Od Kumanovskog, preko tehničkog, do Briselskih sporazuma

Ko je i kada najviše izgubio Kosovo? Slobodan Milošević kada je prihvatio povlačenje vojske i policije sa Kosova, Boris Tadić za vreme čije vladavine je postignut dogovor o slobodi kretanja, diplomama, pečatima, katastrima, matičnim knjigama, ali i administrativnim prelazima/granicama i regionalnom predstavljanju ili Aleksandar Vučić pod čijom vlašću je Kosovo dobilo svoj pozivni broj, srpska policija i pravosuđe se integrisali u kosovski sistem, a obe strane se obavezale da jedna drugu neće blokirati na putu ka EU?

 

 

Za Milana Antonijevića, pravnika, pitanje gubljenja Kosova je, kako je rekao, pogrešno.

 

 

 

Podsetimo, Kumanovskim sporazumom, koji su posle pet dana pregovora 9. juna 1999. u vojnom šatoru potpisali predstavnici Vojske Jugoslavije, MUP-a Srbije i KFOR-a, a kojim je posle 78 dana okončano bombardovanje SRJ, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u roku od 11 dana od potpisivanja morale da napuste Kosovo. Na njihovo mesto, prema sporazumu, planirano je raspoređivanje 50.000 vojnika pod komandom generala NATO koji može preduzeti sve mere i silu da spreči eventualni povratak vojske i policije Srbije na Kosovo. Državnu i društvenu imovinu na Kosovu je preuzeo UMNIK, dok je za tumačenje sporazuma bio nadležan isključivo KFOR. Narednog dana, 10. juna 1999. na sednici SB UN doneta je Rezolucija 1244 o Kosovu, na koju se, kao garant suverenosti na celoj svojoj teritoriji, Srbija poziva i danas – 19 godina od potpisivanja.

 

 

Posle ovog vojno-tehničkog sporazuma do proglašenja nezavisnosti Kosova februara 2008. bilo je nekoliko pokušaja potpisivanja novih sporazuma. Ipak, svi su se završili bezuspešno. 2001. godine tadašnja Vlada Srbije pokušala je da vodi pregovore sa Ibrahimom Rugovom, neprikosnovenim liderom kosovskih Albanaca, čija je prvobitna “nenasilna borba protiv Miloševićevog režima“ ustupila mesto oružanoj pobuni. Do pregovora nije došlo. Nove značajnije pokušaje pregovaranja dve strane beležimo 2006. tokom koje su se predstavnici kosovskih Albanaca i Srbije u Beču sreli čak deset puta. 

 

Naredne godine u martu specijalni izaslanik UN Marti Ahtisari u izveštaju Savetu bezbednosti UN predlaže svoj plan rešenja za Kosovo, kao nadgledanu nezavisnost, što je Skupština Srbije neposredno posle toga odbila. Direktni pregovori nastavljeni su tokom cele 2007, kao i početkom 2008. godine. Takođe bezuspešno, posle čega je 17. februara usledilo proglašenje nezavisnosti.

 

Naredne tri godine nije bilo ni direktnih, ali ni indirektnih pregovora.

 

 

U Briselu je 8. marta 2011. godine počeo tehnički dijalog – za srpsku stranu Beograda i Prištine, za kosovsku Srbije i Kosova. Obe strane su, prema sopstvenim tvrdnjama, u Brisel došle spremne za dijalog, sa puno predloga koje bi trebalo da “unaprede život ljudi“. Prištinsku (kosovsku) delegaciju predvodila je Edita Tahiri, zamenica kosovskog premijera, beogradsku (srpsku) Borko Stefanović, politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije, uz posredovanje EU (pregovore je vodio Robert Kuper), ali i SAD (tročlanu delegaciju Vašingtona je predvodio Tomas Kantrimen, zamenik pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju). Za prvi sastanak su bile najavljene teme: katastri, aviosaobraćaj, telekomunikacije, predsedavanje CEFTA i izgled carinskih pečata. Status nije bio na dnevnom redu.

 

Sa druge strane, šefica pregovaračkog tima Prištine, odnosno Kosova, zamenica kosovskog premijera Edita Tahiri, takođe ne krijući optimizam i zadovoljstvo započinjanjem pregovora, ipak je istakla da se radi o dijalogu dve države.

 

 

Najavljene teme ipak se nisu našle odmah na dnevnom redu, koji je u međuvremenu i dopunjen. Pregovori su, uprkos optimizmu bili dugi i često bez rezultata. 

 

Prvi opipljiv rezultat, odnosno sporazume dobili smo 2. jula 2011, u petoj rundi pregovora i to o slobodi kretanja (prelazak administrativne linije/granice sa ličnom kartom, prelazak vozila sa tablicama KS, ali bez grba) i o matičnim knjigama (zajednički komitet kojim predsedava EULEX obavezao se da će “nastaviti da identifikuje praznine u nedostajućim matičnim knjigama od pre 1999). 

 

Početkom jeseni 2011, tačnije 2. septembra dobili smo još dva sporazuma. O carinskom pečatu Kosova i katastru. Dogovoreno je da će na pečatu biti natpis Carina Kosova, bez Republika. Ovo je dovelo do ukidanja uzajamnog trgovinskog embarga, što je, posle slobodnog kretanja ljudi, značilo i slobodno kretanje roba.

 

Dve delegacije 22. novembra iste godine potpisale su novi sporazum. O priznavanju diploma. Iako nije u potpunosti uspostavljeno međusobno priznanje obrazovnih sistema, obe strane su prihvatile diplome one druge strane. 

 

Najburnija runda tehničkih pregovora Stefanović-Tahiri bila je u vezi sa integrisanim upravljanjem administrativnim prelazima/granicama (IBM) i regionalnom predstavljanju Kosova. 

 

Ova runda trajala je tri dana, da bi se 3. decembra 2011. završila oprečnim saopštenjima. 

 

 

Sa druge strane, Borko Stefanović je rekao da “dogovor o administrativnim prelazima nije postignut”, da je “ostalo da se definišu pitanja koja se odnose na slobodu kretanja građana”, ali i da je “srpska delegacija spremna da nastavi razgovore sa ciljem da se postigne dogovor do kraja”.

 

Uskoro je stiglo i novo saopštenje srpske delegacije iz Brisela u kojem se naglašava da je dogovor ipak postignut, ali i izjava predsednika Srbije Borisa Tadića, kojeg je IBM sporazum zatekao u Berlinu.

 

 

 

Nastavak dijaloga usledio je posle više od dva meseca, a kao rezultat dobili smo još jedan sporazum. O regionalnom predstavljanju Kosova oko čega su se, kako se moglo čuti iz Brisela, vodili dugi i teški pregovori. Tada smo dobili Kosovo* (Kosovo sa zvezdicom), uz fusnotu “Ovaj natpis ne prejudicira status Kosova i u skladu je sa Rezolucijom 1244 i mišljenjem MSP-a o kosovskoj Deklaraciji o nezavisnosti“. 

 

Ovo je, baš kao i prethodni sporazumi, izazvalo oštre reakcije domaćih javnosti. U Prištini, pre svega Pokreta Samoopredeljenje, a u Beogradu evroskeptične opozicije. Sporazumima su se protivili i predstavnici Srba sa Severa Kosova smatrajući ih neustavnim. Ovaj sporazum omogućio je predstavnicima vlasti u Srbiji da nastupaju na međunarodnim skupovima, na kojima se pojavljuje i Kosovo. 

 

Podsetimo Srbija je zbog učešća Kosova često otkazivala svoje učešće na regionalnim skupovima, kao što je to recimo bilo na skupu o Zapadnom Balkanu, na Brdu kod Kranja marta 2010, kada je predsednik Tadić u poslednjem trenutku odlučio da ne dođe na skup, jer je skupu prisustvovao i tadašnji premijer Kosova Hašim Tači.

 

Navedenim sporazumima završena je faza tehničkog pregovaranja između Beograda i Prištine, odnosno Srbije i Kosova. Naredna, prema oceni analitičara, politička faza pregovora, započela je parafiranjem Briselskog sporazuma 19. aprila 2013. nakon desete runde pregovora.

 

Sporazum su parafirali tadašnji premijeri Srbije i Kosova Ivica Dačić i Hašim Tači, uz posredovanje visoke predstavnice EU Ketrin Ešton. Dogovoreno je formiranje ZSO (zajednice srpskih opština), integracija policije i pravosuđa u kosovski sistem, kao i raspisivanje lokalnih izbora do kraja 2013. na celoj teritoriji Kosova, dakle i na severu Kosova po kosovskim zakonima.

 

Obe strane su se ovim sporazumom obavezale da neće jedna drugu blokirati ka njenom putu prema EU. Dogovoren je i deo o telekomunikacijama, koji je podrazumevao da Kosovo dobije svoj pozivni broj, kao i o energetici. I ovog puta reakcije potpisnika bile su oprečne. Dok je za srpsku stranu on predstavljao korak ka ostanku Kosova u Srbiji i Srba na Kosovu, za kosovsku on je bio srpsko priznanje nezavisnosti.

 

 

 

Uprkos oprečnim izjavama usledilo je rukovanje dvojice premijera, što je samo par godina pre toga, bilo nezamislivo, jer su srpske vlasti odbijale da prisustvuju bilo kojem skupu na kojem učestvuje Kosovo. Sve do sporazuma o regionalnom predstavljanju i čuvenoj zvezdici, odnosno pahuljici koja je, prema rečima Edite Tahiri trebalo brzo da bude istopljena.

Zajednica ili Asocijacija, izvršno upravljanje ili nevladina organizacija

 

Posle dve godine od Briselskog sporazuma usledio je još jedan sporazum dve strane. Novi tekst Briselskog sporazuma koji se u 22 tačke odnosi na  (zajednicu/asocijaciju srpskih opština) koji je podeljen na nekoliko celina: pravni okvir, ciljevi, organizaciona struktura, odnosi sa centralnim vlastima, zakonski osnov, budžet i opšte odredbe.

 

Prema ovom sporazumu ZSO će imati celokupan nadzor u oblasti obrazovanja, zdravstva, urbanističkog i ruralnog razvoja i ekonomskog razvoja. Ipak i ovaj sporazum baš kao i svi prethodni ostavlja proizvoljnost u tumačenju, a time i mogućnost za slavlje na obe strane. 

Zajednica (srpskih opština) će imati svog predsednika, potpredsednika, skupštinu, savet, grb i zastavu. Ona će odlučivati o sva četiri pitanja iz Briselskog sporazuma – od zdravstva, školstva, urbanog i ruralnog planiranja i ekonomskog razvoja, do toga da ćemo moći da je finansiramo iz Srbije. Nedvosmisleno se kaže da Srbija ima pravo da je finansira, bez poreza i taksi“, rekao je tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić, po potpisivanju novog Briselskog sporazuma.

 

Istovremeno, druga strana potpisnica isti sporazum, odnosno ZSO vidi potpuno drugačije, kao “nevladinu organizaciju”.

 

 

Kako Zajednica/Asocijacija srpskih opština još uvek ni posle pet i po godina od prvog sporazuma, odnosno tri i po posle drugog nije formirana ostaje otvoreno koja će ovlašćenja zapravo ona imati, ali i po kojim će se zakonima formirati. U drugom sporazumu, u nekoliko odredbi se pominju kosovski zakoni, dok se u nekim drugim odredbama sporazum poziva na prethodni Briselski sporazum, od 19. aprila 2013. gde se u jednoj od odredbi navodi “zakonske garancije (za uspostavljanje ZSO) biće obezbeđene odgovarajućim zakonom i ustavnim zakonom”. Bez preciznog navođenja kog Zakona i Ustava. Tumačenja ove slučajne ili namerne nepreciznosti  stručnjaci ipak slično tumače.

 

Borko Stefanović, lider Levice Srbije i bivši šef tima Beograda za pregovore sa Prištinom, smatra da je “u pitanju referenca na zakon Kosova, pošto Srbija ne može da pravi zakon koji trebalo da se primenjuje na teritoriji koju ne kontroliše odlukom ove Vlade“.

 

 

Nikola Burazer, programski direktor Centra savremene politike, ukazuje da se i u Briselskom sporazumu i o Sporazumu o ZSO navodi da će Zajednica morati da bude uspostavljena u skladu sa kosovskim zakonom.

Patriote vs izdajnici, runda XX

 

Danas posle više od osam godina od početka tehničkih i tri godine od početka političkih pregovora situacija je, čini se, daleko od rešenja. Uz sve sporazume I implementacije dogovorenog i onog neimplementiranog, retorika na obe strane sve je zaoštrenija. Uz optužbe upućene onoj drugoj strani, srpska proziva kosovsku za poreze i najavu formiranja kosovske vojske, ali i neformiranje ZSO, kosovska srpsku stranu optužuje za stvaranje Republike Srpske na Kosovu.

 

Optužbe su sve češće i unutar samih sebe. Dok na Kosovu kosovska opozicija, koju predvodi Samoopredeljenje, proziva Tačija, dotle u Srbiji Vučić proziva opoziciju za predaju Kosova

“Prethodna vlast, do 2012. godine, stavila je pečat i vosak na kosovsku nezavisnost. Sadašnja vlast se bori da dobije šta može za svoj narod i svoju državu“, rekao je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, 30. juna 2018. u Ljigu, dodajući da “i da jedan metar dobijemo, dobitaj je, jer sada nemamo ništa”.

 

Sličnu poruku Vučić je poslao i iz Ankare, 10. jula 2018.

 

 

I na samom Kosovu u severnom delu Kosovske Mitrovice, 9. septembra 2018, predsednik Srbije prozvao je bivšu vlast.

 

 

Ako su u pregovorima sa Prištinom, odnosno Kosovom, od kad je ovaj deo srpske teritorije proglasio nezavisnost, učestvovale obe vlasti, posle čega su ostali dokumenti o toku pregovora i sporazumi, postavlja se pitanje zašto aktuelni predsednik Srbije, jedan od potpisnika već pomenutih sporazuma, veoma često za trenutno stanje na Kosovu proziva prethodnu vlast.

 

Za Aleksandra Popova iz Centra za Regionalizam ovakva Vučićeva retorika nije iznenađenje.

 

“Vučić sebi nalazi alibi za neke stvari koje mora da uradi. Za početak da potpiše pravno obavezujući sporazum, ali je pitanje  i da li će uopšte tako nešto uraditi”, kaže Popov dodajući da je zapravo u interesu i Vučiću i Tačiju, koji, kako je rekao, igraju dupli pas, da celu stvar razvuku, kako bi pažnju odvratili od stvarnih problema i dodaje da oni stvaraju napetosti kako bi skrenuli pažnju sa unutrašnjih problema.

Za Milana Antonijevića, pravnika po struci, optužbe za izdajstvo, su “pre svega kontraproduktivne ”, ali očekivane “jer su pokušaj pronalaženja izlaza iz situacije u kojoj se država trenutno nalazi”.

 

 

 

A upravo bi sporazumi, koji su potpisani ili čije se potpisivanje još uvek čeka trebalo da poboljšaju kvalitet života ljudi koji žive na Kosovu. I to onih severno, ali i južno od Ibra. Život se na ovom delu teritorije odvijao i pre tehničkih i političkih sporazuma. Oni koji su shvatili da se i pre sporazuma i direktnog poziva Beograda moraju uključiti u kosovski sistem, da bi sebi obezbedili neka prava nazivani su izdajnicima i “Tačijevim Srbima”. I to upravo od onih koji ih sada pozivaju da glasaju na izborima za kosovske institucije, raspisanim po kosovskim zakonima. 

 

Danas, kada na Kosovu postoji samo jedan glas kosovskih Srba, Srpska lista, koju kontroliše Aleksandar Vučić, izdajstvo sa “loših Srba na Kosovu”, koji su uglavnom živeli južno od Ibra i koji su granicu na Merdarama i to sa dva prelaza i ničijom zemljom između imali mnogo pre sporazuma o integrisanom upravljanju administrativnim prelazima/granicama,  prebačeno je na “loše Srbe iz prethodnog režima”, koji su tu “policijsku i carinsku kontrolu uveli i Srbima na Severu”. 

 

Posle 19 godina od završetka bombardovanja, deset od proglašenja nezavisnosti, sedam od početka dijaloga kosovski čvor je i dalje zavezan, a građani podeljeni na patriote i izdajnike. Nova runda pregovora još uvek nije zakazana.