Ko je “doveo” Rio Tinto u Srbiju? Ko je bio na vlasti, na kojoj tačno funkciji i zašto je to važno? Da li je to bio dalekovid potez koji treba pohvaliti, ili je sadašnja vlast “morala” da nastavi započeto zbog kontinuiteta? I na kraju, ko treba da preuzme odgovornost za budući razvoj događaja u vezi sa rudnikom litijuma? Ta je tema kojom već danima manipulišu srpski političari i ovi koji su za rudnik, i ovi koji su protiv, jer se i jedni i drugi ograđuju kako o tome ne znaju dovoljno, a opet iznose optužbe “da vlast priča bajke”, ili da je sadašnja opozicija nedosledna jer se zalagala za iskopavanje litijuma i hvalila Rio Tinto, a sada tu kompaniju predstavlja kao najveću opasnost. Iskopavaju podatke ko je bio na kojoj funkciji kad su se izdavale dozvole za istraživanje doline Jadra, pretpostavke koliko je neko tada mogao da utiče na čitav proces. Na kraju, manipuliše se tačnim formulacijama u dokumentima koji nisu lako dostupni javnosti.
Uvođenje školskih uniformi, zabrana pušenja u kafićima, povratak redovnog vojnog roka, pa i ukidanje pesme za Evroviziju - sve su to teme koje s vremena na vreme plasira neki političar, mediji se njima bave izvesno vreme, a onda jednostavno nestanu bez ikakvog raspleta. To što se više puta pokazalo da se tim pitanjima niko ozbiljno ne bavi, ne sprečavaju političke aktere i medije da u sledećem krugu ponovo njima manipulišu na potpuno isti način. Privlače pažnju, stvaraju privid da nešto rade, obaveštavaju javnost da postoje ozbiljni planovi, jednostavno „zauzimaju prostor”.
Scene u kojima junak, najčešće kralj, ide u boj, pa ga u zoru pred bitku kojom se odlučuje sudbina kraljevstva blagosilja verski poglavar, do sada smo navikli da gledamo samo u filmovima. I to uglavnom istorijskim. Javni blagoslov patrijarha Srpske pravoslavne crkve za predsednika Srbije pred put na kojem će predstavljati državu na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, postao je udarna vest u većini medija. Scena je podsećala na pričešće pred „kosovski boj”, kao da će se u Njujorku boriti mačem i kopljem, kao da je Rezolucija o Srebrenici za istoriju Srbije važnija nego suočavanje sa samim zločinom. Da li se država okreće crkvi ili je svaki potez predsednika Srbije samo deo izborne kampanje koja nikada ne prestaje? Moleban, Porfirije i crkva upisani su tako na spisak tema i simbola kojima se manipuliše u dnevnopolitičke svrhe.
Kada za dve nedelje, 2. juna Beograđani pođu na svoja biračka mesta, imaće mogućnost da izaberu između 14 političkih opcija i to je sada konačan broj. Onaj kome je jasno kako se na listiću našlo čak 14 stranaka ili pokreta, ko su ti ljudi i gde neki od njih nestaju pre i posle izbora - taj razume kako opstaju režimi u Srbiji. Na listama imate vlast, imate opoziciju, manjine, evropejce, antivaksere, teoretičare zavere, desničare. Još jednom je uspešno kreirana slika da građanin bira između Aleksandra Vučića i 13 ostalih različitih opcija. Jer, kako vole da kažu iz vlasti, izbori su uvek praznik demokratije.
Da li su izmene zakona o biračkom spisku velika pobeda opozicije i korak ka povratku poverenja u izborni proces ili samo kozmetika, botoks i prevara koja ide na ruku režimu Aleksandra Vučića? Poslanici iz stranaka koje ne izlaze na beogradske izbore uporno su ponavljali da je čitava ideja da Aleksandar Vučić 2. juna uveče izađe, proglasi pobedu i kaže da je Srpska napredna stranka pobedila pod uslovima opozicije. Dan nakon usvajanja zakona to je potvrdila sama predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić kada je izjavila da su poslanici SNS „zapušili nos” i glasali za izmenu Zakona o jedinstvenom biračkom spisku kako 3. juna opozicija ne bi kukala što je izgubila izbore.
U Srbiji se prethodnih godina na društvenim mrežama delio plakat na kojem se vidi trudnica u belom, a pored nje mišićav muškarac u uniformi, sa tetoviranom rukom na njenom stomaku. Ispod piše „Ona da rađa, on da brani”. Ako iza te slike dodate jedan stadion na kojem piše Ekspo 2027, to bi bila ilustracija ekspozea Miloša Vučevića i na nju bi stala sva tri sata čitanja plana rada za naredne četiri godine.
Odnosi u srpskoj parlamentarnoj opoziciji (a i na celoj izborno-političkoj sceni) do te mere su se zakomplikovali da se postavlja neironično pitanje, ima li svrhe uopšte ih objašnjavati. Ne zato što je to nemoguće učiniti, nego zato što postoji opasnost da dan nakon objavljivanja ovog teksta to što smo napisali uopšte više ne bude tačno. Jer trenutna situacija deluje na duži rok neodrživa, što je mogao da vidi svaki gledalac prve sednice Skupštine Srbije u novom sazivu.
Marko Đurić je pre svog 30. rođendana postao savetnik predsednika države Tomislava Nikolića, očigledno uspešan, jer je država odmah rešila da mu poveri pregovore o „srcu Srbije”. Kad je u borbi za Kosovo još 2015. godine „pobedio” sa pet-nula, malo je sticao prijateljstva po pokrajini, a onda je upućen za ambasadora u SAD. Sad kad je, izgleda, odnos dve zemlje Đurić podigao na najviši prijateljski nivo, vraća se u Srbiju da, kako je najavio predsednik Aleksandar Vučić, „preuzme neku od važnih funkcija”. Ako bude šef diplomatije, onda se Đurić konačno pronašao. Ako bude nešto drugo - onda će ovaj čovek nastaviti da isprobava i vežba karijere na račun države, očigledno bez stroge obaveze da bilo u čemu postigne nešto opipljivo.
Instagram nalog predsednika Srpske napredne stranke Miloša Vučevića izgleda kao nalog bilo kojeg prosečnog stranačkog bota, prepun fraza, poput: „Ljubav prema otadžbini je večna i neprolazna! Vojska je snaga Srbije! Politika su rezultati! Nastavićemo još jače da se borimo za Srbiju! Srbija zaslužuje samo najbolje! Stranci neće nikad odlučivati u Srbiji! Ponosni smo što je Aleksandar Vučić deo SNS-a.” Upravo na Instagram profilu predsednika Srbije saznali smo danas da je Vučević budući premijer Srbije. Seća li se iko, na primer, da je on deset godina bio gradonačelnik Novog Sada? Godinama je služio za preigravanje u trci za funkciju predsednika Vlade, a poznat je po tome što pokriva „sektor”: vera, vojska i porodica.
„Skupština Srbije izgrađena je na groblju”, rekao je na sednici poslanik Srpske napredne stranke Milenko Jovanov i želevši da opravda neku sasvim drugu temu, nesvesno ponudio ključ za razumevanje ovoga što živimo. „Ovde je bilo groblje. Ispod nas je bilo groblje. Kao što vidite, gradilo se na različitim mestima i u prošlosti”, ponavljao je Jovanov, kao da je to stvarno odgovor na bilo koje pitanje. U pravu je. Evo i meni koja sam u Skupštinu prvi put ušla kao izveštačica još 1998. godine, lakše je da verujem u „drevno prokletstvo”, nego u to da je Srbija tri decenije posle obnove višestranačja, parlament svojevoljno dovela u ovu fazu, kada se odluke donose „na zvono”, a mišljenje opozicije nikad ne uvažava.
Istinomer.rs koristi kolačiće (cookies) radi boljeg uvida u potrebe i zahteve korisnika. Google Analytics je jedini neophodan kolačić koji koristimo, a korisnicima je omogućeno onesposobljavanje kolačića.
Koristimo kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva i analiziranje saobraćaja. Takođe delimo informacije o tome kako koristite sajt sa partnerima za društvene medije, oglašavanje i analitiku koji mogu da ih kombinuju sa drugim informacijama koje ste im dali ili koje su prikupili na osnovu korišćenja usluga.
Istinomer može prikupljati vaše podatke iz sledećih izvora: Google Analytics tracking code, HotJar tracking code, Alexa Certify, Facebook Pixel Code.
