Vučić i Hitler

Srbija baš nema sreće sa vladarima i njihovim razumevanjem karikature kao specifičnog umetničkog i novinarskog oblika izražavanja.

Taman smo, takoreći, zaboravili Slobodana Miloševića i njegovo kmečanje pred Ričardom Holbrukom kako ga Predrag Koraksić Coraxa neretko poredi sa Sadamom Huseinom, kad eto, ponovo, posle skoro tri decenije, u našem društvu kreće slična polemika.

Ovoga puta, na Coraxovoj karikaturi, našili su se Vladimir Orlić i Aleksandar Martinović, esenesovske vedete, u očinskom zagrljaju Adolfa Hitlera i Jozefa Gebelsa.

Odmah se prepoznao i Aleksandar Vučić, iako, kako je sam rekao, nije ni video naslovnu stranicu “Danasa“, ali je spreman da je komentariše.

Ne bih se ja sada bavio sumanutim i karikaturalnim reakcijama branilaca lika i dela predsednika nam Srbije.

Umesto toga, postavio bih jednostavno pitanje: zašto Corax, Petričić ili bilo ko drugi ne bi iscrtao karikaturu na kojoj bi baš Aleksandar Vučić, a ne neki martinovići i orlići, bio doveden vizuelno, porukom, rečima ili kako god u vezu sa Adolfom Hitlerom?

Koji bi to bio greh ili ne daj bože zakonski prekršaj ako bi nekom karikaturisti, novinaru, književniku, pojedincu potezi Aleksandra Vučića i okolne kamarile asocirali na Nemačku tridesetih i firera? 

Da se razumemo do kraja. Ne mislim da će Vučić izvršiti novi holokaust, ali nespojivo je sa civilizovanim društvom, u 21. veku, da bilo ko zabranjuje Coraxu ili kome god pravo da misli, kaže ili nacrta kako Vučić i ova vlast, ako ništa drugo, koriste oprobane gebelsovske metode.

I zato su reakcije Ministarstva kulture i raznih trbuhozboraca vlasti klasično gušenje slobode medija i slobode izražavanja, a insistiranje na nedodirljivosti predsednika Srbije ili bilo koje javne ličnosti jeste asocijacija na neka davna vremena u kojima je i to bilo moguće.

Uostalom setimo se se “Charlie Hebdo“, satiričnog francuskog magazina čiji su novinari dali i svoje živote upravo u odbrani prava da se granice slobode izražavanja stalno pomeraju, da nema zabranjenih ličnosti ili tabu tema.

Zato je i “Charlie Hebdo“, pre svega, simbol te svakodnevne borbe za proširenje opsega ljudskih prava čiji je neodvojivi deo i sloboda izražavanja. Coraxovu karikikaturu treba upravo shvatiti u tom kontekstu pokušaja da se u javnom diskursu pomeraju graničnici ljudskih prava i sloboda, makar za milimetar.

I sada, nakon te tragedije i utiska da je u jednom trenutku, u čitavom svetu, postignuta saglasnost oko tog elementarnbog prava karikaturista da kroz svoje impresije izgovore i ono što se često izbegava reći, mi u Srbiji ponovo imamo histeriju jer eto, koliko god da je netačno, neko se usudio, kako tvrde Vučićevi megafoni, da makar u isti kontekst stavi Vučića i Hitlera?

Ko onda, postavlja se pitanje, poredi Hitlera i Vučića: Corax, Danas ili oni koji iz poltronstva „brane“ predsednika Srbije od karikature?