Godišnjica predsednikovanja: Fali demokratija
Prvih godinu dana mandata predsednika Srbije Aleksandra Vučića obeležila su brojna "izletanja" iz ovlašćenja - od izbora premijera do utvrđivanja mera populacione politike. Obeležio je i pad Srbije za deset mesta na rang listi Reportera bez granica o slobodi medija. Čuli smo od Vučića i da Srbija ima najveći privredni rast na Zapadnom Balkanu, da je devedesetih bilo više ubistava, da ćemo imati više kilometara autoputa od Hrvatske. Uzalud. Ništa od toga se nije obistinilo. Na godišnjicu “svečane inauguracije” donosimo pregled izjava i obećanja po kojima ćemo pamtiti prvu godinu Vučićevog predsednikovanja.
I pre nego što počnemo analizu Vučićevih obećanja i izjava koje su obeležile prvih godinu dana mandata na mestu predsednika Srbije, podsetimo se kako je tekla kampanja, jer je od početka bilo jasno da Vučić ne bi ni počinjao da trči trku za protokolarnu funkciju.
Zato je još u kampanji objasnio kako je ustavno ovlašćenje predsednika država da kontroliše vladu. Za to, naravno, nema uporišta u Ustavu, ali u realnosti i te kako ima. Prvo je krenulo izborom zamenika na mestu premijera u liku Ane Brnabić, koja ne krije da se za sve konsultuje sa Vučićem. I sama je rekla da „Vučić treba da ima ulogu mentora nad premijerom“. Opet bez bilo kakvog uporišta u Ustavu ili Zakonu o Vladi, Vučić je rekao da će se Brnabić posvetiti „ključnim ekonomskim pitanjima – digitalizaciji, IT sektoru, radu sa Svetskom bankom, MMF-om, naravno, uključujući se i u sva politička pitanja“, ali da će „suštinski, taj politički deo voditi Ivica Dačić“, o čemu smo takođe pisali.
Ponovo je u kampanji sve stalo, uključujući i parlament. Ponavljali su svi u glas, na čelu sa Vučićem da Skupština, inače, nikada ne zaseda u vreme izbora, što je naravno daleko od istine. Opoziciji je tako dodatno uskraćen prostor za svaku diskusiju.
Nema troškova kampanje, konferencije oaze slobode
Ubeđivao nas je lider naprednjaka da “dinar nije potrošio na kampanju”, dok se čuveni spot u avionu uveliko vrteo, da će uzeti odmor od pet dana i da će samo tih pet dana posvetiti izborima. A samo za prvih 10 dana kampanje bio je u devet različitih gradova.
I na sve to – govoreći o odnosu opozicije prema medijima u kampanji, izneo je jednu dosta zanimljivu tezu, da samo on odgovara svim novinarima.
Reporteri bez granica moguće nisu čuli ovu izjavu, jer sigurno ne bi kasnije zaključili da je od dolaska Vučića na vlast opala sloboda medija u zemlji i ne bi tako drastično smanjili poziciju Srbije na svojoj rang listi.
No, dosta više o kampanji. Bilo pa prošlo, nije kao da neće uskoro biti nekih izbora. Mada, Vučić je rekao da neće biti izbora čak do 2020, a da će on biti na čelu SNS još godinu dana, otprilike do početka 2019. Videćemo.
Dakle, prošli su izbori, Vučić je potpuno očekivano, ubedljivo pobedio u prvom krugu. Teško se oprostio sa ministrima u vladi koje je uporedio sa ljubimcima: “I kada sa kučetom živite i pola godine, i godinu i dve, pa vam je teško da odete na mesec dana da ga ne vidite.“
Stupio je na dužnost poslednjeg dana maja, uz pompezno polaganje zakletve u Skupštini iz koje je sveže asfaltiranim stazama u parku ispred Predsedništva otišao do svoje nove kancelarije. Organizovan je i svečani prijem, ali i protesti na ulicama, gde su se “nepoznati ljudi” zabeleženi na fotografijama fizički obračunavali sa novinarima. Za to su Reporteri bez granica možda već i čuli. Vučić, naravno, nije preuzeo odgovornost.
Ako mu je rastanak sa ministrima teško pao, ne znamo kakav odnos ima sa premijerskim obećanjima, ali mi smo nastavili da ocenjujemo.
Više kilometara autoputa od Hrvatske
Kada smo konačno dobili podatke o broju kilometara autoputa, kao da je reč o državnoj tajni, ispostavilo se da se Vučićevo obećanje da ćemo do 2017. imati više kilometara autoputa od Hrvatske nikako nije obistinilo. Ispostavilo se da je Srbija 2017. imala isti broj kilometara kao Hrvatska 2003. Nedostajalo joj je nešto više od 550 kilometara da se izjednači, pod uslovom da Hrvatska prestane da gradi puteve.
Međutim, Vučić je i dalje optimista, iako radovi na koridorima kasne – na Koridoru 11 tobož zato što je Mrkonjić još davnih dana nešto pogrešno ugradio, a niko ne spominje ove ostale delove na kojima se sada radi. Kasni i Koridor 10, jer je tamo težak i nepristupačan teren, malo malo pa se nešto obruši. Ali biće. Baš pre nekoliko dana prilikom obilaska radova na mostu kod Obrenovca, na Koridoru 11, Vučić je rekao da ćemo uskoro imati više autoputeva od svih zemalja u regionu, do kraja ove godine – više od Hrvatske. Proverićemo, brzo će i to da prođe.
Napredujemo u natalitetu i beloj kugi
Osim natjecanja u izgradnji puteva, bilo je popularno i takmičenje u natalitetu. Tu je, pak, trebalo pobediti Albance. I ta strategija za borbu protiv bele kuge je predstavljena tek nedavno, pre oko dva meseca. Međutim, ne treba zaboraviti kako je Vučić prošlog leta zapravo bio zadovoljan kako napredujemo u populacionim pokazateljima. Uspeo je tada u sto sekundi kaže četiri neistine, četiri podatka koji se lako daju proveriti.
Recimo, da smo između 2010. i 2011. imali manje 47-48 hiljada stanovnika godišnje, a da se “sada negde tvrdoglavo drži na 31 do 33 hiljade na godišnjem nivou, i sada verujemo da ćemo da spustimo na 18-20 hiljada.“
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) o vitalnim događajima od 2006. do 2016. godinom, Srbija je “između 2010. i 2011.“ prosečno gubila nešto iznad 36 hiljada stanovnika godišnje, dok je 2015. i 2016. taj prosek bio nešto iznad 37 hiljada.
Prilikom poseta različitim gradovima i opštinama tokom 2017, predsednik je opet brojao bebe, poredio, izvlačio zaključke. Opet uglavnom pogrešno.
Tako je u Krupnju, prema njegovoj računici, u prvih šest meseci 2017. rođeno više beba nego u celoj 2016, što nije bio slučaj. Nastavio je zatim sa pričom da će problem nataliteta da reše nove fabrike. Navodno se u Kraljevu to već događa, dok je na zajedničkoj konferenciji za novinare sa turskim predsednikom Erdoganom u Lebanu ustvrdio da tom mestu u proteklih 20 godina izgubili polovinu stanovništva, odnosno 18.000 stanovnika. Ispostavilo se da Lebane danas imao oko 6.000 manje meštana nego pre dve decenije.
U januaru se pohvalio da je za prvih deset meseci 2017. rođeno 648 beba više nego u istom periodu prethodne godine, iako taj podatak, bez podataka o smrtnosti i dužeg perioda ništa ne znači.
A onda su, nasuprot ovom optimizmu, natalitet, odnosno bela kuga u martu ove godine postali tema broj jedan. Dramatično je saopštio da naciji preti uništenje poredeći broj albanskih i srpskih beba u različitim mestima na Kosovu i u Srbiji. Zato je predstavio nove mere podsticaja rađanja, uglavnom finansijske, koje su gotovo svi ocenili kao populističke, jer ne rešavaju brojne druge probleme sa kojima se roditelji i budući roditelji suočavaju. I opet je uzeo Makedoniju kao dobar primer za “kontrolu abortusa”. Sve u svemu, predsednik je daleko izašao iz svojih ingerencija – prvo obećavajući novce iz budžeta kojim ne raspolaže, a drugo svaljivanjem krivice na žene, koje ne žele da rađaju.
Pobeđujemo u košarci, vaterpolu i ekonomiji
Ako se neko i pitao, odakle sredstva za ove populacione mere, to je zato što su svi ekonomski pokazatelji dobri. Tako je ranije Vučić tvrdio i da je rast srpske ekonomije veći od evropskog proseka i da ne pobeđujemo samo u košarci i vaterpolu, već i ekonomiji. Ispostavilo se da je u tom trenutku Srbija imala gotovo duplo manji rast od proseka u zemljama EU.
Međutim, čak i da nije tako, stvar je u tome da se ne može porediti zemlja u tranziciji od koje se očekuju visoke stope rasta, sa visokorazvijenim privredama za koje je potpuno prirodno da rastu po malim stopama. Dakle, nije problem u EU, problem je što naš rast nije značajno veći.
Isto tako, Vučić je tvrdio da je Srbija 2016. imala najveći privredni rast na Zapadnom Balkanu iako su veći rast imale i Hrvatska i Albanija, pa i Kosovo. Čitaoci Istinomera upravo su ovu izjavu proglasili za laž 2017. godine.
A u direktnim stranim investiicijama nadmašili smo sve zemlje Zapadnog Balkana zajedno. Ako je verovati Vučiću. Gledajući podatke pojedinačnih zemalja ili podatke Svetske banke (SB) – u oba slučaja Srbija nema podjednako investicija kao ceo region. Ako se gledaju podaci SB o neto investicijama po glavi stanovnika, Srbija nije čak ni na prvom, već na trećem mestu, iza Crne Gore i Albanije.
Govoreći o smanjenju javnog duga, Vučić je u proteklih godinu dana više puta izjavljivao da je u aprilu 2014, kada je on postao premijer, javni dug bio oko 77 odsto BDP. U tom trenutku je zapravo bio 62.5 odsto, da bi na kraju godine dostigao 70 procenata. Zanimljivo je, međutim, da je na kraju 2015, posle više od godinu i po dana Vučićeve vladavine dug bio 75 odsto, da bi od naredne 2016. počeo da pada.
Mnogo puta je ponavljana priča i o plati od 356 evra, kada je došao na vlast (zaboravljajući da je na vlasti još od 2012) iako je u tom periodu 2014. prosečna plata iznosila 386 evra. Nedavno je čak izjavio da je prosečna plata bila svega 340 evra, u trenutku kada je postao premijer. Opet, naravno, netačno.
Kada je krenula priča o koncesiji za aerodrom Nikola Tesla, gde su još mnoga pitanja otvorena, naročito kada je reč o obavezama Srbije prema aerodromu u Nišu i preuzimanju ovog aerodroma, Vučić je tvrdio da je profit aerodroma u vreme bivše vlasti bio samo 130.000 evra. Ispostaviće se da su ovi rezultati zabeleženi 2013. godine, kada je na vlasti bila koalicija socijalista i naprednjaka. Na to treba dodati i razloge za loše rezultate aerodroma u periodu 2011 – 2015. (dakle u vreme i sadašnje i bivše vlasti), a to je opraštanje dugova JAT- u i Er Srbiji, o čemu smo pisali ovde i ovde.
Od livade se ne vidi poništen tender
Od predsednika smo čuli i da je na mestu velelepnog Kliničkog centra Niš, koji je posle više odlaganja otvoren u decembru 2017, pre tri godine bila livada. To je trebalo da znači da je ceo KC Niš izgrađen od nule, što opet nije tačno, jer je jedan deo bio izgrađen i faktički je rekonstruisan. Osim toga, tender za nabavku opreme je poništen, ali je oprema, uprkos tome, nabavljena i postavljena.
Tokom prve godine predsednikovanja, Vučić je nastavio da vešto izbegava novinarska pitanja, ali i obračune sa opozicijom. Međutim, to ga nije sprečilo da kaže da je čak 40 puta razgovarao sa opozicionim liderima u Narodnoj skupštini. Ipak, umesto 40 Vučić je kao premijer u Skupštini bio 14 puta, od čega dva puta da predstavi ekspoze, četiri puta zbog budžeta, samo četiri puta zbog poslaničkih pitanja i dva puta zbog razrešenja i postavljenja ministra odbrane. A drugom prilikom je tvrdio i da je Bratislav Gašić podneo ostavku pošto ga je zamolio, iako je zapravo lično u parlamentu čitao obrazloženje za njegovo razrešenje. Gašić je, inače, razrešen nakon burnih reakcija na njegovu izjavu da „voli novinarke koje lako kleknu“.
Treći put je prvi put
Već je poznato da Vučić voli da u svemu bude prvi u istoriji, pa tako je govoreći o svojim sastancima sa predsednikom Rusije i drugim svetskim zvaničnicima, rekao da su on i njegovi saradnici prvi doveli Putina u Srbiju. Ipak, opet će se ispostaviti da istorija ne počinje 2012. godine, pošto je Putin u Beogradu bio dva puta pre nego što su naprednjaci došli na vlast.
Nedavno se pohvalio i da je na funkciju izabran uz najveću podršku u savremenoj srpskoj istoriji i da ga upravo to kvalifikuje da govori o natalitetu, iako je Slobodan Milošević devedesetih dva puta dobijao više glasova, a za Tomu Nikolića je u drugom krugu izbora 2008, na kojima je izgubio, takođe, glasalo više birača nego za Vučića 2017.
I nakon što je izabran za predsednika, Vučić nije odustao od kampanja – što na proteklim beogradskim izborima, što na lokalnim izborima u nekoliko manjih opština u Srbiji pred kraj 2017, uključujući Pećince i Mionicu. Razlog – opet Putin.
„Kako ću ja pred bilo koga u Brisel, kako ću ja pred Putina i da mu kažem – u redu je, hvala ti, ali narod u Mionici nas neće. Nemam posle toga obraza da bilo šta tražim i kažem“, rekao je na predizbornom mitingu u Mionici pred kraj decembra prošle godine.
I u Beogradu se piše istorija
Nezaposlenost u Beogradu je na istorijskom minimumu, tvrdi Vučić, s tim da istorija traje 13 do 17 godina koliko postoje nekakvi podaci za Beograd. “Nekakvi”, jer nisu uporedivi, pa samim tim nije moguće izvući pouzdan zaključak o broju nezaposlenih, a još manje o istorijskom pomaku.
Prošla godina je trebalo da bude istorijska i po broju kineskih turista, pošto je obrazlažući budžet za 2017. godinu Vučić najavio pola miliona turista iz prijateljske zemlje kojoj smo ukinuli vize i uveli direktnu liniju Beograd-Peking, preko Praga. Bilo ih je tačno deset puta manje.
A broj turista u Beogradu? Porastao je u protekle četiri godine, ali ne tri puta, kako kaže Vučić. Da se to obistinilo Beograd je tokom 2017. trebalo da poseti više od dva miliona posetilaca, umesto tek nešto više od milion.
U privlačenju turista nisu pomogli ni ukrasi koji su postavljeni krajem septembra i koji su dugo “krasili” ulice i trgove, kao ni skupocena novogodišnja jelka. Nakon što su o jelki od 83.000 evra pisali i domaći i svetski mediji, Vučić je na televiziji Pink pokušao da objasni kako je to tobož bio transparentan proces i kako je stiglo više ponuda od kojih je izabrana najbolja. Čitao je imena nekih firmi i njihove navodne ponude, da bi se, međutim, ispostavilo da je ponuda bila samo jedna. Nije poznato odakle Vučiću lažni podaci o ponudama.
Obećao je u međuvremenu i da će gradonačelnik Beograda podneti ostavku do kraja leta 2017, što su građani uporno tražili nakon rušenja u Savamali u izbornoj noći pre dve godine. Međutim, Mali je ostao na funkciji do kraja mandata, a zatim pre nekoliko dana avanzovao do mesta ministra finansija.
Vratite se devedesete
Često je u svojim poređenjima Vučić isticao različite uspehe u odnosu na prethodnu vlast. Međutim, pre nekog vremena počeo je da hvali i devedesete. Tako je zaključio da je 1995. bilo manje ubistava u Srbiji nego 2003, što bismo, imajući u vidu da su devedesete bile vreme gotovo svakodnevnih mafijaških obračuna, i bez provere ocenili kao netačno. No, tu su i brojke – 1995. je bilo 132 ubistva više nego 2003. Istina, 2003. je ubijen premijer Srbije, a Vučić je obećao da će ove godine, na 15. godišnjicu ubistva biti podignut spomenik Đinđiću, što se, ipak, nije dogodilo.
U celoj ovoj priči o spokojnijim devedesetim posebnu ulogu igraju mediji, koji bez pitanja prenose ove brojke, a naročitu TV Pink, koji je “maznuo” grafikon sa Istinomera, pa prepravio podatke kako bi se uklopili u Vučićevu priču!
Na još jednom mestu je Vučić opet pokušao da ponovo piše istoriju, ali se ispostavilo da ljudi, a naročito internet pamte. Tako je tokom nedavne posete Hrvatskoj izjavio da u govoru u Glini 1995. godine nije spominjao Veliku Srbiju. Ubrzo se pojavio snimak koji ga demantuje. Međutim, čak i da nije izgovorio te reči na ovom skupu, sećamo se da je tokom većeg dela svoje političke karijere, sve do prelaska u SNS, bio u samom vrhu radikala, stranke čiji je plan stvaranje Velike Srbije, za šta se i sam javno zalagao.
Fali demokratija
Više od dvadeset godina kasnije Vučić se proklamovao za evropejca, reformatora i čoveka spremnog za dijalog o sudbini Kosova, a i inače. I vrhovnog komandanta oružanih snaga, po potrebi. (funkcija koja ne postoji u Ustavu i zakonu) Međutim, uprkos novom odelu, ima onih koji su Srbiju pod Vučićem vide kao stabilokratiju, vladavinu jednog čoveka, koji “garantuje” stabilnost.
A evo šta Vučić kaže na tu temu:
„Stabilokratija je divan pojam. Oni su hteli da se sprdaju sa demokratijom, koja se sastoji od dve reči, demos i kratein, znači, vladavina naroda. A stabilokratija bi trebalo da znači ‘vladavina stabilnosti’. Ne znam šta je u stabilokratiji loše, nikako to ne mogu da razumem. Morate da mi kažete šta je loša posledica stabilnosti, nisam razumeo.“
Ako već pitate, šta fali stabilokratiji – fali demokratija.
Naslovna fotografija: Fonet
