Kontroverzni CFA franak i dezinformacije o „kolonijalnom porezu”

• Tvrdnje da Francuska navodno prisiljava 14 afričkih zemalja da plaćaju „kolonijalni porez” delile su se i ranije na mrežama širom sveta, a trenutno su aktuelne na Fejsbuku u Srbiji.
• Uprkos brojnim kontroverzama koje prate debatu o upotrebi CFA franka, netačno je da afričke države plaćaju „kolonijalni porez” Francuskoj.

Na Fejsbuku u Srbiji dele se objave u kojima se tvrdi da „Francuska prisiljava 14 afričkih zemalja da plaćaju kolonijalni porez vredan 500 milijardi dolara svake godine”.

Radi se o dezinformaciji koja se raširila posredstvom medijskih članaka i izjava političara u kojima se manipulativno tumači sistem monetarne politike između Afrike i Francuske.

Francuska ima sporazume o monetarnoj saradnji sa tri afričke monetarne oblasti: Zapadnoafričkom monetarnom i ekonomskom unijom (WAEMU), Centralnoafričkom ekonomskom i monetarnom zajednicom (CEMAC) i Unijom Komorskih ostrva, navodi se na zvaničnom veb sajtu Francuske diplomatije

U stvarnosti, termin „CFA franak” odnosi se na tri različite valute i često je izvor zabuna.

CFA franak je zajednička valuta za zonu franaka, stvorenu 1930-ih, uoči Drugog svetskog rata. Sastoji se od tri oblasti, od kojih svaka ima svoju centralnu banku i valutu:

• Zapadnoafrička ekonomska i monetarna unija (UEMOA) od 8 država članica: Benin, Burkina Faso, Obala Slonovače, Gvineja Bisao, Mali, Niger, Senegal i Togo. Ove zemlje koriste zapadnoafrički CFA franak (KSOF);
• Ekonomska i monetarna zajednica Centralne Afrike (CEMAC) 6 država članica: Kamerun, Centralnoafrička Republika, Čad, Kongo, Ekvatorijalna Gvineja i Gabon. Ove zemlje koriste centralnoafrički CFA franak (KSAF);
• Unija Komorskih ostrva koristi komorski franak (KMF).

Sa pravne tačke gledišta, zemlje članice ovih monetarnih zona imaju mogućnost da napuste sistem CFA franka kako bi imale sopstvenu valutu, objašnjava francuski list „Le Monde”.

Na zvaničnoj veb stranici Francuske diplomatije navodi se da „svaka zemlja može slobodno da napusti zonu franka, bilo privremeno (kao Mali) ili trajno (kao što su Gvineja, Mauritanija i Madagaskar)”.

Kako je objašnjeno, ove države donele su suverenu odluku da stvore ili se pridruže zoni franka i da tamo ostanu. Učešće zemalja članica zasniva se na bilateralnim sporazumima i, od 1962. godine, sporazumima o saradnji sa regionalnim monetarnim unijama.

„Le monde” navodi da je ono što tera brojne kritičare da kažu da je CFA franak „poslednja kolonijalna valuta na svetu” jeste da centralne banke nisu potpuno slobodne u svojoj monetarnoj politici jer je vrednost franka CFA vezana za evro – što primorava institucije da slede politiku Evropske centralne banke, koja zahteva da vrednost inflacije bude ograničena na manje od 2 odsto za VAEMU i manje od 3 odsto za CEMAC i blokira štampariju.

Teza koja unosi zabunu je i tumačenje da su depoziti deviznih rezervi (koje članice zone CFA franka daju Banci Francuske) i „kolonijalni porez” – ista stvar. Nisu.

„Le Monde” u svojoj analizi objašnjava da „postojanje takvog poreza nikada nije dokazano”, te da je „nametanje jedne države od strane druge zabranjeno međunarodnim pravom”. S druge strane, kako navode, „može se raditi o finansijskim sankcijama, koje se mogu sastojati od zamrzavanja imovine ili zabrane davanja sredstava, a ne poreza”.

Ministarstvo finansija Francuske takođe je demantovalo navode da je koristilo depozite CFA za trgovinu ili ostvarivanje bilo kakvog profita za Francusku, u izjavi za „Dojče vele”.

Dezinformacije o kolonijalnom porezu rasplamsale su se nakon što je italijanska premijerka Đorđa Meloni optužila Francusku da koristi CFA franak za „eksploataciju resursa” afričkih zemalja, u videu iz 2019. godine, koji je postao viralan na društvenim mrežama.

Đorđa Meloni netačno je tvrdila da Francuska uzima polovinu vrednosti izvoza iz zone CFA franka, navodi „AFP” koji je proveravao tačnost premijerkinih tvrdnji.

O ovoj temi pisali su i „AfricaCheck” i „Faktograf”.