Šta su sporni sastojci vakcina i u kojoj meri su toksični?

U produkciji teorija zavera ističu se one o „sumnjivim“ sastojcima vakcina. Izazivanje panike u medijima i na društvenim mrežama na temelju paušalnog poznavanja različitih supstanci i njihove uloge u vakcinama i ljudskom telu — zapravo je to ono što može biti opasno, pa i smrtonosno. Nedovoljna stopa vakcinisanosti globalni je problem uprkos upozorenjima stručnjaka da nam prete epidemije bolesti koje smo uspešno suzbijali upravo masovnom imunizacijom.

U kalendaru redovne imunizacije dece do uzrasta od 14 godine u Srbiji nalazi se devet vakcina sa sertifikatom kontrole kvaliteta Agencije za lekove i medicinska sredstva. U svakoj od njih se nalazi neka od, kako se iznosi u objavama na portalima i društvenim mrežama, „toksičnih materija“. Iako je većina roditelja u detinjstvu primila iste vakcine, uplašeni su obmanjujućim tvrdnjama pokolebani u vezi s vakcinacijom svoje dece.

Uvod u „toksične“ materije iz vakcina

Formaldehid, bezbojni, zapaljivi gas s oštrim mirisom, s vodom formira formalin, koji ima mnogo primena u ljudskim životima. Možemo ga pronaći svuda – u medicini, u domaćinstvima, pa i u ljudskom organizmu i ishrani.

Formaldehid se najčešće nalazi u nameštaju, u iverici i šperploči, tekstilu, tapetema i pojedinim farbama. U domaćinstvima, formaldehid je prisutan i u sredstvima za ćišćenje, detrdžentima, omekšivačima za veš, šamponima, pa i lakovima za nokte. Savet da često provetravamo kancelarije ima veze s pojačanim prisustvom formaldehida u računarima, štampačima i drugoj elektronskoj opremi, ali i papiru.

Formaldehid je s klimatskim promenama postao sveprisutan u vazduhu budući da ga formiraju prvenstveno prirodni izvori i antropogene aktivnosti poput saobraćaja ili industrije.

Osim svih egzogenih izvora, formaldehid je prisutan u ćelijama čoveka kao produkt njihovih metaboličkih funkcija. Svako od nas ima određene količine formaldehida u organizmu — oko 2,5 miligrama po litru krvi. Formaldehid se prirodno može naći i u hrani. Ukoliko za ručak konzumirate ribu i krompir salatu, unos formaldehida po porciji je do 10 miligrama.

Unos tako male količine formaldehida, pak, ne izaziva trovanje. Sa druge strane, hronična i jaka izloženost formaldehidu dovodi se u vezu s povećnim rizikom od raka nazofarinksa i leukemije.

Da li je prisustvo formaldehida u vakcinama razlog za brigu?

Formaldehid se koristi za „ubijanje“ virusa ili takozvanu inaktivaciju proteina. Vakcine mogu sadržati formaldehid u tragovima. U niskim i zanemarljivim dozama, formaldehid je bezbedan u procesu imunizacije.

Poređenja radi, prosečno dvomesečno dete u svom organizmu ima oko 1,1 miligram metaboličkog formaldehida, 10 puta više od maksimalne moguće doze iz imunizacije. U vakcinama u humanoj upotrebi nalazi se manje od 0,1-0,2 miligrama formaldehida, a obično i mnogo manje po dozi.

Tiomersal je organsko jedinjenje žive s jakim antiseptičnim i antifungalnim svojstvima. Prisutan je u rastvorima za nos i oči, mastilu za tetoviranje, ali i pojedinim vakcinama. Tiomersal se u organizmu razlaže do etil-žive i tio-salicilata, koji se razlikuju od daleko otrovnije metil-žive.

Budući da sprečava rast mikroorganzama, uloga tiomersala u vakcinama je dvojaka. U proizvodnji vakcina to jedinjenje se koristi za uništavanje mikroorganizama i gljivica, nakon čega se uklanja iz formulacije. No, kada se profilaktički lek pakuje u višedozne bočice, tiomersal se dodaje u vakcinu kao konzervans koji sprečava mikrobno zagađenje sastava. Teoretski, primanje kontaminirane vakcine bilo bi fatalno, pa je uloga konzervansa da spreči svaku vrstu zagađenja leka. Minimalna doza tiomersala nema štetnih posledica po čoveka.

Uprkos izostanku naučnih dokaza o toksičnosti tiomersala iz vakcina, kao mera predostrožnosti zbog sve većeg pritiska javnosti, u većem delu Evrope i SAD se taj konzervans izbacuje iz upotrebe u do sada obaveznim vakcinama.

Većina vakcina sadrži i sastojke za poboljšanje imunološkog odgovora na glavni aktivni sastojak. Soli aluminijuma, konkretno aluminijum-oksihidroksid i aluminijum-hidroksifosfat, koriste se upravo u tu svrhu.

Aluminijum nesumnjivo jeste toksičan, ali – doza čini otrov. Bubrežni pacijenti koji su tokom dužeg vremena bili izloženi visokim dozama aluminijuma tokom procesa dijalize pokazuju niz neželjenih efekata, uključujući oštećnja mozga i nervnog sistema. Nivo i period izlaganja aluminijumu osoba na dijalizi neuporedivi su s onim što primimo u vakcini.

Poznat je podatak da se u mnogim namirnicama i pićima koje konzumiramo svakodnevno nalaze doze aluminijuma veće od onih u vakcinama.

Prisustvo aluminijuma potvrđeno je u majčinom mleku (do 40 mikrograma po litru), a adaptirane mlečne formule za novorođenčad su do nedavno sadržale 100 do 300 mikrograma po litru. U slučaju formula na bazi soje, i do 700 mikrograma aluminijuma po litru proizvoda.

Smernice za izloženost aluminijumu ukazuju da su dva miligrama aluminijuma po kilogramu telesne težine dnevno bezbedna. Osoba s masom od 80 kilograma bi, primerom, mogla da unese do 160 miligrama aluminijuma dnevno bez ikakvih štetnih ili dugotrajnih posledica.

Sve vakcine sadrže manje od jednog miligrama aluminijuma po dozi, a većina je ispod 0,5 miligrama. Stoga, izloženost aluminijumu putem vakcina je zanemarljiva i znatno ispod praga rizika za čoveka.

Studija iz 2018. zaključuje da količina aluminijuma iz svih izvora kod dece ne bi trebalo da prelazi 16 mikrograma po kilogramu telesne težine dnevno na rođenju i 58.12 mikrograma po kilogramu telesne težine dnevno od druge godine života.

Nisu dostupni podaci koji bi definisali dozvoljene nivoe aluminijuma u bilo kojoj vakcini na osnovu kontrole i ispitivanja sigurnosti. Jedina raspoloživa referentna tačka za izloženost aluminijumu iz vakcina je Zakonik saveznih propisa američke administracije za hranu i lekove koja postavlja granicu na 4-5 mikrograma po kilogramu težine dnevno, s napomenom da se odnosi na osobe sa bubrežnom disfunkcijom, najčešće prisutnom kod prevremeno rođene dece.

Vero je ćelijska linija izolovana iz epitelnih ćelija bubrega afričkog zelenog majmuna. Originalna ćelijska linija nazvana je vero skraćeno od verdareno, što na esperantu znači zeleni bubreg, dok vero na esperantu znači istina.

Vero ćelije se koriste za skrining bakterije ešarihije koli ili eukariotskih parazita, te kao ćelije domaćini za uzgajanje virusa i proizvodnju vakcina — poput CoronaVac kovid vakcine kineske kompanije Sinovac Biotech.

Ćelijske kulture poput vero ćelija koriste se u proizvodnji velikog broja biotehnoloških proizvoda za ljudsku upotrebu. Ćelijski supstrati se redovno kontrolišu i testiraju u skladu sa smernicama regulatornih tela koje zahtevaju ćelijske linije bez bilo kakvih stranih agenasa. Vero ćelije, u tom pogledu, su jedna od bezbednijih, često i strogo kontrolisanih pomoćnih sredstava.

Ćelije pilećih embriona rasprostranjeno se koriste za uzgoj različitih virusa. Virus malih boginja je prvi put umnožen u pilećem embrionu 1957. godine da bi kasnije, aktivnije, tu ulogu preuzeli fibroblasti pilećih embriona. Istorijska otkrića bazirana na pilećem modelu ukazuju na važnost njegove upotrebe u istraživanju bolesti srca i malignih bolesti kod ljudi. U skorije vreme, veliki značaj se pridaje pilećim embrionalnim stem ćelijama.

Važno je istaći da nijedna vakcina ne sadrži ćelije ljudskog fetusa.

Istina je, pak, da su pojedine ćelijske linije prvobitno uzgajane na ćelijama nekoliko abortiranih fetusa i Henrijete Laks, Afroamerikanke preminule od raka grlića materice 1951. godine. Ćelije dobijene od uzoraka njenog tkiva — HeLa ćelije — danas su prisutne u mnogobrojnim medicinskim istraživanjima.

Na papiru pojedini sastojci vakcina mogu delovati zastrašujuće. Međutim, bolesti od kojih nas štite su činjenično daleko opasnije i smrtonosnije.

Naslovna fotografija: Canva