Crvena polarna svetlost u regionu – nije kometa, nije ni HAARP

Polarna svetlost crvene boje koja se početkom nedelje mogla videti na području Vojvodine, Bosne i Hercegovine i Hrvatske preplavila je društvene mreže u celom regionu. Gotovo po pravilu, neobične atmosferske pojave donose niz dezinformacija i konspirativnih narativa. Ovog puta teoretičari zavere su za pojavu Aurore borealis optužili HAARP, dok su drugi smatrali da se polarna svetlost uopšte nije dogodila, već da smo svedočili pojavi komete Lemon.
Izvor: Almanah Petnica, 2000. godina
Izvor: Almanah Petnica, 2000. godina

To što vidite crveno svetlo sad po mraku na severozapadu je Kometa Lemmon koja je samo 0,2 AU udaljena što je izuzetno blizu, pustite njihove priče o milionskim udaljenostima”, navodi jedan korisnik Fejsbuka u objavi od 6. Novembra.

Uz ovakve tvrdnje, na društvenim mrežama su se širile dezinformacije da je crvena (polarna) svetlost od 5. novembra rezultat delovanja HAARP-a, (High Frequency Active Auroral Research Program) odnosno Programa aktivnog auroralnog istraživanja visoke frekvencije.

 

Izvor: FB, obrisana objava Saše Borojevića

 

Iako se početkom nedelje desio redak i neuobičajen fenomen za naše prostore, ni ovog puta nismo svedočili posledicama HAARP-a, kako je to Saša Borojević tvrdio u sada izbrisanoj Fejsbuk objavi, ali ni prolasku komete Lemon pored naše planete.

Polarna svetlost u Srbiji je poslednji put viđena 2003. godine, dok je prethodno beležena 2000, 1991, i 1958. godine — dakle na svakih nekoliko decenija.

Međutim, kako se nivo i vreme solarnih erupcija ne može prognozirati, tako ni astronomi ne mogu da predvide kada će se Aurora tačno pojaviti u našem regionu.

Iako je polarna svetlost u dalekoj prošlosti često bila predmet različitih mističnih tumačenja, danas, zahvaljujući modernim atronomskim i geofizičkim istraživanjima znamo da je za njenu pojavu najzaslužnije Sunce — nama najbliža zvezda sačinjena od plazme, odnosno jonizovanih atoma i molekula.

 

Međutim, kako polarna svetlost nastaje?

 

Najprostije rečeno, u pitanju je uticaj elektrona sa Sunca — ultrabrzih čestica koje izbacuju solarni vetrovi i erupcijena atome i molekule u zemljinoj atmosferi.

Ti se elektroni sudaraju sa atomima atmosferskih gasova iznad Zemlje na oko sto i više kilometara”, kaže meteorolog Milenko Jovanović za BBC na srpskom.

U ovom sudaru, dodaje Jovanović, „dolazi do promene energetskih nivoa elektrona atmosferskih elemenata, najčešće kiseonika, što se manifestuje svetlošću različitih boja”.

Prelazak elektrona na drugi energetski nivo praćen je emisijom određene energije koju možemo da uočimo u vidljivom spektru kao zelenu, crvenu, ljubičastu boju”, ističe Jovanović.

„Pod uticajem sunčevog vetra pobuđuju se elektroni kiseonika i azota i oni emituju svetlost. Kada je u pitanju kiseonik, on emituje crvenu svetlost, a kada je u pitanju azot, koji dominira u atmosferi, onda ima i drugačije boje, navodi dr Vladan Ducić, profesor klimatologije na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Iako je Sunce od nas udaljeno oko 148 miliiona kilometara, efekti nama najbliže zvezde se protežu daleko izvan vidljive površine. Velike oluje na Suncu izbacuju mlaz naelektrisanih solarnih čestica (elektrona) koje se svemirom kreću velikim brzinama od oko 400 km u sekundi”, objašnjava za Danas Darko Donevski, astrofizičar i naučni komunikator.

Kada te naelektrisane čestice dođu do Zemljinog magnetnog omotača, magnetosfere, ona ih hvata i obrće kao u brzom okretnom plesu”, dodaje Donevski.

Čestice koje čine sunčev vetar potom udaraju u atome i molekule u Zemljinoj atmosferi koji se „bude” i počinju da emituju svetlost.

Upravo takve pojačane sunčane aktivnosti omogućile su građanima Srbije da iznad sebe ugledaju prizore Aurore.

Tako je u januaru 1938. godine, polarna svetlost zabeležena u Beogradu i severnim delovima Srbije.

Jedna od poslednje zabeleženih Aurora borealis na našim prostorima bila je  6. i 7. aprila 2000. godine, a jedan od snimaka crvene svetlosti nastao je i u Istraživačkoj stanici Petnica.

Izvor: Almanah Petnica, 2000. godina
Izvor: Almanah Petnica, 2000. godina

 

Ne, Aurora nije bila ni kometa Lemon

 

Kometa C/2023 H2 (Lemon) prolazi blizu Zemlje krajem ove nedelje, nudeći prizor koji se može posmatrati i dvogledom skoro cele večeri.

Otkrivena u aprilu ove godine, kometa Lemon je 29. oktobra prošla perihel, najbližu tačku Suncu u njegovoj orbiti, na udaljenosti od otprilike 0,9 astronomskih jedinica, neposredno unutar Zemljine orbite. Jedna astronomska jedinica, ili AU, predstavlja prosečnu udaljenost između Zemlje i Sunca.

Kometa Lemon je trenutno nalazi svom povratničkoj putanji ka spoljašnjem Sunčevom sistemu, a najbliže Zemlji je prošla u petak, 10. novembra. Lemon će se našoj planeti približiti  na skoro 29 miliona kilometara — što je i dalje oko 75 puta veće od razdaljine Zemlje i Meseca. Kometa će niti vidljiva i tokom vikenda 11. i 12. novembra, sa najuočljivijim sjajem nakon zalaska Sunca.

 

A nije ni HAARP

 

Što se optužbi na račun delovanja HAARP-a tiče, treba istaći da je ovaj program zaista trenutno aktivan prvi put nakon što je 2015. godine prenesen iz vojne uprave na Univerzitetu Aljaske u Ferbenksu.

Početkom novembra je najavljeno da se kao posledica naučnih istraživanja koje se trenutno sprovode u okviru HAARP-a, iznad Aljaske — ali ne dalje od oko 480 kilometara od postrojenja — može stvoriti sjaj nalik na auroru.

S obzirom na brojne spekulacije koje su se unazad tri decenije vezivale za HAARP, i Institut za geofiziku na Aljasci je u saopštenju za medije takođe najavio mogućnost stvaranja svetlosti nalik na severnu polarnu svetlost.

Međutim, udaljenost Instituta za geofiziku na Aljasci i naše zemlje je blizu 8 000 kilometara čime se isključuje mogućnost da je delovanje HAARP-a uticalo na stvaranje crvene Aurore u našem regionu.