Poređenje neuporedivog

“Dakle, to je, ako je tako, onda ću po prvi put i u Predsedništvu Srbije onih 0,3 centilitra bilo čega da popijem i da nazdravim za budućnost Srbije, ali čekam još. Mislim, toliko je to dobro da ni sam još dok ne dobijem zvanično ne smem da kažem, ali ubedljivo najniže od 1990. godine na ovamo. To znači da smo ipak uspeli sa dovođenjem investitora, i sad više nije priča – posao, ili je mnogo manje priča zapošljavanje, iako je sve što je preko 10% i dalje velika nezaposlenost, ali to je već nivo EU“, rekao je Vučić. 

Predsedniku države nije prvi put da aktuelnu stopu nezaposlenosti poredi sa stopama nezaposlenosti u nekim ranijim vremenima i u nekim ranijim državama. Istinomer je već ocenjivao izjavu Aleksandra Vučića iz marta 2017. da je nezaposlenost sada manja od one iz 1990. godine, i detaljnom analizom pokazao da to nije istina. No, uprkos činjenici da građani žive u četvrtoj po redu državi od tada (SFRJ, SRJ, SCG, Srbija), i trećem po redu privrednom sistemu (samoupravni socijalizam, privreda pod sankcijama, tranzicija ka tržišnoj privredi),  Aleksandar Vučić nastavlja da upoređuje neuporedivo.

Manje-više je nevažno što Vučić, u razmaku od dve rečenice, pominje i 1990. godinu i “poslednjih 25 godina”, što njegovu tvrdnju stavlja u period od 1992. godine na ovamo. Nije čak ni problem da se ponovo pokaže da mu računica nije tačna – ni baš za tu 1992. godinu, na primer, i to ćemo uraditi – ali je važnije detaljno objasniti šta je sve promenjeno od 1992. u metodologiji dolaska do stope nezaposlenih.

Najpre, promenilo se značenje pojmova. Neki podaci u 2017. više ne znače ono što su značili 1992. Na primer: 1992. godine pod pojmom „zaposleni“ nisu se računali oni koji rade u neformalnoj, odnosno sivoj ekonomiji, a danas se to računa. Takođe, 1992. nezaposleni su bili samo oni koji su bili prijavljeni „na biro“, dok danas pojam „nezaposleni“ podrazumeva lica „koja u posmatranoj sedmici nisu obavljala nijedan plaćeni posao, niti su imala posao sa kojeg su odsustvovala i na koji su mogla da se vrate nakon isteka odsustva, pod uslovom da su zadovoljavala sledeće kriterijume:

–       da su u poslednje četiri sedmice preduzimala aktivne korake u cilju nalaženja posla i da su, ukoliko bi im posao bio ponuđen, bila u mogućnosti da počnu da rade u roku od dve sedmice

–       da u poslednje četiri sedmice nisu aktivno tražila posao, jer su našla posao na kojem je trebalo da počnu da rade nakon isteka posmatrane sedmice, a najkasnije za tri meseca.“

Štaviše, u metodološkim objašnjenjima Republičkog zavoda za statistiku o Anketi o radnoj snazi (ARS) – po čijim se podacima danas računa stopa nezaposlenosti – jasno piše da je „tokom 2014. godine anketa sprovođena kvartalno čime je narušena uporedivost sa prethodnim godinama. Od početka 2015. godine anketiranje se sprovodi kontinuirano, tokom cele godine, a došlo je i do promene sistema ocenjivanja, u skladu sa regulativama Eurostata, što je onemogućilo uporedivost sa 2014. godinom, nakon čega je RZS uradio reviziju podataka iz 2014. godine, sa ciljem da obezbedi međugodišnju uporedivost za period 2014-2015.“

Dakle, ne da ne mogu da se upoređuju 1992. i 2017. godina, nego ne mogu ni 2012. i 2017. No, iz nekog razloga – jasno i kog – političari to uporno rade, otud i potreba za ovakvim tekstom.

Postoji još nesavladivih prepreka u poređenju nekadašnje stope nezaposlenosti sa današnjom. Tako, iz publikacije Republičkog zavoda za statistiku iz 2008. godine “Dva veka razvoja Srbije – statistički pregled” saznajemo (fusnota na strani 77) da pojam “zaposleni” do 1994. godine obuhvata samo firme u društvenoj svojini i privatne preduzetnike i zaposlene kod njih, a da se od 1995. uvode “i drugi oblici svojine – državni, privatni, mešoviti i zadružni”. 

Takođe, saznajemo da u zaposlene “nisu obuhvaćeni zaposleni u Ministarstvu za narodnu odbranu, Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao ni zaposleni u predstavništvima naše zemlje u inostranstvu”, niti su obuhvaćeni individualni poljoprivrednici, a tek od 1997. godine Republički zavod za statistiku uključuje “zaposlene u malim preduzećima (do 50 zaposlenih) koji nisu obuhvaćeni redovnim istraživanjem, a o kojima se podaci dobijaju ocenjivanjem na osnovu Ankete za dopunu polugodišnjeg istraživanja o zaposlenima.”

Iz svega navedenog, vidi se da je besmisleno porediti stope nezaposlenosti tada i sada, naročito što se – uz ovo nabrojano – i stopa nezaposlenosti tada drugačije računala, čak je i nema u statističkim godišnjacima. 

A šta sve treba uraditi da bi se ipak uporedilo neuporedivo, pokazaćemo na poređenju stope nezaposlenosti za 1992. godinu sa stopom nezaposlenosti za prvi kvartal 2017.

Najpre, potrebno je korigovati brojke tako da isti pojmovi obuhvataju bar približno iste podatke. Prema „SFRJ metodologiji“ se stopa nezaposlenosti računala kao odnos broja lica koja traže posao, sa zbirom registrovane zaposlenosti i lica koja traže posao.

Šta to konkretno znači za 1992? Prema Statističkom godišnjaku Srbije za 1993. godinu, broj lica registrovanih „na birou“ u Srbiji bez Kosova bio je 573.868. Iz iste publikacije dobijamo i brojku registrovane zaposlenosti, koja iznosi 2.232.000 lica. Račun je dalje lak: stopa nezaposlenosti u 1992. iznosila je 573.868/(573.868+2.232.000)*100% = 20,45 odsto.

No, da bismo sada uporedili ovaj podatak sa stopom nezaposlenosti u prvom kvartalu 2017, što su poslednji celoviti podaci koje imamo, ove “savremene” brojke moraju da se “upodobe”. 

Naime, prema važećoj metodologiji, stopa nezaposlenosti predstavlja procenat nezaposlenih u ukupnom broju aktivnih stanovnika. Međutim, ovde dolazimo do prve promene: u 2017. se kao nezaposleni ne gledaju oni “sa biroa”, odnosno, lica koja zvanično traže posao i prijavljena su u Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ), nego putem Ankete o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku. Razlika je velika – RZS kaže da je nezaposlenih u prvom kvartalu 2017. bilo 452,8 hiljada, dok podaci “sa biroa” kažu da je na NSZ zaposlenje u prvom kvartalu 2017. prosečno tražilo 692.780 lica.

Za našu računicu – pošto uzimamo uporedive podatke – treba nam ova druga, veća brojka, s obzirom da smo i stopu nezaposlenosti za 1992. računali upravo tako – sa brojem nezaposlenih “sa biroa”; tada se ARS nije sprovodila.

No, za računicu nam treba i podatak o registrovanoj zaposlenosti. Podaci RZS o zaposlenosti u prvom kvartalu 2017. kažu da je ukupna zaposlenost iznosila 2.652.200 lica. Međutim, od ovog broja treba oduzeti broj neformalno zaposlenih – podsećamo, 1992. ta lica nisu ni ubrajana među zaposlene, bar za statističke potrebe. Prema tome, kada oduzmemo 504,1 hiljadu ljudi koji su u prvom kvartalu radili u neformalnoj ekonomiji, za račun nam ostaje 2.148.100 ljudi koji su formalno zaposleni.

I opet ista računica: 692.780/(692.780+2.148.100)*100% = 24,39 odsto nezaposlenih u prvom kvartalu 2017. godine.

Dakle, prema podacima sa kojima trenutno raspolažemo, moramo – nažalost – reći da je sadašnja stopa nezaposlenosti viša nego u Srbiji iz 1992, koja je bila pod sankcijama, i upletena u ratove sa okolnim zemljama, te da ne stoji ona Vučićeva tvrdnja o najnižoj stopi nezaposlenosti u poslednjih 25 godina. No, još više, i pre svega, ne stoji da se uopšte ove stope porede.