Ukidanje autonomije univerziteta u mukloj tišini
Bez rasprave na Odboru za obrazovanje i bez rasprave u Skupštini, Zakon o visokom obrazovanju je u tišini promenjen na takav način da ključne poluge autonomije univerziteta smešta u ruke Vlade i Ministarstva prosvete
Dan je 25. septembar. Poslanici u Narodnoj skupštini već skoro nedelju dana raspravljaju o dva veoma važna zakona – jedan je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, drugi je Zakon o visokom obrazovanju. Po starom lošem običaju, oba zakona su „zgurana“ u isti koš, da bi poslanici imali što manje vremena da o njima raspravljaju. Sednica Skupštine se nastavlja u 10 sati ujutru, a sat i po ranije je zakazan Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Šest dana ranije, 19. septembra, na sednici istog ovog Odbora, raspravljalo se o predlozima pomenuta dva zakona u načelu – onako kako ih je Vlada poslala u Skupštinu, bez amandmana. Predlog Zakona o visokom obrazovanju je bio sličan prethodnom, važećem, ali je donosio i neke važne izmene.
Na primer, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, koji ima čitav niz ključnih nadležnosti (između ostalog, prati usklađenost visokog obrazovanja sa evropskim i međunarodnim standardima, predlaže politiku visokog obrazovanja, utvrđuje standarde za samovrednovanje i ocenjivanje kvaliteta visokoškolskih ustanova, utvrđuje standarde i postupak za spoljašnju proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova, utvrđuje standarde i postupak za akreditaciju visokoškolskih ustanova…) predlogom Zakona menja sastav, tako da se u njemu jača uloga Konferencije univerziteta Srbije (KONUS) – umesto 12 od 21 člana Nacionalnog saveta, KONUS prema predlogu Zakona imaće 15 od 17 članova. Međutim, umesto Narodne skupštine, kao do tada, imenovanje članova Nacionalnog saveta preuzima Vlada Srbije.
Takođe, predviđa se osnivanje Nacionalnog akreditacionog tela, kao pravnog lica, u kome će opet KONUS imati ključnu ulogu – 4 od 5 članova Upravnog odbora. Takođe, KONUS zadržava dominantnu ulogu i u Komisiji za akreditaciju, koja „sprovodi postupak akreditacije visokoškolskih ustanova i studijskih programa i postupak spoljašnje provere kvaliteta visokoškolskih ustanova, u skladu sa zakonom i propisanim postupkom i standardima za akreditaciju i za spoljašnju proveru kvaliteta.“
Ovaj predlog zakona Odbor za obrazovanje 19. septembra usvaja glatko – 10 glasova „za“ od 14 prisutnih članova Odbora, i on odlazi u plenum, na raspravu.
Dakle, tog 25. septembra, o zakonima se već danima raspravlja u Skupštini, a Odbor za obrazovanje se sastaje ponovo, da bi raspravljao o amandmanima na ova dva zakona – onima koje je vlada prihvatila, onima koje vlada nije prihvatila, i onima koje je, eventualno, sam Odbor podneo.
Kako rekosmo, sednica Odbora je u 8:30 ujutru, a predsednik Odbora Muamer Zukorlić na početku predlaže – što se i usvaja – da Odbor prvo raspravlja o amandmanima na Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, jer će o amandmanima tog zakona plenum Skupštine prvo da raspravlja: sednica Skupštine, na kojoj se raspravlja o zakonima u pojedinostima, tj. o podnetim amandmanima, počinje u 10, pa da poslanici imaju materijal i da znaju o čemu raspravljaju.
Nakon što je Odbor glasao o amandmanima na prvi zakon, prelazi se na raspravu o amandmanima na Zakon o visokom obrazovanju. Raspravlja se o amandmanima koje je Vlada prihvatila, i koje nije prihvatila, a onda Zukorlić kaže: „Evo, imamo pred nama i predlog Odborskih amandmana, koji su podeljeni članovima Odbora.„
Deluje da su poslanicima ovi predlozi amandmana podeljeni pred sednicu, ili u toku sednice; neki od njih čitaju i listaju papire, samo jedan poslanik opozicije se javlja za reč, i govori više načelno, o Komisiji za akreditaciju, nego o konkretnim predlozima amandmana. Pre glasanja, ministar Šarčević se saglašava sa Zukorlićevim amandmanima, Odbor glasa, i još jednom, glatko usvaja ove amandmane, koji odlaze u Skupštinu, na plenum, da se o njima raspravlja.
Osim što rasprave u Skupštini nije bilo: poslanici su imali 10 sati vremena (600 minuta) za raspravu u pojedinostima, tj. o amandmanima oba zakona. Pošto je bilo podneto više od 1200 amandmana (od čega otprilike tri četvrtine na Zakon o osnovama obrazovanja, koji je, rekosmo, bio „prvi“ na dnevnom redu), a obrazlaganje amandmana je ograničeno na maksimalno dva minuta, bilo je jasno da neće svi amandmani doći na red u raspravi.
Međutim, u jednom trenutku, predsednica Parlamenta Maja Gojković obznanjuje da je tih 10 sati isteklo (još uvek traje rasprava o amandmanima za Zakon o osnovama obrazovanja), iako više poslanika opozicije pokazuje na stanje vremena na e-parlamentu (a potom i deli te slike po društvenim mrežama), gde piše da je za raspravu po amandmanima ostalo još skoro četiri časa.
O čemu je reč? Marijan Rističević (a i njegov drug iz poslaničke klupe Marko Atlagić) podneli su na stotine svojih amandmana, u kojima su ostavljali sve isto kao i u predlogu zakona, osim što su nasumično u tekst dodavali po jedan zarez. I svaki put kad bi na njih došao red da obrazlažu amandman, kratko bi rekli „Radi uštede vremena, odustajem od diskusije“. I e-parlament ubeleži tih 10-15 sekundi koliko je Rističeviću potrebno da izgovori da štedi vreme. Međutim, vladajuća većina sa Majom Gojković na čelu sva ova javljanja računa kao puna dva minuta, i, odjednom – nema više vremena za raspravu.
Ovime su postignuta dva cilja: jedan, manje važan, jeste taj da se izbegne dolazak premijerke Ane Brnabić u parlament da poslednjeg četvrtka u mesecu odgovara na poslanička pitanja.
Drugi, važniji, da Zukorlićevi amandmani, koji u potpunosti menjaju Zakon o visokom obrazovanju, prođu bez buke, i budu usvojeni u tišini, ako ne računamo zvonce Maje Gojković koje tera poslanike vladajuće koalicije da glasaju.
O čemu je reč? Šta je to usvojeno u mukloj tišini, bez rasprave? Ukratko jedno političko telo – vlada, odnosno ministarstvo – dobija presudnu moć u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje i Komisiji za akreditaciju.
„Novim zakonom je promenjen način izbora i funkcionisanja dva tela koja suštinski moraju da budu nezavisni od dnevne politike i izvršne vlasti. To su Nacionalni savet za visoko obrazovanje koji vodi politiku visokog obrazovanjai i Akreditaciono telo koje akredituje ustanove i programe“, kaže za Istinomer Milovan Šuvakov, viši naučni saradnik sa Instituta za fiziku i bivši pomoćnik ministra za visoko obrazovanje i razvoj.
„U dosadašnjem rešenju Nacionalni savet je imenovala Skupština sa liste koju po javnom pozivu predlaže Konferencija univerziteta Srbije (KONUS) i jednim malim delom Vlada. Na ovaj način većinu ovog tela je činila struka izabrana na javnom pozivu koji organizuje KONUS, a mali deo je delegiran od strane izvršne vlasti. U novom rešenju umesto Skupštine, Vlada imenuje ovo telo koje je većinski sastavljeno od pojedinaca koji su delegirani ispred Vlade i Privredne komore. Na ovaj način telo koje vodi politiku visokog obrazovanja postaje zavisno od izvršne vlasti koja ga postavlja i menja, a koja ima većinu u svojim predstavnicima. Postavlja se pitanje čemu svrha ovakvog tela koje će izvesno biti pod apsolutinim uticajem politike, osim što će ovo biti prostor za „uhlebljavanje” članova stranaka (mesečna naknada za članstvo u ovom telu je jedna i po prosečna zarada)“, kaže Šuvakov.
On dodaje da je osnivanje Nacionalnog akreditacionog tela kao pravnog lica dobar korak, jer će status pravnog lica omogućavati nezavisniji rad Komisije za akreditaciju. Međutim, problem je što Upravni odbor Nacionalnog akreditacionog tela, koje se bavi akreditacijom ustanova i studijskih programa, takođe postavlja Vlada i većinski je sastavljeno od predstavnika koje delegiraju Vlada i Privredna komora:
„Ovo možda na prvi pogled ovo deluje bezazlenije od tzv. Šešeljevog zakona iz 1998. koji je na direktan način stavio upravljanje univerzitetom u ruke države. Međutim, to je samo privid. Upravljanje sa sobom vuče i odgovornost. Ovim rešenjem odgovornost ostaje na akademskoj zajednici ali se ingerencije izvršne vlasti pojačavaju da može da interveniše na svakom koraku. Time dobijamo veliki prostor za zloupotrebu bez ikakve odgovornosti. Pored toga, ovo rešenje narušava autonomiju baš tamo gde struka i objektivnost treba da dominiraju, a to je u osiguranju kvaliteta. Imajući u vidu da je većina članova zakona izmenjena na predlog predsednika Skupštinskog odbora koji i sam ima interes u ovome (vlasnik je univerziteta koji zato što ne zadovoljava elementarne standarde u slučaju nezavisne akreditacije ne bi mogao da bude akreditovan) baca sumnju na to da je većina ovih članova i pisana kako bi bila zloupotrebljena„, zaključuje Šuvakov.
Da li se ovim zakonom urušava autonomija univerziteta? „Apsolutno ne“, kaže za Istinomer Muamer Zukorlić. On ističe da je svoje amandmane podneo kao odgovor na zamerke Evropske asocijacije za zaštitu kvaliteta, ENQA:
„EU je tražila da Akreditaciono telo bude nezavisno, profesionalno, da ne bude sastavljeno od profesora, jer, zamislite paradoks koji smo do sada imali: zaposlenici nekih univerziteta odlučuju o akreditaciji konkurentskih univerziteta. To je i etički i profesionalno paradoksalno. Kao kad bi timovi velike četvorke u fudbalu odlučivali o sudijama za celu ligu. Zamislite kakve bi te sudije bile. Tako je 10 godina vođena akreditacija. Zato su ti univerziteti, odnosno, ključni ljudi na njihovom čelu, odlučivali o sudbinama drugih univerziteta, što je ENQA tražila da se izmeni“, kaže Zukorlić.
On dodaje da se ovakvim sastavom Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje (u kome po novom zakonu, Ministarstvo i Privredna komora Srbije imaju 9 od 17 članova) i Nacionalnog akreditacionog tela (Ministarstvo i PKS imaju 5 od 7 članova Upravnog odbora) razbija monopol u visokom obrazovanju – „monopola velikih univerziteta u odnosu na male univerzitete, monopola grupe ljudi koji, ne sada, već skoro 2-3 decenije drži visoko obrazovanje u svojoj ruci“:
„Bilo je krajnje vreme da se taj monopol na neki način ograniči. Ono što smo uspeli tim amandmanima jeste da izlečimo problem samo donekle, da donekle okrunimo moć te oligarhijske grupe koja pali i žari u visokom obrazovanju. To je jedna oligarhija, gde imate iste ljude – pogledajte ko je bio direktor Akreditacione komisije? Šta je on bio pre toga? Rektor državnog univerziteta u Novom Pazaru. Šta je bio pored toga? Bio je zamenik predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta. To su izuzetno jasne zloupotrebe. Drugo, imamo oko akreditacije univerziteta – njih dobijaju samo univerziteti koji su ispod njihovih skuta, koji pristaju na njihovu igru i potpunu kontrolu“, kaže Zukorlić.
Na pitanje da li je on lično u sukobu interesa, jer je bio osnivač i predsednik saveta jednog univerziteta (na kome je nedavno i sam doktorirao), pa onda postao predsednik Odbora za obrazovanje i pomoću toga doneo amandmane koji će, izvesno je, tom univerzitetu doneti do sada nedostupnu akreditaciju, Zukorlić kaže:
„Naravno da nisam u sukobu interesa. Ja sam se, prema preporuci Agencije za borbu protiv korupcije, nakon što sam izabran za predsednika Odbora, povukao sa mesta predsednika Saveta univerziteta, i to je bila kopča, mogućnost sukoba interesa – ja sam se povukao, i naravno da posle toga više nisam u sukobu interesa. Od svih amandmana, najmanji deo, ni 10% ne ide u korist tog univerziteta, nego ide u korist obračuna sa monopolom. I taj monopol jeste bio štetan za taj univerzitet, ali i za obrazovanje u Srbiji. Taj monopol je kancer za budućnost ovog obrazovanja. I zato mi imamo ovo stanje u obrazovanju, zato što jedna šaka ljudi drži taj monopol. Ti ljudi su se ponašali kao nad-država, i jedinu vezu sa državom su imali tako da potroše budžetske pare. To je prevažan sektor da bi se pustio grupi profesora i rektora da njime vladaju. Ovo što sam ja predložio je od opšteg državnog, društvenog i nacionalnog interesa“, kaže predsednik Odbora za obrazovanje u Skupštini Srbije.
Međutim, na isto pitanje – da li se novim zakonom uništava autonomija univerziteta, akademik Dušan Teodorović, kategorično odgovara:
„Da, apsolutno da. Ja ovaj Zakon doživljavam kao zakon o kontroli univerziteta, a ne Zakon o univerzitetu. Posle pažljivog čitanja teksta usvojenog Zakona, mogu da konstatujem da je ministru prosvete omogućena znatno veća kontrola nad fakultetima i univerzitetima preko kontrole Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. U prošlosti, članove Nacionalnog saveta i Akreditacione komisije je birala Narodna skupština Srbije. Veliki broj članova ovog tela postavljaće ubuduće Ministarstvo prosvete. Usvojeno zakonsko rešenje predstavlja veliki udarac autonomiji srpskih univerzieta. Jasno je da će Ministarstvo prosvete da delegira u Nacionalni savet za visoko obrazovanje političke istomišljenike i poslušnike i da će uspevati da kreira obrazovnu politiku, akreditacione kriterijume, studijske programe, mrežu državnih fakulteta i kriterijume za izbor nastavnika univeziteta po svojoj volji. Po novousvojenom Zakonu akademska zajednica postaje puki izvršilac odluka i rešenja koje su zamislili, po pravilu, manje obrazovani i manje kompetentni.“
Kada je reč o Zukorlićevim motivima da se promeni način akreditacije univerziteta, Teodorović kaže:
„Evidentan je interes gospodina Muamera Zukorlića da isključivo zbog profita, posle desetak godina, dobije akreditaciju svog ’univerziteta’, makar na silu. Pored departmana lociranih u Novom Pazaru, Univerzitet u Novom Pazaru otvorio je i departmane u Nišu, Pančevu, Subotici i Beogradu. Gospodin Zukorlić, je već, za svoje koaliciono partnerstvo, nagrađen zaključkom Vlade Srbije od 19. juna 2017. godine u kome se, između ostalog, navodi da se studijski programi na Zukorlićevom privatnom univerzitetu ’smatraju odobrenim, odnosno akreditovanim studijskim programima’, kao i da diplome koje je izdao Zukorlić ’imaju status javnih isprava, te da se mogu koristiti kao dokaz o stečenom visokom obrazovanju’.
Aleksandar Vučić je tada izvoleo smatrati da se Zukorlićevi programi smatraju odobrenim. Sramota je, ali tada, nijedan rektor ili član rektorskog kolegijuma državnih univerziteta nije reagovao na uzurpatorsko ponašanje Aleksandra Vučića i Vlade Srbije i gaženje, kako Akreditacione komisije, tako i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Najodgovorniji za čitavu situaciju u visokom obrazovanju Srbije je svakako Aleksandar Vučić, koji je, zarad nekoliko desetina hiljada koalicionih glasova, koje po Novom Pazaru vredno skuplja Zukorlić dozvolio, u akademskom smislu, nepismenom čoveku, da se igra srpskom naukom i visokim obrazovanjem.“
Na Zukorlićevu primedbu da je on svoje amandmane podneo prema kriterijumima koje su zahtevali ENQA i EU, Teodorović kaže:
„Gospodin Zukorlić, očigledno, ne zna šta je univerzalno prihvaćeni koncept koji se zove ’peer review’. Peer review predstavlja evaluaciju naučnog rada, saopštenja, knjige, kandidata koji želi da napreduje, studijskog programa ili fakulteta od strane kolega iz oblasti koje imaju kvalifikacije najmanje jednakim kvalifikacijama onoga koji se ocenjuje. Akademski neutrenirani ljudi, kvazinaučnici, birokrate i pojedini pravnici u Srbiji često osporavaju čak i svetski prihvaćenu praksu da se ocena vrši anonimno u cilju povećanja objektivnosti. Gospodin Zukorlić kao vlasnik, još uvek, neakreditovane institucije, koju želi da proglasi univerzitetom jednakim, na primer Univerzitetu u Beogradu, nije sa svojih 37 zaposlenih ljudi, nikakva konkurencija ni Univerzitetu u Beogradu, ni drugim državnim institucijama. Gospodin Zukorlić verovatno ima ulepšanu, lažnu percepciju o konkurenciji, o svom značaju, o svom bavljenu ’naukom’, davanju ’doktorata’ i fakultetskih diploma onima koji su daleko od toga, samo za vreme vladavine Aleksandra Vučića. Svakako da će jedan od prvih zadataka nekog od budućih ministarstvava prosvete Srbije da bude preispitivanje i poništavanje diploma, rešenja, ’doktorata’ i ostalih lagarija na Zukorlićevom i sličnim ’univerzitetima’“, zaključuje Teodorović.
