Sve sam (vas) pročitao
Od kako je predsednik Vučić ozbiljno izjavio, i dva puta ponovio, da dnevno mora da pročita 500, 600 stranica materijala, što javnog, što tajnog, ne bi li se odgovorno posvetio pitanju Kosova, u javnosti su otvorena “ozbiljna” pitanja - koliko je vremena potrebno za jednu stranu, kolika je prosečna brzina čitanja po strani, da li se ta brzina menja kako vreme odmiče – da li se čitalac zagreje pa mu brže ide nakon prvih 100 ili 200 strana ili koncentracija posle 389 strana pada.
Istinomer se nikada nije bavio ribolovačkim pričama, mada smo često u poziciji da dokazujemo da ono što političari predstavljaju kao jedinu istinu zapravo jesu – ribolovačke priče. Međutim, ovo je nešto sasvim drugo. “Baždareni” da nam se pale crvene lampice kad god čujemo neku brojku, priča o 500 do 600 pročitanih strana dnevno pokrenula je ne samo pitanja, već i niz ideja, od formiranja čitalačke grupe do upisivanja kursa brzog čitanja.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Predsednik nije precizirao da li je reč o gusto kucanim stranama ili redovima sa većim proredom… Ili bi na svakoj strani možda mogla da stoji po jedna rečenica. Na primer – službena tajna. Ili jedna strana – jedna reč, jedna šifra ili jedno slovo. Ukupno – 500, 600 reči značilo bi jednu osrednju vest. Nikom, razume se, na pamet nije palo da predsednik čita samo jednu vest dnevno. Pa onoliko puta je dokazao da čita i vesti i Tviter, a po sopstvenom priznanju istovremeno gleda devet televizija. I na koncu, govorimo o čoveku čije sećanje seže do samog dana njegovog rođenja i koji bolje pamti koliko je kila imao od rođene majke. Kako da takav čovek onda ne čita i 500, 600 strana dnevno? Ne samo da čita, već bi sasvim sigurno mogao i da ih napiše.
U nameri da prodremo u dubinu ove ozbiljne teme konsultovali smo nekoliko sagovornika i, između ostalog, postavili pitanje o ličnom stavu u odnosu na činjenicu da, uz sve druge kvalitete, našu državu vodi i jedan ozbiljan knjiški moljac.
Kreativna direktorka komercijalnih i društveno angažovanih kampanja Nadežda Milenković kaže da u celoj priči nikako ne bi trebalo zaboraviti činjenicu da je jedan deo tih dokumenta, koje Vučić svakog dana čita, tajan, jer to iziskuje dodatan trud i dodatne veštine.
“Razumete li vi koliko je to zahtevno za čitanje i koliki je podvig to sve uraditi za jedan dan?! Pa ta dokumenta su pisana nevidljivim mastilom, što znači da ih treba poprskati limunovim sokom, pa zagrejati u rerni, pa kad se pojave slova – ona su zapravo šifre. Kad to dešifrujete vi tek tada saznate u kojim sve knjigama se nalaze slova koja vam trebaju za odgonetanje tajnog dokumenta, pa onda na kojoj strani koje knjige u kom pasusu da nađete koje slovo… Tek kad otkrijete sva slova i njihov pravilan raspored vi možete da sednete i čitate, nije to kao na primer jedan tom Rata i mira. To se pročita za jednu noć, ako preskačete opise bitaka. Ne pitajte kako znam, reći ću samo: gimnazija, zimski raspust, obavezna lektira, četiri dana pred završetak raspusta“, kaže Milenković.
Karikaturista Marko Somborac priznaje da je ponovo fasciniran skromnošću predsednika Vučića, jer smatra da je gotovo izvesno da predsednik čita i mnogo, mnogo više.
“Svaki dobronameran građanin zna da zapravo on čita i mnogo više, dok bdi nad nama i brine se da nam sve bude potaman. I to par hiljada dnevno minimum, jer ako je 500, 600 strana Kosovo, a gde je džidipi, gde je natalitet, gde je izgradnja puteva, gde je priručnik za učenje ruskog ujutru, gde su knjige o genocidu za noćno uspavljivanje, gde su tvitovi o njemu odštampani na A4? Ali samo zahvaljujući urođenoj skromnosti našeg predsednika, on je smanjio tu cifru da se mi ne osećamo kao neki nepismeni što malo čitaju“, objašnjava Somborac.
Nedavno je na jednoj konferenciji predstavnik Gugla objasnio kako je 15 odsto pretraga svakog dana na ovom pretraživaču novo. To znači da neko traži nešto što niko nikada pre nije tražio. Moguće je da Vučić traži nove materijale za čitanje.
Isto tako nedavno smo čuli priču o hrvatskom političaru, koji je na pitanje zašto određena dokumenta građanima nisu dostupna na internetu, odgovorio kako nema mesta na internetu. Svi su se smejali. Međutim, ako sledeći put na konferenciji za štampu predsednik počne da nabraja sve sajtove koji se mogu naći po bespućima interneta, pa slavodobitno izjavi kako zna i najmanji sajt na internetu, kao što zna svako selo i svaki grad u Srbiji, neće biti smešno.
Jadranka Joksimović, Aleksandar Vučić i Marko Đurić / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
A odakle mu vreme da čita toliko, kako sve to postiže? Samo onaj ko nije čitao niti gledao Harija Potera, može da se pita kako predsednik države uspeva da savlada tolike količine teksta za samo jedan dan koji nama smrtnicima traje 24 sata, kaže Nadežda Milenković.
“Ali kad možete, kao Hermiona, da manipulišete vremenom pa da se uz pomoć onog čarobnog džepnog sata prebacujete unazad kroz vreme, vi za samo jedan dan stignete da pročitate sve tvitove svih tviteraša, pogledate sve vesti o vama na svim televizijama, pogledate čak i ono jedno gostovanje vašeg neistomišljenika na jednoj televiziji i opet vam ostaje nekoliko sati da ne spavate, ne jedete i provozate se starom škodom sa starim drugarom po gradu“, objašnjava ona.
Ako, ipak, nije reč o manipulaciji vremenom ili kakvim drugim natprirodnim moćima, možda ne bi bilo loše posvetiti se naučnoj analizi Vučićevih sposobnosti i na osnovu toga napraviti poseban plan i program za škole. Zamislite zemlju u kojoj sva deca čitaju “brzinom predsednika”?
“Obavezno, tu ‘Vučićevu metodu’ ubaciti u nastavni program hitnom odlukom ministarstva prosvete. Ali to nije sve, jer ako sledimo njegove karakteristike, logično je šta još možemo da pokupimo da bismo podstakli razvoj naše ličnosti, npr. ‘praćenje devet ekrana odjednom’, ‘nalaženje najpovoljnih cena knjiga kad je najmanja gužva, u dva ujutru kad knjižare ne rade’, ‘priručnik za spasioce: Feketić edition’, ‘spinovanje level pro’, ‘pet koraka do suficita’ i meni omiljenu ‘cenzurom do ekonomskog boljitka’“, predlaže Somborac.
Novinar Dojče velea Nemanja Rujević, na drugoj strani, kaže da ga je ganula vest o posebnim čitalačkim sposobnostima predsednika Vučića.
“Aleksandar je samo o Kosovu iščitao Aleksandrijsku biblioteku, sve u ime srpskih nacionalnih interesa i budućih generacija! Nijedan dosije nije previše opširan, nijedan problem preveliki za njegove kapacitete – zato stalno izmišlja nove izazove koje onda slavodobitno rešava. Kada se jednog dana bude snimao dokumentarac o njegovoj eri, neka počne crno-belim prizorom čoveka pred izlogom njujorške knjižare u gluvo doba noći, trotoarom neka se tetura samo neki pijanac, a u daljini nek se čuju sirene“, kaže Rujević.
Međutim, kad se prenuo iz te ganutosti i setio, kako kaže, da Vučić ima fakultativan odnos prema istini, shvatio je da ovakve priče zapravo služe da sakriju prave teme.
“Tako je činjenicu da on nema plan B za Kosovo – pošto mu ‘zapadni partneri’ ne daju da ga deli sa Tačijem – i činjenicu da je bezbroj puta slagao da će taj plan izneti u prvoj polovini godine on zabašurio novom serijom udarničke melodrame. Hej, koga briga za Kosovo, penzije i demokratiju kad se na priču o 600 strana dnevno lepe i simpatizeri i kritičari – ovi prvi sa ’svaka čast, Vučiću’, ovi drugi jalovim cinizmom na Tviteru“, upozorava Rujević.
Da li se taj jalovi cinizam na Tviteru preselio i u Istinomer? Nama je i sam Vučić spočitao da smo mrzitelji, pa što bismo se vređali na opasku kolege Rujevića. Naročito ako je u pravu, jer opet je Vučić bacio udicu i mi smo se opet upecali.
Ali neka smo. Makar smo pričali o čitanju. I knjigama.
Mnogi su (ljubomorno) preračunavali šta sve Vučić može da pročita u danu ili za vikend, te “Rat i mir”, te “Tihi don”, te “Zlatno runo”, ako se začita. I sad zamislite situaciju da možete predsedniku da kupite knjigu na poklon, kao što je on onomad pre nego što se preselio u Predsedništvo darivao svoje ministre. Šta biste mu poklonili ili šta biste mu preporučili? Ljosine memoare “Riba u vodi”, Talebovog “Crnog labuda”, Radoja Domanovića ili ama baš ništa?
Rujević predsedniku preporučuje da za promenu pogleda film: “Recimo ‘Matriks’, sva tri komada, u cugu i sa pažnjom. Koliko god romantično i naivno zvučalo, ljudi kad-tad uzmu crvenu pilulu, a tada strada onaj ko im je uporno poturao plavu pa makar bio i čitalački Alija Sirotanović.“
Somborac predlaže jednu novu oblast za čitanje, iako sumnja da (nas) je predsednik sve pročitao: “Pitanje je da li je njemu ostalo išta više na ovom svetu da pročita, ali ako ipak postoji takav retki primerak, ja bih voleo da pročita nešto o paralelnim univerzumima, gde je sve suprotno u odnosu na ovaj svet, odnosa sličnog kao i njegove izjave i realno stanje.“
Nadežda Milenković, pak, predsedniku ništa ne bi preporičila, jer je, kako kaže, već na ivici da se prečita. “Ali bih nama ostalima preporučila na primer ‘Farenhajt 451’ Reja Bredberija i ‘Sluškinjinu priču’ Margaret Atvud, obe filmovane za one koji ne vole toliko kao predsednik da čitaju.“
