Zakon o mladima – besmisleno i beskorisno
Nakon tri godine mrcvarenja Zakon o mladima zvanično je u proceduri Skupštine Srbije, a zapravo je na pragu da postane deo pravnog sistema naše pravne državice; rasprava o njemu je završena i čeka se dan za glasanje. Taman kad pomislite da stvari postaju pomalo bolje (izmenjena odluka o akcizama, izručenja ratnih zločinaca, kandidatura „koja samo što nije“), vladajuća koalicija, ovog puta sa akcentom na Ministarstvo omladine i sporta, u proceduru „ugura“ besmislen i za sve građane uvredljiv zakon, pogotovo za one na koje bi zakon trebalo da se odnosi – mlade.
„Cilj zakona je stvaranje uslova za podršku mladima u organizovanju, društvenom delovanju, razvoju i ostvarivanju potencijala za ličnu i društvenu dobrobit.“
Da smo pali sa Marsa i videli navedeni cilj zakona, sigurno bismo pomislili dve stvari: da je najveći problem mladih u Srbiji to što su društveno neaktivni i što se nedovoljno organizuju, pa im u tome treba pomoći. Sve i da je tako (a znamo da su stvarni problemi mladih ljudi potpuno drugačiji), to nije nešto u šta država treba da se meša. Da bi zakon bio dobar, njegov cilj mora imati smisla. Ako nije tako, niko od njega neće imati koristi. Mladima ne treba nikakva podrška pri organizovanju, niti društvenom delovanju. Oni su odrasli ljudi i organizuju se kao što se organizuju i svi drugi odrasli ljudi, postujući odredbe Zakona o udruženjima. Organizovati se i biti društveno aktivan je mogućnost, a ne obaveza za bilo kog građanina i, ako nema društveno aktivnih, to je sasvim u redu i ne treba nikoga na to terati. Štaviše, to znači da su mladi ljudi zadovoljni svojim položajem. Znamo da mladi nisu zadovoljni svojim statusom u društvu, ali isto tako znamo da su baš zbog toga itekako aktivni i u političkim partijama i u različitim udruženjima građana. Možda u tim partijama i organizacijama, kao i državnim institucijama u kojima se nalaze, nemaju presudni uticaj na odlučivanje ili se njihov glas nedovoljno čuje, ali to je već neko drugo pitanje, koje se rešava unutar partija i insitiucija, ne posebnim zakonom. Krovnim, kako vidim da vole da ga zovu.
Da nije u pitanju neka greška ili previd u navođenju cilja zakona, potvrđuje i član osam koji proklamuje„načelo podrške mladima“, u kom stoji da „svi (ponavljam, svi?!), podržavaju mlade u njihovom društvenom osnaživanju“. Dakle društvena neaktivnost je po mišljenju naših vlasti osnovni problem mladih ljudi u ovoj zemlji.
Posle ovako slavno određenog cilja, sa svih strana napadaju članovi vrlo zanimljive sadržine. Na primer, saznajemo šta je omladinska politika i da je sprovodi Ministarstvo omladine i sporta. Da to ne piše u zakonu, sigurno to ne bismo znali! Dalje imamo zakonsko određenje da smo mladi od 15-30 godina. I šta ako imaš 25? Da li onda za sebe možeš da kažeš „zakon propisuje da sam mlad/a“? Vau, baš super! Zašto bi država imala potrebu da postavlja granicu mladosti?! Reći ćete da to isto rade i partije i to je tačno. Ali one to rade zbog granice članstva u omladinama partija, a država nema ama baš nijedan razlog da postavlja granicu.
Kako treba da se ponaša pionir
Imamo u zakonu i član o zabrani diskriminacije, koja je regulisana već u dva zakona i Ustavom Srbije. Dakle, opet nepotrebno, ali priznajem, laiku može da se pričini da je to jedan od retkih važnih delova ovog zakona. Bliži rođak tog člana je i onaj koji nalazi da „mladi treba da aktivno doprinose izgradnji i negovanju društvenih vrednosti i razvoju svoje zajednice, naročito putem različitih oblika volonterskih aktivnosti i da izražavaju solidarnost i posebnu brigu prema osobama sa invaliditetom, pripadnicima nacionalnih manjina i svim drugim licima i društvenim grupama koje mogu biti u riziku od diskriminacije, odnosno diskriminatorskog postupanja”. Zašto je zakon taj koji bi odredio mladima da se bave volonerskim radom? Ili da brinu o osobama sa invaliditetom? Zanimljiv je i položaj nacionalnih manjina u tom članu. On samo odražava već ustaljenu tendenciju našeg drustva da u jedan koš „strpaju“ sve osetljive grupe: žene, mlade, nacionalne manjine, seksualne manjine, osobe sa invaliditetom. A bilo bi najzgodnije kada bi se mladi bavili položajem svih drugih osetljivih grupa. I to volonterski. Pošto nema posla za njih. A baš se tu krije odgovor zašto mlade treba podsticati da se bave volonterskim radom. Zakoni se donose da bi stvorili uslove u kojima mi, „zakonski mladi“, a i svi drugi, „zakonski stari“, možemo slobodno da odaberemo čime ćemo se baviti.
Dalje zakon omogućava „formiranje republičkog, pokrajinskog i lokanog Saveta za mlade, kao i Agencije za mlade“. Sve to da bismo se bolje društveno organizovali jer, poznato je, tu je sav naš problem. O agenciji za mlade se čak može doneti i poseban zakon. Sve su to, pogađate, načini da se višak partijskog kadra negde priposli, neka od početka uče da rade besmislene stvari. To ih ionako čeka u ovoj zemlji čitav život. A i ne smetaju. Što zapravo odražava pravi odnos partija prema mladim ljudima u svojim redovima – daj mu nesto da radi, samo neka ne galami, kad nam zatreba neka prašinari, samo da ne uključuje mozak, sreća pa se drvo savija dok je mlado. Naročito interesantno je to što zakon određuje da se omladinska udruženja mogu udruživati u saveze, ali ne u bilo kakve, već kaže da se u Krovni savez (koji, opet pretpostavljate, delegira ljude u sva gore pomenuta tela) može udružiti najmanje 60 omladinskih organizacija, koje imaju sedišta u najmanje 2/3 upravnih okruga u Srbiji i imaju najmanje 2000 članova. Kao poručeno za stranke! Sada će svaka da osniva organizacije kao luda i da u njih „učlanjuje“ svoje članove ne bi li uspeli da se uguraju u „Krovni savez“ i da kroz njega svoje ljude dalje nameštaju u novoizmišljene institucije. Ministarstvo će, naravno, voditi evidenciju o svim omladinskim udruženjima (i pored toga što su upisana u registar udruženja), pa se i tu postavlja pitanje – od kakvog je to značaja za položaj mladih u Srbiji i da li ministarstvo treba da se bavi vođenjem duplih evidencija umesto da se bavi drugim stvarima?
Ne izdržah a da vam ne kažem da će se finansiranjem aktivnosti omladinskih udruženja i saveza baviti komisija u ministarstvu. Ali, ne leži vraže, ona ne odlučuje. Odlučuje ministar/ka na predlog komisije. Dobro ste čuli. Sve ove izmišljene probleme omladinskog neaktivizma ćemo finansirati mi, a o tome će odlučivati jedna osoba.
Gurni mlade pod tepih
Takav zicer opozicija je u potpunosti propustila i imala je jednu zamerku na predlog zakona – da to nije zakon nego deklaracija. Niko nije video da ovom tekstu nešto fali. Oni jednostavno neće glasati – jer su opozicija. Ista je stvar i kada je neko od rešenja dobro, oni jednostavno neće glasati – jer su opozicija. Koga briga za razloge?!
Na kraju, ako je omladinskog aktivizma i bilo u Srbiji, ovim zakonom on će preći u ruke partija. Ali i to na stranu. Problemi mladih u Srbiji su mnogo drugačiji od onoga kako ih je ovaj predlog zakona definisao. Oni su uglavnom isti kao i problemi starijih -nemogućnost zapošljavanja i loš životni standard, manjak bilo kakve perspektive. Ali to je već dosadno slušati i to svi znamo. Ipak, neki problemi su specifični i njima se treba posvetiti – kroz aktivnosti SVIH ministarstava, jer ovo jedno resorno može samo da zagrebe po površini ili da učini još goru stvar, baš ovu koja se upravo dešava: da predstave da se bave problemima mladih, a da to zapravo nije tako, da donose raznorazne propise, zakone, strategije i ostala čuda, a da stvari ostaju iste. Da li to neko ne razume ili mu je u interesu da stvari ostanu iste, ostavljam čitaocima da procene. Ali da će ovaj zakon promeniti bilo šta u nekom mladom životu – nema šanse.
P.S. Na kraju, ako mogu da poručim nešto ministarstvu omladine i sporta i čitavoj Vladi. Uz poseban pozdrav ministarstvu prosvete. Omogućite nam pristojno obrazovanje, ono koje se može primeniti u životu. Učite nas činjenicama, a ne vašim zabludama. Naučite nas da razmišljamo. Eto vam posla koliko hoćete! A onda nas ostavite na miru i nemojte donositi nikakve krovne zakone o omladinskom organizovanju, jer će ovo biti sasvim dovoljno da se snađemo ubuduće. Od vas koji ste ovaj brlog od zemlje stvorili – i previše.