Društvo kao tempirana bomba

Kako je došlo do prebijanja mladića albanske nacionalnosti u centru Novog Sada i da li je u pitanju zločin na nacionalnoj osnovi još ne znamo, ali sva je prilika da je fizičko nasilje više nego očekivan sled usijane atmosfere u društvu, zatrovane permanentnim govorom mržnje, javnim harangama, targetiranjem, etiketianjem, blaćenjem i podelama na “naše i njihove“. U takvom okruženju, veruju sagovornici Istinomera, prvi su na udaru pripadnici nacionalnih manjina, ali vrlo brzo na red dolaze i svi oni koji se takvoj, u Srbiji nažalost već viđenoj matrici, usprotive.

Aktivisti organizacije „Inicijativa mladih za ljudska prava“/ Foto: Radio Slobodna Evropa/ Milan Nešić

Prebijanje momaka od 19 godina dogodilo se u gradu koji bi, po svemu sudeći, trebalo da bude svetli primer multietičnosti i tolerancije kojima se Srbija u poslednjim decenijama ne može pohvaliti. Novosadski novinar Dinko Gruhonjić, međutim, kaže da nije nimalo iznenađen poslednjim incidentom.

“U našem društvu postoji jedna izrazito visoka distanca prema pojedinim nacionalnim zajednicama. Pre svega, to su Albanci i Romi, a zatim i Hrvati. Ti ljudi se svakodnevno suočavaju sa različitim oblicima animoziteta i govora mržnje. Mi se pravimo kao da u Vojvodini cvetaju nekakve multietničke i multikulturalne ruže, a to je daleko od istine“, objašnjava Gruhonjić za Istinomer.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić brzo je osudio prebijanje dvojice momaka i rekao da mu je žao što, sticajem okolnosti, neće moći i lično da ih obiđe. Dodao je još “da u Srbiji svako mora da se oseća slobodno i sigurno bez obzira na nacionalnost“. Da li je, međutim, ovakva reakcija Aleksandara Vučića licemerna, pa i neprimerena, ako znamo da su njegovi politički saborci, mediji koji ga zdušno podržavaju, ali i on sam glavni kreatori atmosfere nasilja i govora mržnje kojoj svakodnevno svedočimo?

“Nema nikakve sumnje u to da su međuetnički incidenti više nego logična posledica tog nenormalno visokog stepena mržnje koji se širi iz usta vlastodržaca. Imamo režim koji prozvodi nasilje na dnevnom nivou, a  javnost i celo društvo se na to navikavaju“, kaže naš sagovornik.

Granica koliko-toliko normalnog društvenog stanja je, slažu se mnogi, odavno probijena. Veliko je pitanje, međutim, može li  se još niže. Hoćemo li prepoznati tu crvenu liniju kada verbalno nasilje krene da se pretvara u fizičku silu i da li je prebijanje momaka albanske nacionalnosti, zapravo, poslednja šansa da pravovremeno reagujemo?

“Mi sedimo na nekoj vrsti tempirane bombe i prilično je izvesno da smo blizu pucanja. Naravno, prvi na meti u takvoj atmosferi mogu biti pripadnici nacionalnih manjina, ali i svi ljudi koje režim prepoznaje i apostrofira kao političke protivnike“, kaže Gruhonjić.

Zemlja koja još nije raskrstila sa ratnom i genocidnom prošlošću, sa svim zločinima koji su činjeni u ime njenog naroda ima veliki kapacitet za nasilje. Ista matrica vladanja iz vremena kada su se zločini događali, smatra novosadski novinar je, pak za samu Srbiju sada opasnija jer se sukob više ne može, kao što je to činio Slobodan Milošević izvoziti u region. Eksplodiraće, kaže, tamo odakle je i potekao. 

 

Pretučeni mladići imaju 19 godina. Napadači su, ako je verovati saopštenju novosadske policije, njihovi vršnjaci ili tek koju godinu stariji, dakle, oni koji se početka srpsko-albanskog sukoba ne sećaju. Sofija Todorović, iz „Inicijative mladih za ljudska prava“ kaže za Istinomer da su, upravo mladi ljudi najveće žrtve retorike koja se nije promenila od devedesetih godina.

“Ovo je veliki alarm za sve političare. Oni moraju da počnu da snose odgovornost za izgovorenu reč, jer način na koji oni pričaju kada govore o Srbiji i Kosovu, o odnosu Srba i Albanaca, definitvno potpiruje ovakve napade. Atmosfera koja se trenutno kreira u Srbiji od onih koji vode zemlju je vrlo loša. Njihove izjave ni na koji način ne doprinose da se ovakvi događaji ne dešavaju, već suprotno“, objašnjava Todorović.

Šansu da dominantan nacionalni, društveni i poltički narativ (naročito u vezi Kosova) od onog koji im servira aktuelna vlast i mediji sagledaju iz drugačije perespektive, mladi ljudi nemaju ni u školi. Sadašnje obrazovanje, jednako, stoji na putu realnom sagledavanju političkih dešavanja iz devedestih godina.

“Oni ne znaju celokupan kontekst kosovskog pitanja. Kada pričamo o Kosovu, mi ne pominjemo ono što je prethodilo otcepljivanju. Mi ne govorimo o tome kako su Albanci tretirani, o ratnim zločinima naročito. Počev od osnovnog obrazovanja, pa preko srednje škole, mladi ljudi o svemu što se dešavalo devedestih godina na području bivše Jugoslavije na raspolaganju imaju svega dve, tri strane udžbenika iz istorije, koje su vrlo selektivno napisane i u kojima su isključivo Srbi žrtve“, navodi aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava.

Naslovna fotografija: Aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava/ Radio Slobodna Evropa/ Milan Nešić