Bojkot parlamenta i šta posle

Okolnosti u parlamentu su se značajno pogoršale u poslednjih nekoliko godina. Vladajuća većina je monopolizovala zakonodavni proces u ovom sazivu parlamenta. Međutim, još pogubnija po odnose sa poslanicima opozicije je činjenica da je zloupotrebama procedura potisnut prostor za kontrolu rada vlade i raspravu o predlozima zakona.      

Onemogućavanje opozicije da iz skupštinskih klupa kritikuje rad vlade i predloge zakona je deo šireg procesa urušavanja svih kontrolnih mehanizama nad izvršnom vlašću. Skupština je predstavljala jednu od poslednjih preostalih institucija u kojima se još uvek mogla čuti kritika rada vlasti. Sa postepenim zatvaranjem ovog prostora, bojkot rada skupštine je postajao sve izgledniji.  

Bojkot nije česta pojava u skupštini Srbije i u ovim razmerama se nije desio još od sredine devedesetih. Naime, od februara ove godine 55 poslanika iz svih poslaničkih grupa opozicije (osim Srpske radikalne stranke) ne učestvuje u radu parlamenta. Radikali, zajedno sa delom poslanika iz grupe LDP-LSV-SDA i poslanika koji ne pripadaju poslaničkim grupama, čine drugi deo od 33 poslanika opozicije koji su nastavili da učestvuju u radu skupštine.

Stranke se teško odlučuju za ovakav vid političke borbe. Veoma je upitno šta se njime postiže i da li se ovim putem učesnici bojkota dodatno marginalizuju umesto da delegitimizuju vladajuću većinu. Ovo su pitanja na koja bi poslanici prilikom donošenja odluke o stupanju u bojkot morali da imaju odgovor. Gotovo istovetni argumenti za i protiv čuli su se i devedesetih, kada su opozicione partije poslednji put koordinisano napustile parlament, zbog ukidanja direktnog prenosa skupštinskih sednica.

Iako su razlozi kojima se objašnjava bojkot parlamenta razumljivi, a i radi se o legitimnom političkom potezu, ishodi su neizvesni, a mogućnost dodatne marginalizacije realna opasnost. Zašto je onda ovog puta do njega došlo?

Najjednostavniji odgovor je – zato što mu se niko nije dovoljno jasno suprotstavio. Istraživači organizacije CRTA su tokom marta anketirali predstavnike svih opozicionih partija u parlamentu, da bi utvrdili ko bojkotuje rad parlamenta i zbog čega. Osnovni zaključak je bio da poslanici većinom nisu bili sigurni da je doneta dobra odluka, kao i da postoji sumnja u ishod bojkota.

Nisu retke situacije u kojima se usvajaju kolektivne odluke koje su u suprotnosti sa stavovima većine ili čak svih članova koji u njoj učestvuju. To se dešava kada nema dovoljno komunikacije i kada veći broj ljudi pogrešno misli da je njihovo mišljenje usamljeno. U takvim okolnostima često se odluči da se “ne talasa” jer se time izbegava očekivana negativna reakcija većine.

Možda bi do bojkota došlo i da je među poslanicima i poslaničkim grupama bilo ozbiljne debate i da su u potpunosti sagledani svi argumenti za i protiv. Broj poslanika koji ne učestvuje u radu parlamenta bi verovatno bio nešto drugačiji, ali postojala bi jasnija predstava o tome zašto se bojkot počinje, pod kojim uslovima se obustavlja, i kako se nadomešćuje prisustvo predstavnika građana u parlamentu.

Ali zbog čega je do bojkota došlo baš u ovom trenutku? Važan razlog koji se ističe među poslanicima bilo je iskazivanje solidarnosti sa građanima. Bojkot je jednim delom bio odgovor poslanika na zahteve govornika sa protesta koji su se održavali širom Srbije.

Koga su onda poslušali poslanici? Vrlo je verovatno da stavovi građana koji su podržavali proteste, debatu, ili borbu kroz institucije nisu bili dovoljno glasni, artikulisani i usmereni na poslanike, kao što su to bili glasovi onih koji su se zalagali za eskalaciju poteza. 

Pojedinci koji zastupaju čvršće, radikalnije stavove retko se povinuju većini, pre svega zbog posvećenosti jednoj ideji. To ih stavlja u prednost u odnosu na one sa umerenim stavovima, koji su fleksibilniji i spremniji da uzmu u obzir različita gledišta. Ako je manjina posvećena nekom predlogu, a većina, iako nije potpuno ubeđena u njega, smatra da je predlog legitiman, često se neočekivano desi da manjina nametne svoj stav.

Osluškujući samo glasnije, beskompromisne zahteve, a ignorišući stavove svih građana, bez otvorene unutrašnje debate i sukobljavanja mišljenja, došlo se do bojkota parlamenta koji ne podržavaju ni opozicioni poslanici, ni građani Srbije, a nemaju ni podršku međunarodne zajednice. Ali kako se došlo do bojkota je jedna stvar, a kako se iz njega izlazi sasvim druga.

Koliko je bojkot parlamenta teška odluka za poslanike, još je teža odluka da se vrati u parlament. Iako bojkot možda nije bio dovoljno strateški promišljen, odluka o povratku bi morala da bude. 

Sa jedne strane, poslanici koji bojkotuju trebalo bi da zacrtaju ostvarive zahteve pre svega usmerene na onemogućavanje dosadašnjih zloupotreba procedura u skupštini. Pored toga trebalo bi iskoristiti prvu ozbiljnu priliku koju nudi vladajuća većina da se počne rad na njihovom ispunjavanju.

Vladajuća većina je u svom maniru na bojkot odgovorila sa nipodaštavanjem i umanjivanjem njegovog značaja, ali opseg i trajanje bojkota je dodatno narušilo već značajno okrnjen legitimitet skupštine. Da bi došlo do normalizacije rada skupštine, ne samo da je neophodan dijalog o pravilima rada, već bi većina morala da pokaže da prihvata ulogu opozicije u parlamentu kao izabranih predstavnika građana koji kontrolišu rad vlasti i rade na unapređenju zakona.