Retko se događa da jedan ekonomski pokazatelj i to relativno usko stručan, zapali maštu javnosti kao što se to dešava sa podacima o padu i rastu zaposlenosti od 2008. do 2015. godine, koji su danas pod lupom javnosti, političara i eksperata.
Ekonomista Milojko Arsić kaže da je srpskom premijeru Mirku Cvetkoviću u vreme čijeg mandata je zabeležen snažan pad zaposlenosti sa 2,8 na 2,2 miliona radnih mesta, skretao pažnju na nelogičnost podataka RZS, ali da je Cvetković smatrao da ne može da vrši pritisak na RZS kao nezavisnu ustanovu.
„Tako je DS zapravo sam sebi dao autogol, a političkim protivnicima dao idealnu šansu za politizaciju podataka o tržištu rada“, kaže Arsić.
Arsić je u nekoliko navrata na konferencijama za štampu pri predstavljanju Kvartalnog monitora, ukazivao na, po njegovom mišljenju nelogične podatke o zaposlenosti koje je prikazivao RZS, ukazujući na ekstremno visoko odstupanje podataka o zaposlenosti i nezaposlenosti od kretanja BDP, privatne potrošnje i poreskih prihoda, koje nije zabeleženo ni u jednoj evropskoj zemlji u poslednjih 15-ak godina. Podatke o kretanju zaposlenosti je dodatno osporavao navodeći skoro neverovatne promene broja zaposlenih po sektorima, kao što je enorman pad zaposlenosti u poljoprivredi tokom 2009. godini za skoro 1/3. Slično je osporavao i rast zaposlenosti u javnom sektoru tokom 2015. godine jer su ti podaci bili u suprotnosti sa podacima o troškovima rada u državi.
„Korekcija podataka koju je RZS izvršio za 2014. godinu kao i povlačenje podataka o rastu zaposlenosti u javnom sektoru verovatno su posledica reakcije predstavnika Evropske komisije koji su tražili razjašnjenje o razlici koja se pojavljuje u zvaničnim podacima o zaposlenosti u državnom sektoru i Anketi RZS“, smatra Arsić.
Ova epizoda odnosi se na „Pojašnjenje o broju novozaposlenih“ koje je 16. oktobra prošle godine izdalo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave u kojem se između ostalog kaže sledeće: „Međusobno podudaranje više nezavisnih izvora podataka koji prikazuju kretanje broja zaposlenih omogućava poprilično pouzdanu procenu smanjenja broja zaposlenih od početka 2014. godine. Takođe, svi navedeni podaci ukazuju da procena kretanja zaposlenosti na osnovu podataka koje RZS prikuplјa kroz Anketu o radnoj snazi (ARS), a koju je koristila Evropska komisija pri sastavlјanju CCEQ izveštaja, nije tačna, niti pouzdana u domenu sektora opšte države.“ Podaci o zaposlenosti nisu jedini podaci RZS na koje ekonomisti imaju primedbe.
U međuvremenu RZS je prestao da objavljuje podatke o kretanju zaposlenosti po sektorima a direktor RZS Miladin Kovačević rekao je medijima sledeće: „Zbog relativno malog uzorka i složenosti srpskog tržišta rada anketa može da bude neprecizna za uže strukture, ali glavni trendovi su definitivno onakvi kakvim su predstavljeni javnosti u saopštenjima“.
Iz vizure predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića, stvari stoje sasvim drugačije: prvi podatak koji dovodi u sumnju zvanične trendove sa tržišta rada je taj što nijedna zemlja Centralne i Istočne Evrope u prethodne tri godine nije imala ni približno sličan rast zaposlenosti kao Srbija, iako je većina njih imala znatno veći privredni rast. „To međutim nije jedini, pa čak ni glavni argument, koji pokazuje da su pozitivni trendovi na tržištu rada u prethodnih nekoliko godina statistička iluzija. Snažan rast broja zaposlenih morao bi da ostavi jasan trag u ekonomiji svake zemlje, a taj trag u Srbiji ne postoji: BDP, koji se najčešće stavlja u odnos sa kretanjem zaposlenosti (Okunov zakon), je od 2012. praktično stagnirao; privatna potrošnja je bila u padu, iako su prihodi od rada najveća pojedinačna stavka kojom se privatna potrošnja finansira; a kretanje doprinosa i poreza na zarade je bilo potpuno nekonzistentno sa kretanjem formalne zaposlenosti iz Ankete o radnoj snazi,“ kaže dr Petrović. „Uostalom“, kaže Petrović, „i samo Ministarstvo finansija u svojim planovima prihoda od poreza u budžetu ne uključuje ove sumnjive podatke RZS“.
Između ekonomista zapravo nema spora oko toga da li privredni rast (ili pad) pre ili kasnije idu ruku pod ruku sa nivoom zaposlenosti. Srbija nije toliko specifičan slučaj da ovu elementarnu logiku stavlja na probu.
„Cela ta dilema je lažna“, kaže Arandarenko. „U razvijenom svetu zaposlenost i BDP su bliže povezani jer se podrazumeva da je zaposlenost indukovana tražnjom firmi za zaposlenima. Na nerazvijenim ili manje razvijenim tržištima, postoji sva sila faktora – od izuzetno velike poljoprivrede, do jake dijaspore, zbog čega zapravo kretanje zaposlenosti ima autonoman tok i tek na znatno duži rok konvergira sa kretanjem privrednog rasta“.
Nešto takvo, tvrdi Arandarenko, dogodilo se u prethodnih pet godina. Ako se pogleda grafikon kretanja zaposlenosti u ovom periodu, vidi se da se kriva zaposlenosti pomera negde naviše od 2010. i kraja recesije i grabi, kako Arandarenko kaže „natrag na normalu“ na ravnotežni nivo od pre krize, prema čemu polako stremi i BDP.
Jedan od faktora koje Arandarenko vidi kao važan na strani tražnje je opadanje svih takozvanih „neradnih prihoda“ – doznaka iz inostranstva, kamata na štednju, prihoda od izdavanja stanova u zakup, i znatnog smanjenja i skraćenih isplata naknada za slučaj nezaposlenosti. Usahnjivanje ovih prihoda je navelo relativno veliki broj ljudi da posegne za poslednjim utočištem za preživljavanje – samozapošljavanjem i prihvatanjem poslova koji su plaćeni znatno ispod 20.000 dinara ili sa manjim fondom časova rada. Kada bi se uzeli u obzir časovi rada, a ne samo podatak o ukupnom broju zaposlenih, rast zaposlenosti računat kao promena ukupnog fonda radnih časova bio bi znatno manji, napominje Aradarenko. Drugim rečima, kao što to konstatuje i EK, znatan deo uvećanja broja zaposlenih registrovan je na veoma privremenim i nisko plaćenim poslovima.
Prof. dr Mihail Arandarenko / Foto: www.lse.ac.uk
Iako ovo objašnjenje i dalje nije dovoljno da objasni numerički fascinantan porast zaposlenosti u periodu od 2012. do 2015, ono pruža još detaljniju sliku o stvarnim razmerama porasta zaposlenosti.
Javnost koja se suviše često sreće sa nedorečenim pričama o stvarnim ili prividnim uspesima prethodnih i aktuelnih vlada, razvila je izuzetnu osetljivost, pa možda i preveliku podozrivost prema svakom zvaničnom podatku koji im se servira. Iako je na primer u vreme vladavine premijera Mirka Marjanovića zabeležen slučaj kada je statistika na osnovu državno određenih cena nekih proizvoda (koji su zapravo na tržištu dostizali daleko više iznose) objavljivala nerealno niske podatke o inflaciji, koje je tada vladajući SPS koristio da pokaže svoje ekonomske uspehe, danas ni u javnosti ni među ekonomistima niko ne sumnjiči RZS da „frizira“ rezultate pod političkim pritiskom.
Ekonomisti koji sumnjaju u statističke podatke o zaposlenosti veruju da je pre reč o nekvalitetnim podacima, koji zavode na pogrešan put. „Ako bismo prihvatili da se zaposlenost snažno oporavlja, onda bi to značilo da treba da ostanemo na ovakvoj ekonomskoj politici, sa izuzetno malim investicijama, nepovoljnim poslovnim ambijentom i nereformisanom privredom, skrstimo ruke i čekamo da sve procveta“, kaže ekonomista Milojko Arsić. „To bi bilo jako loše“.
On argument direktora RZS da revidiranje podataka unazad do 2009, iznet na decembarskom savetovanju ekonomista, da to nije moguće jer je skupo, smatra neubedljivim.
Ako se izuzme za ekonomiste najvažniji spor oko verodostojnosti podatka RZS i njegove reperkusije po vođenje ekonomske politike, onaj drugi – o tome da li danas na tržištu radne snage cvetaju ruže – zapravo ne postoji.
„U 2008. nestao je deo nekvalitetnih poslova, a danas beležimo povratak na „normalu“ gde se jedan deo zaposlenih vraća na te poslove od kojih su mnogi nesigurni“, kaže Arandarenko.
