Milion siromašnih u Srbiji su socijalna bomba koja bi mogla da eksplodira i napravi haos

„Milion ljudi koji danas u Srbiji žive na granici ili ispod granice siromaštva predstavljaju socijalnu bombu koja bi mogla da eksplodira i napravi haos“, kaže u intervjuu za Istinomer Zoran Mihajlović, sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije, dugogodišnji predsednik sindikata u „Zastavi“ iz Kragujevca. On navodi da ne bi voleo da se takav scenario ostvari, ali, kako kaže, čini mu se „da smo sve bliži tome“. „To ne bi bilo usmereno nezadovoljstvo, ono ne bi moglo da se kontroliše“, dodaje Mihajlović.

Zoran Mihajlović

Zar sindikalne vođe ne bi mogle da spreče mogućnost da protesti prerastu u nasilne?

To je vrlo teško kada je prisutno 10.000-15.000 ljudi. Oni dolaze na proteste pod tenzijom, sa problemima, puni su gneva i to morate na pravi način da usmerite, da ne dopustite incidente. Ipak, uvek postoji rizik da sve krene u neželjenom pravcu. Videli smo da i na protestima u zapadnim zemljama dolazi do incidenata, sukoba s policijom…

 
Koji je to trenutak kada veliki broj ljudi izađe da protestuje?
 
Teško je odrediti granicu. Na Zapadu je povod za takvu rekaciju kada se smanje plate za pet ili 10 evra. Kod nas smanjite platu i za 30 odsto, pa opet ljudi ćute. Ali, čini mi se da smo sve bliži toj granici. Ne zna se trenutak kada će tako nešto da se desi, ali je vrlo realno da će, ako se nastavi sa ovakvim zatezanjem, doći do pucanja.


Zašto ovde nema masovnih protesta radnika poput onih na Zapadu?
 
To je problem edukacije naših ljudi i njihove svesti. U Francuskoj je pet odsto radnika sindikalno organizovano, u Grčkoj 20 odsto, a kod nas više od 60 odsto. Ali, kada pet odsto u Francuskoj pozove na proteste odazovu se i oni koji nisu članovi sindikata. To je priča o poverenju. Ovde smo bili u sistemu u kome smo čekali da se neko drugi izbori za nas. Kada sindikati pozovu na proteste često se čuju opravdanja da je tog dana previše vruće, ili previše hladno, ili je kiša… Dešava se da budemo na protestu i raziđemo se posle sat, dva. Nismo istrajni da ostanemo i izborimo se do kraja za nešto. Mislim da nije problem samo u sindikatima nego i u mentalitetu.


Imam osećaj da me prisluškuju


Ombudsman Saša Janković tvrdi da Vojnobezbednosna agencija drži pod prismotrom i neke vođe sindikata. Mislite li da i vas neko prisluškuje?

Taj osećaj imam već dugo, ali ne brinem – ono što mislim to i kažem. Otkako sam pre desetak godina počeo da se bavim sindikalnim radom, dok razgovaram telefonom čujem razne šumove, nekad se mešaju glasovi. Mislim da je to loša poruka države građanima.


Na koga sumnjate?

 Bio sam ubeđen da to radi policija, a sada čujemo da to radi i vojska, što meni nije padalo na pamet.

Mislite li da to rade jer se plaše protesta, te socijalne bombe o kojoj govorite?

Svaki masovni protest, izlazak na ulice je rizičan. Čak smo čuli da je bio pripremljen scenario da se pohapse sindikalne vođe kada smo bili na ulicama zbog donošenja Zakona o radu. Bačen nam je i mamac na koji se nismo upecali. Naime, kada smo krenuli sa protestima ispred Vlade Srbije bio je veliki broj policijskih jedinica. U tri kordona. Kada smo se vratili do Trga Nikole Pašića, pošto je tu Aleksandar Vulin trebalo da održi svoju konvenciju, bilo je četiri kordona policije. Dva dana kasnije u Beograd dolazi 15.000 ljudi i mi prolazimo pored Skupštine ispred koje nema nijednog policajca. Očekivali su da ćemo ući u Dom Narodne skupštine, ali nismo jer smo saznali da se unutra nalazi veliki broj policajaca, a bilo ih je i u obližnjem parku, u garaži i okolnim kafićima.

Zoran Mihajlović 
Mislite li da radnici čekaju 2016. i 2017. da bi živeli bolje?

 Mislim da je to šarena laža ili šargarepa na dugačkom štapu. Siti smo tih obećanja o boljem životu u budućnosti. Realno, sa ovakvom politikom ne može biti bolje, jer će nas politika štednje i smanjenja plata uvesti u još veću recesiju. Smatram da je trebalo uraditi sasvim suprotno, kroz proizvodnju i podsticaj za neki sektor oživeti ekonomiju. Ne vidim da se ovde bilo šta pokreće. Ne mogu pojedinačni projekti, kao što su proizvodnja u „Fijatu“ ili „Beograd na vodi“, da izbave Srbiju.


Kragujevcu treba novi model automobila


Dugo ste bili predsednik sindikata u „Zastavi“. Imate li informacije da li će „Fijat“ ostati u Srbiji posle 2018. godine, kada ističe ugovor sa Vladom Srbije?

 To najviše zavisi od „Fijata“ i toga kako će se prodavati vozila. Međutim, sigurno je da proizvodnjom samo jednog modela automobila fabrika ne može dugoročno da ostvaruje profit. Mora da se razmišlja o novom modelu. Zato je ovo prelomna godina. Ukoliko počne da se proizvodi i novi model, fabika će imati perspektivu i raditi i posle 2018. godine. U poslu nema ljubavi, jer ako neka zemlja „Fijatu“ ponudi bolje uslove on će otići.


Da li će javnost konačno saznati šta piše u ugovoru Vlade Srbije i „Fijata“?

 Verujem da će te 2018. godine, kada bude istekao ugovor, dosta toga izaći na videlo. Mislim da je mnogo toga u ugovoru na štetu Srbije, jer je predviđeno da država bude garant vraćanja celog kredita. Naime, kredit se vraća iz profita od prodaje, što znači da ako imate lošu prodaju država mora da vrati ceo iznos. Ukoliko „Fijat“ bude fabriku odveo u stečaj, država će morati da plati sve što se duguje.


Šta pokazuje podatak da je prodaja fabrike „Fijat automobili Srbija“ pala za 27 odsto?
 
Smatram da je tržište zasićeno sadašnjim modelom automobila i baš zato verujem da je vreme da se krene sa proizvodnjom novog modela. A može i prozvodnja nekog već postojećeg „Fijatovog“ modela da se preseli u Kragujevac. Na primer, jedno vreme pravili smo „punto“, a „Fijat“ još uvek pravi „grande punto“. On se dobro prodaje u Evropi. Mislim da bi neki model poput „pande“ naše tržište moglo da prihvati. Model koji bi i kvalitetom i cenom bio primamljiv za naše kupce.

Premijerova obećanja
Jeste li tražili razgovor sa premijerom Vučićem?

Mnogo puta smo razgovarali, dobijali čak i obećanja, ali od toga ništa nije bilo. Razgovori su bili korektni. Obećavao je da će već od sutra situacija da se popravi, da će neki problem da se reši, tvrdio je da nije bio upoznat sa tim šta se dešava u vezi sa Zakonom o radu ili kako funkcioniše Socijalno-ekonomski savet. Sve to mi pomalo liči na Koštunicu, koji ništa nije znao. Čini mi se, ipak, da Vučić iz prikrajka diriguje svima, jer ne verujem da bilo koji ministar može o bilo čemu da odluči, a da ne pita premijera.