Najmasovniji „politički prelet“ od obnove višestranačja desio se posle Petog oktobra, kada su mnogi julovci i socijalisti pohrlili u okrilje stranaka pobednica, ali ovaj prelazak u suprotni ideološki tabor svakako nije bio novina u Srbiji.
Cinici kažu da je petooktobarski dim još kuljao kroz prozore Savezne skupštine, a mnogi funkcioneri dotadašnje vladajuće strukture već su u džepu imali člansku kartu neke od stranaka pobedničke koalicije. Nekadašnji julovci i socijalisti pohrlili su da zaštitu i privilegije potraže u redovima nove vlasti. A većina stranaka Demokratske opozicije Srbije, čini se, nije bila gadljiva da pruži utočište brodolomnicima sa Miloševićevog „Titanika“. Ali, iako do tada najmasovniji „politički prelet“ od obnove višestranačja, ovaj prelazak u suprotni ideološki tabor nije bio novost u Srbiji.
Prvi ozbiljniji prelet sa jedne na drugu političku stranu, uz tvrdnje da postoje dokazi da u pitanju nije „pretrčavanje“ iz ideoloških, već više „ličnih razloga“, desio se u tadašnjoj Saveznoj skupštini, u jesen 1994. U to vreme lider radikala Vojislav Šešelj bio je u sukobu sa SPS-om, protiveći se blokadi koju je Milošević postavio na Drini. Iz do tada čeličnom partijskom disciplinom uvezane SRS, u Skupštini se izdvojila grupa od šest poslanika, okupljena oko Jovana Glamočanina, i formirala Srpsku radikalnu stranku „Nikola Pašić“.
Politika, 16. 3. 2012. godine
“Glamočanin je na optužbe da je za taj postupak nagrađen stanom i novcem odgovorio da su to „obične nebuloze”. Nekoliko godina kasnije u intervjuu za „Nedeljni telegraf”, on je rekao da je dobio sto hiljada maraka da bi napustio radikale. Treba li reći da je Glamočaninov klub podržavao vlast? Po dolasku DOS-a na vlast, a u strahu od pravosudnih organa, Glamočanin je novinarima rekao: „Nije tačno to što sam onda pričao. Pričao sam da pomognem studentskom protestu. Pa šta ako su vam priču potvrdili izvori u SPS-u? To oni hoće sad da se operu pred DOS-om.”
Skupština Srbije / Foto: Fonet
Nekoliko meseci ranije, u februaru 1994, u trenutku kada su vlast (SPS) i opozicione stranke u republičkom parlamentu po broju poslanika bili gotovo izjednačeni, ni nakon više pokušaja predsednik skupštine nije izabran. Opozicija je složno glasala za svog, a vlast za svog kandidata. U ovoj pat poziciji pojavilo se rešenje – nekoliko poslanika opozicije podržaće kandidata vladajuće stranke. O tome u svojim memoarima piše Dragoljub Mićunović:
“Međutim, vladalo je opšte međusobno nepoverenje u opoziciji, prilikom glasanja svi su motrili na sve. Najzad su poslanici javno pokazivali koga su zaokružili pre ubacivanja listića u kutiju. Ali na volšeban način četiri listića opozicije glasala su za socijalističkog kandidata Dragana Tomića, pa je nastalo uzajamno sumnjičenje. Prvo je Koštunica osumnjičio Đinđića, koji je već bio razglasio da mu je Milošević obećao mesto premijera, Đinđić je sumnjičio Vuka Draškovića. Najzad je ispalo da je to bila Nova demokratija koja je, kako navodi Dušan Mihajlović u memoarskoj knjizi Povlenske magle i vidici, ušla u Vladu po nagovoru Draškovića, da Đinđić ne bi ušao u Vladu. Milošević je dao mandat svom Mirku Marjanoviću, direktoru spoljnotrgovinskog preduzeća „Progres“, Đinđić je bio iznenađen, dotrčao je kod Miloševića, koji mu je kratko rekao: „Knjiga je sklopljena, možete da dobijete mesto potpredsednika vlade.“ Đinđić se vratio razočaran u Skupštinu i novinarima saopštio šta mu je Milošević rekao. U Vladu je ušla Nova demokratija, ali ojačana dvojicom funkcionera Demokratske stranke Slobodanom Radulovićem i Radojem Đukićem. Tako nas je „znak prepoznavanja DS“, direktor „C marketa“, napustio i postao potpredsednik Marjanovićeve vlade.”
Start sezone prelazaka iz stranke u stranku, uz odsustvo balasta u vidu ideoloških ili moralnih kriterijuma, zaista je označio “veliki petooktobarski prasak”, ali možda nije daleko od istine tvrdnja lidera Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme, kada je tokom rasprave o novoj Vladi izjavio da ne treba postavljati pitanje „prirodnosti ili neprirodnosti“ koalicije.
Otvoreni parlament, 26. 7.2012. godine
„Gospodo, ideologija je prestala u Srbiji da važi kada je SPO napravio koaliciju sa SPS-om 1998. godine.“
U trenutku kada se gotovo oguglalo na prelaske iz jedne u drugu stranku nekadašnjeg DOS-a, u javnosti je odjeknula optužba pojedinih poslanika da je Bogoljub Karić, uz „finansijsku stimulaciju“, na svoju stranu pridobio poslanika SRS Živadina Lekića.
B92, 18. 5. 2005. godine
„Bivši poslanik Srpske radikalne stranke Živadin Lekić danas je pristupio stranci Bogoljuba Karića, pokazavši novinarima u Skupštini Srbije pristupnicu toj stranci i fotografiju s liderom PSS-a Bogoljubom Karićem. On je najavio da će mu se uskoro pridružiti još poslanika iz vladajućih, ali i opozicionih stranka i da će Pokret snaga Srbije uskoro formirati i svoj poslanički klub. Lekić je pozvao svog stranačkog lidera Bogoljuba Karića da sutra dođe u Skupštinu – na razgovor i ručak.
– Ja sam danas ovaj, pristupio snaga ovaj, Pokretu snaga Srbije. Potpisao sam pristupnicu i postao sam njihov član. Razlog za to, zato što je ovaj, to patriotska stranka i zato što ovaj, ekonomski može da vodi Srbiju i da građani Srbije žive mnogo bolje nego sada“. Ovo su reči Živadina Lekića, ugostitelja iz Mladenovca, bivšeg radikala, a od danas poslanika nove parlamentarne stranke PSS.”
A mesec dana kasnije za skupštinskom govornicom poslanik DSS-a Mika Vlaović tvrdio je da mu je lično Bogoljub Karić nudio novac da pređe u redove PSS.
Otvoreni parlament, 29. 6. 2005. godine
“Drugi dan Uskrsa, na hrišćanski praznik, došao je Bogoljub Karić kod mene. (…) Nudio je više para nego što vredi moja celokupna imovina. Iako sam domaćin, staromodan, sa kojim žive dva oženjena sina, još uvek ne mogu da ih podelim, jer nemam mogućnost sve da sredim. Moj obraz je daleko skuplji od prljavih novaca koje ima Bogoljub Karić.”
Bogoljub Karić / Foto: Pokret Snaga Srbije
Krajem 2005. Bogoljub Karić je, kako se tvrdilo, već imao poslanički klub, iako njegova stranka nije ni učestvovala na prethodnim izborima.
Blic, 23. 12. 2005. godine
“Petoro poslanika Skupštine Srbije formiralo je juče novi poslanički klub pod nazivom ‘Za evropsku Srbiju’ iz redova SDP, SDPO, SPO i PSS, i tako skupštinsku većinu koja podržava kabinet premijera Vojislava Koštunice sa 131 istanjila na 129 poslanika. Šef tog poslaničkog kluba je Ljiljana Nestorović iz SDP, a njeni zamenici su Slobodan Živkucin, donedavni poslanik SDPO, i Blagica Kostić, poslanica SPO. U klubu su još i Meho Omerović (SDP) i Živojin Lekić, nezavisni poslanik koji je početkom godine napustio SRS i učlanio se u Pokret ‘Snaga Srbije’ Bogoljuba Karića.”
Šef poslanika DSS Miloš Aligrudić optužio je tada ovih pet poslanika da su od Karića dobili novac da bi formirali poslanički klub.
Blic, 23. 12. 2005. godine
„Bilo bi naivno pomisliti da to nema nikakve veze s Karićem. Ja tvrdim da to i te kako ima veze s Karićem jer su dva člana tog kluba u otvorenoj koaliciji s Karićem i predstavljaju isti politički subjekat, preko kog je Karić do sada uspeo da se infiltrira u Skupštinu.’
– Nemojte dozvoliti da vas zbuni naziv poslaničkog kluba, potpuno je jasno da se radi o Bogoljubu Kariću i njegovoj stranci, jer je jasno da su okosnice njegovog kluba pripadnici stranke Bogoljuba Karića – rekao je Aligrudić.”
Naredne godine donele su radikalni rascep u SRS, presvlačenje ekstremnih nacionalista u evrofilsko odelo, a potom i ulazak dotadašnjih koalicionih partnera DS-a u vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića. Kada se u predizbrnoj kampanji 2012. šuškalo da bi bi Ujedinjeni regioni Srbije mogli da nakon izbora podrže SNS, tadašnji funkcioneri URS-a su to oštro, pa čak i ljutito demantovali.
Suzana Grubješić / Foto: Fonet
RTS, 30. 4. 2012. godine
„Što se tiče SNS, mi smo ne znam koliko puta rekli da nećemo ući u koliciju sa SNS, ali to opet nije bilo dovoljno, pa se u jednom partijskom glasilu pojavilo da smo sklopili neki tajni dogovor… Sto prvi put, ne nećemo ući u koaliciju sa SNS, i svi koji glasaju za URS treba da znaju da svoj glas daju nama, a ne daju nikome drugom“, kazala je Suzana Grubješić, funkcionerka URS.“
URS je nakon izbora učinio baš ono što su tvrdili da nikako neće – ušli su u novu Vladu sa SNS.A takvu odluku doneo je i Rasim Ljajić, čija je stranka 2012. kao deo koalicije sa DS stekla mandate u Skupštini Srbije. Ljajić je taj potez opravdavao, ne skrivajući nelagodu.
Rasim Ljajić u kampanji 2012. / Foto: Fonet
Kurir, 21. 7. 2012. godine
„S moralnog stanovišta ne osećam se dobro što sam ušao u vladu, kao da sam uradio nešto nečasno.“
Pretrčavanje (ili preletanje) u redove, uglavnom, vladajuće stranke odavno je na našoj političkoj sceni prestalo da bude tretirano kao incident, a sve više se tumači kao jedna od zasad neizlečivih anomalija sistema, uz sve bleđe računanje na moralne skrupule pojedinca ili na neminovnost kazne koja će uslediti na sledećim izborima.
