Šta će biti sa neprivatizovanim medijima posle 1. jula?
Ostalo je još nešto više od dva meseca do isteka roka za završetak privatizacije medija, a mnoge medijske kuće još nisu ni blizu okončanja tog procesa.
Naime, osim procene tržišne vrednosti kapitala, kao uslova za pokretanje postupka privatizacije, za medije koji su u vlasništvu lokalnih samouprava potrebne su i odluke samouprava o modelu privatizacije, što mnoge od njih nisu učinile. Koliko se kasni sa tim odlukama najbolji je primer RTV Studio B, za koji je tek 2. aprila doneta odluka o modelu privatizacije. U sličnoj situaciji su i AD „Politika“ ili agencija Tanjug, za koje odluku o privatizaciji treba da donese Vlada Srbije. Iz Agencije za privatizaciju za Istinomer kažu da se u njihovom portfoliju trenutno nalaze 74 izdavača medija za koje je objavljen javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti.
„Od navedenog broja Agenciji je 60 izdavača medija dostavilo validnu procenu fer tržišne vrednosti celokupne imovine, obaveza i kapitala sa stanjem na dan 31. decembar poslednje poslovne godine. Za izdavače medija koji nisu iz opravdanih razloga bili u mogućnosti da urade i dostave procenu, proces pripreme i/ili izrade procene je u toku”, navode u Agenciji.
Međutim, Istinomer nezvanično saznaje da postoje ozbiljni problemi kod medija koji su nakon raskinute privatizacije u nadležnosti Agencije za privatizaciju. Među takvim preduzećima koja su u portfoliju Agencije za privatizaciju, a imaju negativan knjigovodstveni kapital su i novosadski „Dnevnik“, RTV Vrnjačka Banja, TV Pirot, RTV Mladenovac, Radio Sombor, Radio Obrenovac… Za njih je, kako saznajemo, teško naći rešenje, jer ili nemaju procenu vrednosti kapitala ili su im dugovi knjigovodstveno veći od kapitala. Pojavio se problem razlike između zakonodavnih rešenja i realnosti, tako da sve zavisi od toga koliko će zakonodavac podzakonskim aktima uspeti da reši te probleme. Jedno od mogućih rešenja je i uslovni otpis dugova i „prodaja za jedan dinar“.
Vlada Srbije je 26. marta usvojila Uredbu o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija, kojom se dodatno objašnjava postupak privatizacije medija. Uredba je inicirala nekoliko pitanja. Najpre, pitanje roka za završetak privatizacije, koji može biti prekratak, jer je preduslov za njeno otpočinjanje fer procena tržišne vrednosti, a drugi je problem vezan za podelu besplatnih akcija zaposlenima, jer je ona ograničena Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, što otvara pitanje ustavnosti same uredbe. Poseban problem predstavljaju i medijske kuće koje su nakon neuspešne privatizacije u nadležnosti Agencije za privatizaciju i uglavnom imaju negativan knjigovodstveni kapital kao posledicu upravo te neuspešne privatizacije koju je država sprovela i ne raspolažu sredstvima da izvrše fer procenu tržišne vrednosti kapitala.
Ceo proces privatizacije medija regulisan je sa dva zakona: opšte odredbe su vezane za Zakon o privatizaciji, a posebne odredbe za član 142. Zakona o javnom informisanju i medijima. Podela akcija je regulisana Uredbom, ali u praksi nije sprovodiva. Paradoks je što će u slučaju neuspešne privatizacije medij biti ugašen, a postupak likvidacije, koji bi se finansirao sredstvima poreskih obveznika, košta daleko više od postupka privatizacije, čak i uz uslovni otpis duga.
Kako se sve to odražava na one koji su Agenciji za privatizaciju poslali pismo o zainteresovanosti za kupovinu određenog medija za Istinomer objašnjava Nebojša Krstić, jedan od četiri zainteresovana kupca za privatizaciju RDP „Radio Obrenovac“. Namera mu je bila, kaže, da na taj način pokrene porodični biznis.
„Uradio sam sve po zakonskoj proceduri i čekao da Agencija donese odluku o metodu i modelu privatizacije, jer je reč o mikro preduzeću koje je u portfoliju Agencije. Očekivao sam da će najkasnije početkom ove godine biti raspisana aukcija, tim pre što su se javila još tri kupca, a verovao sam i da će Agencija da uradi procenu vrednosti kapitala, jer je reč o mikro preduzeću koje iza sebe ima neuspešnu privatizaciju. Do danas, međutim, aukcija nije raspisana, upravo zbog neizvršene procene vrednosti kapitala i nemogućnosti utvrđivanja početne cene prodaje. Početkom godine od Agencije sam dobio informaciju da se firma izjasnila da nema sredstava da uradi procenu vrednosti kapitala, a početkom februara da se u Agenciji razmatra angažovanje jednog procenitelja za sva preduzeća iz portfolija i da će Agencija snositi troškove. Krajem marta dobio sam informaciju da je usvojena Uredba, na osnovu koje se može zaključiti da od svega toga nema ništa“, priča Krstić.
On kaže da mu nije jasno zašto se sve tako rešava ako se zna da je u pitanju firma koja je preživela neuspelu privatizaciju, poput još nekoliko lokalnih radio stanica u okolini Beograda i ovo joj je bila prilika za novi početak.
„Nije mi jasno da Agencija nema odobrenje da izvrši postupak procene vrednosti kapitala. Da li je reč o političkoj ili ekonomskoj odluci ne znam, tek njihova je procena da od tih firmi nema ništa i da se time ne vredi baviti. Ne slažem se s tim, jer zakon propisuje način procene kapitala. To znači da pošto je kapital knjigovodstveno negativan, ne moramo da poštujemo zakon, odustaćemo od zakonske odredbe i reći ćemo da je Uredba dovoljna da se pogase mediji. Nažalost, nisu prevareni samo kupci, koji su uložili trud i finansijska sredstva, nego je na gubitku i lokalna samouprava, koja će izgubiti deo svoje imovine. Razmišljam da zbog toga što nije ispoštovana procedura pokrenem i upravni spor. Stvara se mogućnost za manipulaciju lokalnim frekvencijama, a borba da se pravo na frekvenciju ponovo stekne biće teška i neizvesna. Takođe, postavlja se pitanje zašto građani ne mogu da dobiju akcije, na primer, Studija B ili agencije Tanjug? U ovom trenutku postupak privatizacije nije ni transparentan, ni fer, jer ni ja kao kupac, ni Agencija koja treba da sprovede postupak ne znamo u kom pravcu ovo ide. Ostaje neprijatan utisak da se u državi sve radi napamet, da se ne zna šta je na prodaju, ni koliko vredi“, govori Krstić.
“To što neko nije hteo da postupi po zakonu nije pitanje ni za Ministarstvo kulture, ni za Agenciju, već za samog subjekta privatizacije, jer da je postupak iniciran u skladu sa definisanim zakonskim odredbama, do sada bi već bio organizovan prvi krug javnih aukcija. Od 1. jula, po slovu zakona, ako nije privatizovan, medij prestaje da postoji, u tom smislu izuzetaka neće biti čak ni kada je reč o medijima koji emituju programske sadržaje na jezicima nacionalnih manjina. Problem je u poštovanju zakona, jer kao da se uvek čeka poslednji minut”, kaže Stojanović.
“Nijedna druga oblast nema podelu 100 odsto kapitala, osim oblasti informisanja. Zašto se zaposleni u medijima koji se privatizuju, u drugom krugu ne organizuju, naprave neki konzorcijum, pa za umanjenu vrednost kapitala na javnoj prodaji kupe taj medij? Nije suština dobiti akcije i postati novi vlasnik, već morate da imate i nešto sa čime ćete da krenete u rad. Ako to nemate, uzalud vam je da svi koji rade u medijima dobiju akcije kad ne znaju šta će sa njima. Ne možete da tražite da se sruši sistem i da sada oblast javnog informisanja, koja je malo različita u odnosu na sve druge privredne aktivnosti, totalno uruši sistem. Slažem se da će biti problema sa medijima kod kojih je raskinuta prethodna privatizacija, kojih je oko dvadesetak i još 50 drugih problematičnih medija koji nisu bili u portfoliju Agencije, ali na ta pitanja odgovore može da da isključivo Agencija za privatizaciju. U Srbiji postoji 1.400 medija, pa čak i gašenje ovih 70 medija neće ugroziti pravo građana na informisanje, jer ostalih 1.330 medija obavlja delatnost od opšteg interesa u sistemu javnog informisanja”, govori Stojanović.
Pravni tim NUNS-a smatra da je Uredba u skladu sa postojećim Zakonom o privatizaciji, a i Zakonom o javnom informisanju i medijima, pa “na određeni način popunjava pravnu prazninu”
“Član 142. Zakona o javnom informisanju i medijima je leks specijalis u odnosu na Zakon o privatizaciji. Sve ono što se odnosi na privatizaciju, a nije uređeno Zakonom o javnom informisanju i medijima primenjuje se Zakon o privatizaciji. Zakon o privatizaciji uređuje postupak prodaje imovine, javno nadmetanje može da se sprovede samo ako postoji pozitivna procena imovine. Ako ne uspe javno nadmetanje, ide se na besplatnu podelu akcija, a ako ni to ne uspe, medij se briše iz registra. Javno nadmetanje ne može da se sprovede zato što nema imovine koja se prodaje – pozitivna procenjena vrednost imovine je zapravo početna cena. A ako je procenjena vrednost minus, onda nema ni početne cene, a nema ni javnog nadmetanja. Nepostojanje javnog nadmetanja isključuje besplatnu podelu akcija, a samim tim automatski dolazi do brisanja medija iz registra”, stav je pravnog tima NUNS-a.
Član Saveta za borbu protiv korupcije dr Danilo Šuković kaže za Istinomer da je bez obzira na to što je reč o privatizaciji medija, koji su u nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja, realnost takva da ceo postupak sprovodi Ministarstvo privrede preko Agencije za privatizaciju, što zahteva timski rad i koordinaciju koje u praksi nema. On je takođe izrazio sumnju u primenu Uredbe o podeli besplatnih akcija.
“Čisto sumnjam kada je reč o svim tim preduzećima da postoji na jednom mestu registar svih građana i svih mogućih akcija, jer nije reč samo o akcijama javnih preduzeća koje su podeljene, već i o akcijama deljenim iz društvenih preduzeća. Nije mi poznato da postoji takva baza”, kaže Šuković.
On ističe da su bitna četiri aspekta da bi postupak privatizacije medija bio validan, transparentan i sa jednakim šansama za sve.
„Kao prvo, privatizacija ne može da se uradi bez procene realne imovine, a njena procedura i metodologija tačno su propisane u zavisnosti od toga šta se procenjuje. Drugo, rok je sve kraći, a postupak procene vrednosti kapitala jednog preduzeća obično traje oko dva meseca. Treće, budući da se Uredba odnosi i na medije koji emituju program na jezicima nacionalnih manjina, to se može pojaviti kao problem, jer se država potpisivanjem međunarodnih konvencija obavezala da će obezbediti realizaciju njihovih manjinskih prava i pravo informisanja na njihovim jezicima. To se vezuje za naše pregovore sa EU, pa može dovesti do velikog političkog pritiska, koji bi mogao biti toliki da dovede ne samo do menjanja Uredbe, već i samog zakona. I na kraju, ali ne manje bitno, mora se voditi računa da ne dođe do smanjenja zadovoljenja potreba i prava građana koji žive na lokalu, u manjim sredinama, da budu pravovremeno i kvalitetno informisani“, objašnjava Šuković.
