Može Brisel, može Moskva, mora vlast

Ako je tačna ocena da je naprednjačko (trenutno) odustajanje od raspisivanja još jednih prevremenih parlamentarnih izbora istovremeno sa predstojećim beogradskim prouzrokovano izostankom podrške Zapada za još jedno gubljenje vremena, da li to znači da je Aleksandar Vučič stavio proevropsku orijentaciju iznad sopstvenih (stranačkih) interesa? I zašto ne?

Pre svega, zato što nikad ništa nije tako jednostavno kao što izgleda u porukama političara i tviter-analizama. Jer, zašto bi, na primer, moćni Vučić samog sebe tako lako ugrozio (a eventualni gubitak izbora u Beogradu svakako bi bio početak puta ka kraju njegove vladavine) a da nema neki adut u rukavu – recimo, naknadno donošenje odluke o raspisivanju parlamentanih izbora negde tamo krajem januara? O drugim, nešto komplikovanijim varijantama koje podrazumevaju sveobuhvatan inžinjering s cljem obezbeđivanja sigurne pobede u Beogradu, da ne govorimo na ovom mestu.

Da li je, uostalom, ikad do sada Vučić pokazao da mu je državni interes zaista iznad stranačkog, kao što je to tvrdio na sednici Glavnog odbora, nakon čega su članovi GO gotovo jednoglasno (500 prema 4) podržali njegov stav da parlamentarnih izbora ne bi trebalo da bude? Ako je državni razlog presudio – čime se, recimo, rukovodio Vučić u prethodnim slučajevima razbacivanja novca i vremena na nepotrebne izbore – državnim ili stranačkim razlozima? 

Ako se, dakle, složimo da niti je sigurno da parlamentarnih izbora neće biti (što tvrdi i najveći deo opozicije), niti ima razloga za prihvatanje zvanične tvrdnje o stavljanju državnih interesa iznad stranačkih, to samo može da znači da nezadovoljstvo na zapadnim adresama s kojih se „nadgleda“ situacija na Balkanu i dalje traje. Tamo se kao ključni politički cilj na Balkanu i dalje tretira održavanje stablnosti, za šta je, veruje se, neophodno pomirenje Beograda i Prištine, u vidu postizanja onog famoznog „pravno obavezujućeg sporazuma“. A jasno je da još jedno nepotrebno raspisivanje parlamentarnih izbora predstavlja novo odlaganje rešenja kosovskog pitanja.

I više od toga – ozbiljne su indicije da je „medeni mesec“ dug pet godina, tokom kojih je Vučić uživao nedvosmislenu podršku Zapada, na izmaku – i da to nije prouzrokovano samo najnovijim igrokazom oko još jednih nepotrebnih parlamentarnih izbora.

Čak i pre nego što je američki zvaničnik Brajan Hojt Ji bacio onu „bombu“ u vidu tvrdnje o nemogućnosti „sedenja na dve stolice“ za zemlje koje žele da uđu u EU – odnosno, samo javno rekao ono što se, kažu upućeni, redovno govori  na internim sastancima – mogla se uočiti izvesna promena u retorici. Niti se, naime, Vučić u poslednje vreme silno hvali „svojim prijateljima“, niti zapadni predstavnici u Beogradu onoliko uporno ponavljaju čuvenu tvrdnju  „Vučić delivers“ (Vučić isporučuje, obavlja)  koja je dugo bila odgovor na svaku kritiku srpske vlasti.

Ako bi se posmatrale samo zvanične izjave, moglo bi se pomisliti da se „sedamdeset peti zamenik dvadeset četvrtog pomoćnika zamenika ministra inostranih poslova SAD“ koji „Trampa nije ni video“, kako se posprdno izrazio ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin, samo neoprezno izleteo na beogradskom skupu na kome je govorio o nemogućnosti sedenja na dve stolice. 

Jer, i sam Hojt Ji je, kasnije, govorio da to nije bio „ultimatum“, već „savet“, a u smirivanje strasti uključio se, između ostalih, i Dejvid Mekalister, specijalni izaslanik Evropskog parlamenta za Srbiju, po funkciji daleko nadležniji za priču o evropskoj budućnosti Srbije od Hojt Jia. Upravo ta nadležnost bila je argument na koji se Mekalister pozvao u pokušaju da umanji značaj izjave američkog predsednika – „o članstvu odlučuje EU, a ne Vašington“.

Upućeni, međutim, tvrde da su sve to bile poruke upućenje široj javnosti, dok su nadležne adrese ovdašnje itekako dobro shvatile šta im se želelo reći. Poznat kao ekspert za rešavanje balkanskih kriza (istakao se radom u Makedoniji i Crnoj Gori, koje su se, veruje se, u dobroj meri zahvaljujući njemu, oduprle ruskim uticajima i jasno okrenule ka Zapadu), američki zvaničnik je, kaže jedan predstavnik EU, povukao potez koji ubrzava priču, nakon čega se povukao, ostavivši Briselu da završi započeti posao.

Ima izvora koji tvrde i da je, nakon posete Jia, iz Beograda tražena pomoć od bliskih ljudi u Briselu, pa odatle nastup Mekalistera, jednog od onih koji u Vučiću vide čoveka koji može (i hoće) da obavi teški kosovski zadatak. I zato ga, bez obzira na pojavu sumnji da, ipak, mnogo više priča nego što zaista radi, valja sačuvati. 

U beogradskoj „obaveštenoj političkoj čaršiji“ postoje i spekulacije prema kojima je Hojt Ji,  na onom vrlo neobičnom sastanku sa Vučićem, posle koga je srpski predsednik izgledao vrlo uznemireno, a saopštenje se prvi put u istoriji čekalo pet sati, zapravo dirnuo u posebno osetljivu tačku – cvetanje kriminala i korupcije. Navodno je, tvrdi se, pohvalio predlog Vuka Jeremića o formiranju specijalnog tužilaštva za visoku korupciju i navodno je kao pozitivan primer pomenuo izrazito uspešni rumunski Nacionalni antikorupcijski direktorat (DNA) kog vodi Laura Kodruga Kovesi. 

Kao i obično sa takvom vrstom „saznanja“ o toku zatvorenih sastanaka, ne postoje dokazi da se sve baš tako desilo, a nije zabeleženo ni da je Vučiću omraženi Jeremić igde javno svoju ideju povezivao sa rumunskim receptom. Ali je svakako zanimljivo da je, posle duže pauze, priređena još jedna spektakularna akcija istovremenog hapšenja velikog broja nepovezanih lica, koju je, prethodno, lično Vučić najavio na svom stranačkom skupu. Prema jednoj školi mišljenja, sinhrono hapšenje 93 osobe optužene za privredni kriminal trebalo bi da posluži predizbornom „pumpanju“ glasova – dok druga škola mišljenja veruje da je pompezna akcija  ipak prvenstveno namenjena spoljnim posmatračima i kao jedan od dokaza navodi tajming, odnosno preveliku vremensku udaljenost od izbora koji bi trebalo da se održe krajem februara ili početkom marta. 

Posredan dokaz za tu verziju trebalo bi da bude i pisanje provučićevskih tabloida, koji su, posle dolaska američkog zvaničnika, tvrdili da „Zapad traži da kontroliše tužilaštvo i medije u Srbiji“. Kao još jedan od – takođe neproverivih – dokaza, navodi se „pouzdana informacija“ da je je jedan zapadni diplomata svojoj centrali poslao spisak srpskih ministarstava sa kojima bi trebalo obustaviti saradnju, zbog sumnji u pravnu zasnovanost njihovog delovanja.

Zna se i da se jedan zapadni ambasador žali kako neprestano ponavlja Vučiću da postoji novac za investiranje u Srbiju, ali da ozbiljnih poslova neće biti dok se ne uspostavi pravna država, na šta mu Vučić svaki put obeća da će raditi na rešavanju tog problema, ali da se nikad ništa ne desi.  A primećena je i izjava Hojta Jia (Glas Amerike, 9. novembra) u kojoj je kao „sramno“ ocenio blago ponašanje Evrope prema korumpiranim liderima u regionu – iako nije baš sasvim jasno na koga je sve mislio (crnogorska štampa i opozicija pitala se da li je Ji mislio na Mila Đukanovića, dok se u Srbiji snimak izjave američkog zvaničnika samo delio po društvenim mrežama, uglavnom bez komentara).

A možda, zapravo, i nije preterano bitno o čemu je tačno bilo reči na intrigantnom sastanku predsednika Srbije sa američkim zvaničnikom. Ono što se, s obzirom na razne informacije koje su novinarima u Beogradu dostupne, može tretirati kao činjenica, jeste da je, u šestoj godini vladavine, Vučić u priličnoj meri potrošio onaj kredit koji je, kod predstavnika Zapada, stekao kao ambiciozni konvertit iz ekstremnog nacionaliste u odanog evropejca, spreman da ispuni svaki, pa i najteži zadatak. Na primer kosovski, za koji autentično proevropski političari u Srbiji nisu imali hrabrosti i „patriotskog kapaciteta“ koji bi ih sačuvao od nezadovoljstva biračkog tela. 

Vučiću je to savršeno jasno, kao što mu je jasno i da će, bez obzira na sve sumnje koje se u osnosu na njega, sada gaje i u Briselu i u Vašingtonu, i dalje moći da računa na podršku iz tih centara – iz prostog razloga što se još uvek ne vidi neka druga politička snaga koja ne samo da bi mogla da osvoji vlast, nego bi mogla i htela da obavi kosovski zadatak.

Nevolja za njega je u tome što se rok za finiširanje kosovske priče ozbiljno približava i što sada ima ozbiljne razloge da veruje da bi zapadnu podršku mogao izgubiti istog trenutka kad se odnosi Beograda i Prištine napokon „normalizuju“. S druge strane, nervoza koja postoji u Briselu i Vašingtonu govori mu da ni preterano odugovlačenje nije baš previše preporučljivo. 

Šta ako se, recimo, ispostavi da sličnosti između njegove SNS i makedonske VMRO-DPMNE nisu samo u tome što je u oba slučaja reč o kleptokratskoj organizaciji u kojoj se o svemu pita jedan čovek, a čiji stil vladavine odlikuju kontrola policije, pravosuđa i medija? I ako sličnosti ima i u uspešnom „proćerdavanju“ važne zapadne podrške? 

Postoji li, u tom (ili nekom drugom) slučaju, mogućnost da se „najbolji đak Angele Merkel“ preokrene u najvatrenijeg sledbenika Vladimira Putina? 

(kraj prvog dela)