Kakve veze imaju vakcine sa “španskom groznicom”?

Tvrdnja iznesena u video klipu masovno deljenom putem Facebook-a da je pandemija „španskog gripa“ 1918. godine posledica masovne vakcinacije je neosnovana i netačna. Činjenica da, konkretno, vakcina protiv gripa u to vreme nije postojala (kao ni antibiotici za lečenje sekundarnih bakterijskih infekcija, poput upale pluća), značilo je da su nefarmaceutske metode bile ključ prevencije zaraze. Iako neujednačeno primenjivane, i 1918. godine kao i danas, na snazi su bile stroge epidemiološke mere poput karantina, ograničavanja većih okupljanja, pojačane lične higijene, upotrebe dezinfekcionih sredstava i zaštitnih maski.

Prema izveštaju američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), u SAD su pre 1900. godine razvijene vakcine protiv malih boginja, besnila, tifusa, kolere i kuge. U izveštaju se takođe navodi da, iako je prva vakcina protiv velikih boginja napravljena 1796. godine, ni 100 godina kasnije njena upotreba nije bila rasprostranjena u tolikoj meri da u potpunosti kontroliše bolest. Dodatno, vakcine protiv besnila, tifusa, kolere i kuge razvijene su krajem 19. veka – međutim, njihovo masovno korišćenje nije zabeleženo u posmatranom periodu do 1900. godine.

Primena vakcina u vojsci — nije novina

Dakle, američki vojnici tokom Prvog svetskog rata jesu bili podvrgnuti veštačkoj imunizaciji protiv zaraznih bolesti. Međutim, nije tačno, kako se u spornom videu navodi, da je to bio prvi slučaj masovne vakcinacije u (američkoj) istoriji. Američki Nacionalni centar za biotehnološke informacije (NCBI) Nacionalnog instituta za zdravlje (NIH) je 2018. godine objavio stručni rad pod nazivom „Uloga vojske SAD u razvoju vakcina: Stoleće uspeha i izazova“, u kom se ističe da je upravo američka kopnena vojska sprovela prvu veliku kampanju za sprečavanje bolesti velikih boginja – i to 1777. godine.

Od tada, američki vojnici imunizovani su vakcinama protiv malih boginja tokom brojnih oružanih sukoba – od Američkog rata za nezavisnost (1775-1783), Američko-meksičkog rata (1846-1848), preko Građanskog rata (1861-1865) i Špansko-američkog rata (1898). Tokom Prvog svetskog rata, vojnici su primali inaktivirane vakcine protiv malih boginja i trbušnog tifusa, kao i antitoksine protiv tetanusa i difterije. Kao rezultat ovakvog metoda prevencije i suzbijanja bolesti uzrokovanih tifusnim bakterijama tokom „Velikog rata“, od 4.1 miliona vojnika, zabeleženo je manje od 2.000 slučajeva tifusne groznice, od kojih je 227 bilo sa smrtnim ishodom.

Iako se epidemija španske groznice vezuje se za period od februara 1918. do aprila 1920, ubedljivo najveći broj žrtava influence zabeležen je tokom jesenjih meseci 1918. Iako smo kroz istoriju bili upoznati sa virusom influence, do 1918. godine se nije moglo ni pretpostaviti da posledice gripa mogu biti toliko dramatične. Štaviše, najsmrtonosnija pandemija gripa u istoriji čovečanstva, po nekim računicama, prouzrokovala je više smrti nego ceo Prvi svetski rat. Od takozvane španske groznice, preminulo je najmanje 50 miliona ljudi širom sveta.

Vakcina protiv bakterijske infekcije uzrok pandemije virusne infekcije?

Odgovor je, sa epidemiološkog stanovišta, jednostavan — vakcina protiv meningitisa nije mogla biti uzrok epidemije gripa. U prvom redu, meningitis je bolest uzrokovana bakterijama (Neisseria meningitidis, Hemophilus influenzae, ili Streptococcus pneumoniae). Sa druge strane, grip je posledica virusa influence. Iako mikrobi, meningokokne bakterije ne mogu se genetski uporediti sa virusom gripa koji i simptomatski, prouzrokuje potpuno različit oblik bolesti. Dodatno, vakcina protiv meningitisa stvorena je inaktivacijom bakterijskih sojeva meningitisa izolovanih od već obolelih osoba. Zaključak da takva vakcina može biti direktan uzrok najveće istorijske pandemije infekcije izazvane virusom, neosnovan je i – nelogičan.

Meningitis (upala moždanih ovojnica) je oduvek bio jedna od najozbiljnijih zaraznih bolesti među vojnicima, navodi CDC. Uzimajući u obzir specifične vojničke uslove pogodne za širenje zaraze, napori američke vojske u domenu vakcinacije protiv meningitisa čine se, u najmanju ruku, opravdanim.

Retkost ne predstavlja ni činjenica da se u doba „rane mikrobiologije“, medicina masovnije posvećivala istraživanju i testiranju različitih vrsta vakcina. Štaviše, eksperiment sa meningokoknom vakcinom u teksaškoj kasarni nije bio usamljen naučni poduhvat. Upravo u periodu oko 1918. godine, u SAD su se sprovodila različita ispitivanja bakterijskih vakcina. Kako se isprva sumnjalo da i grip uzrokuje bakterija, konkretno takozvani Fajferov bacil, eksperimentalne bakterijske vakcine primenjivane su u vojnim logorima i fabrikama sa velikim brojem zaposlenih. Oko 275,000 zaposlenih u američkoj čeličani „U.S. Steel“  primilo je tako profilaktičku vakcinu protiv influence.

Još jedan dokaz u prilog tezi da vakcine ne mogu biti odgovorne za izbijanje pandemije jesu sekundarne bakterijske infekcije koje se dešavaju kod brojnih oblika virusnih oboljenja. One, pak, ne predstavljaju isključivi uzrok smrti takvih bolesti. Na temelju brojnih medicinskih nalaza, znamo da je smrt velike većine obolelih tokom pandemije gripa usledila upravo kao rezultat kombinacije i virusne i bakterijske infekcije, poput pneumonije.

Zaključak je jasan — decenijama prikupljani medicinski dokazi pokazuju da je najsmrtonosniju pandemiju gripa u svetskoj istoriji nedvosmisleno izazvao virus influence A/H1N1, ne bakterijski meningitis ili upala pluća.

Naslovna fotografija: Centers for Disease Control and Prevention