Građanski protesti: Od naboja do apatije

 

Kao najveći razlog slabog odziva građana na ulične proteste u ovoj 2018. Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd vidi u slaboj organizaciji i razjedinjenosti pokreta, kao i nedefinisanom cilju za šta se pokreti zapravo zalažu, a ne samo protiv čega su. 

Za Đokicu Jovanovića iz udruženja Pokreta slobodnih stanara iz Niša jedan od razloga jesu i neispunjena očekivanja građana, koji su se, kako je rekao, očekivano posle svega umorili. 

Još jedan i verovatno i glavni razlog, smatra Jovanović, je i činjenica da je 2016. postojao jak povod za proteste, a to su, kako kaže, bili predstojeći lokalni izbori kada su se i političke partije, ali i sami građani trudili da se njihov glas što jače i češće čuje. 

Sličnog mišljenja je i Vladimir Marović iz Lokalog fronta iz Kraljeva, pokreta koji je, podsetimo, posle lokalnih izbora i ušao u lokalnu Skupštinu. 

Cela situacija, koja je pogodovala brojnosti protesta je dodatno, smatra Marović, bila pojačana i brutalnim gaženjem građanskih prava (slučaj Hercegovačka u Beogradu i smene u javnom servisu Vojvodine u Novom Sadu). Marović kao najveći problem ističe i zakasnelu reakciju samih pokreta, odnosno činjenicu da se oni pokrenu samo kao reakcija, umesto da deluju proaktivno.

Poneseni događajima u susednim gradovima sredinom 2016. godine na ulicu su izašli i Novosađani. Čak nekoliko nedelja uzastopno. I to na poziv pokreta Podrži RTV, koji je nastao kao odgovor na nezakonite smene u javnom vojvođanskom servisu. Građani su, kaže Sanja Kljajić iz ovog  pokreta, prepoznali važnost medija, bez kojih nema demokratskog društva i izašli da brane svoje pravo na javni servis, koji je i njihovo vlasništvo. 

„Ipak, sam pokret je, ponesen medijima i drugim pokretima, verovao da može nešto više da pokrene i promeni, što je bila greška“, kaže Kljajić.

Podrži RTV i danas postoji, radi vrednosne analize rada javnog servisa Vojvodine i pokušava da bude medijator između građana i RTV Vojvodina, što, kaže Kljajić, ide dosta teško, jer menadžment nije raspoložen čak ni da ih sasluša, a kamoli da uvaži neke od preporuka ili predloga. Ponovni izlazak na ulicu im nije opcija, bar ne kao glavnih organizatora.

 

 

Posle burne ulične 2016, prema oceni naših sagovornika, izgubili smo još jednu šansu za promene kada je energija građana još jednom bespotrebno potrošena. 

Naime, sledeće, 2017. posle predsedničkih izbora, građani, bar jedan veći deo njih, su još jednom pokazali da ne žele da pristanu na laži i prevare. Ipak, nepostojanje jasnog cilja, ali ni sasvim definisanog povoda (za jedne je to bio izborni rezultat Saše Jankovića, odnosno Aleksandra Vučića, a za druge društveno uređenje i položaj medija, pravosuđa, pa i radnika), baš kao i razjedinjenost samih organizacija koje su vodile proteste – od studentskih do političkih, dovele su do samougašenja ovih protesta, uprkos pozitivnoj energiji.

Građanska ideja je, smatra Marović iz kraljevačkog Lokalnog Fronta, doživela šok na predsedničkim izborima i danima koji su usledili, čime su građani upali u političku apatiju, koja zapravo melje sve zdravo ispred sebe.

Kljajić, pak, kaže da je očekivala da pomenuti protesti daju neka nova lica, nove ideje, nove ljude koji bi neopterećeni kompromisima poveli građane i nastavili borbu za promene. Ipak, to se nije dogodilo. Baš kao ni najavljivano udruživanje građanskih pokreta u Građanski Front godinu dana ranije.

Za tadašnjom propuštenom šansom žale i naši sagovornici iz Ne davimo Beograd, Udruženja stanara iz Niša i iz Lokalnog fronta iz Kraljeva. Kao razloge svi navode razjedninjenost, različite lokalne ciljeve i slabu organizaciju.

Iz toga proizilazi, kaže naš sagovornik, da su ljudi prestali da reaguju na mnoge stvari, smatrajući ih normalnim.

 

Jedno odlučno “ne”, reklo bi se, najkraći je odgovor svih naših sagovornika na pitanje o saradnji sa političkim partijama. I to čak i onih pokreta koji su de facto zakoračili na političku scenu (Lokalni front radom u lokalnoj kraljevačkoj skupštini, Ne davimo Beograd učešćem na poslednjim lokalnim izborima u Beogradu). Kao razlog svi navode isto – sve političke partije već 30 godina učestvuju u našem sunovratu. 

Veselinović dodaje da je jedan od razloga distanciranja od političkih partija i taj što političke partije zakasnelo deluju, da se jako malo bave suštinskim stvarima, a znatno više sobom, te da će ta polarizacija, kako kaže, trajati sve dok partije i pokreti ne budu imali zajednički utemeljen vrednosni sistem. Na pitanje zašto su onda učestvovali u izbornoj trci na takvoj političkoj sceni i konstataciju da je možda upravo to njihovo učešće dovelo do smanjenog poverenja i zbunjenosti građana – ko ih zapravo sada poziva na proteste pokret ili partija, Veselinović kaže da je takvih dilema sigurno bilo, ali da je zapravo u ovom trenutku i ceo pokret Ne davimo Beograd u dilemi, odnosno u procesu tranzicije, koja bi trebalo da se okonča do kraja 2018. 

 

Uprkos dosta pesimističnim prognozama za delovanje, saradnju, pa čak i opstanak samih građanskih pokreta u Srbiji, kada je reč o nezadovoljstvu građana koje bi moglo ponovo, makar na kratko da ih izvede na ulice, naši sagovornici smatraju da je lepeza okidača neiscrpna. I to u većini gradova u Srbiji.

Đokica Jovanović iz Pokreta udruženih stanara iz Niša naglašava da putujući Srbijom nikada do sada nije sreo nezadovoljnije i ogorčenije ljude, čak iako se mire sa situacijom. Dobrica Veselinović iz Inicijative Ne davimo Beograd kao moguće okidače za nove proteste vidi položaj radnika, porodilja, nepoštovanje pravne države, ali uz sve to, kaže, mora postojati i jaka saradnja sa sindikatima, drugim organizacijama i jasan cilj – za šta smo. I u Novom Sadu, smatra Sanja Kljajić iz pokreta Podrži RTV, povoda je mnogo. Najavljeno rušenje „Spensa“, izgradnja tržnog centra “Promenada”, rušenje parkova i dečjih igrališta…