam postavljao pitanja i sam na njih odgovarao, vređao i ponižavao svoje političke protivnike, baš kao i neistomišljenike, iste one sa kojima treba da razgovara o sudbini Kosova, usput se mešao u rad pravosuđa, branio neodbranjivo i uglavnom izvrgavao istinu i zdrav razum ruglu, ne obazirući se na zakonska i ustavna ograničenja, niti na potrebu da sačuva ugled institucije koju personalizuje.
Istinomer i njegove analize otkrivaju Vučićev faktor X: postojanje „propagandne mašine“, koja je verovatno jedini vrhunski tehnološko-ekspertski poduhvat koji Srbija trenutno ima. Besprekorno servisirana, beskrajno skupa, nauljena, utegnuta, spremna da snabde premijera lavinom podataka i poruka koje on neumorno vrti, premeće i dorađuje koristeći činjenicu da su manje više svi mediji više nego spremni da odvoje koliko treba vremena i prostora za njihovo neprestano emitovanje.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
