Teorija mikroba nije „laž” – uprkos verovanjima u antivakcinalnim krugovima
Tvrdnja da mikroorganizmi ne izazivaju bolesti i dalje je aktuelna u antivakcinalnim krugovima. Takve neosnovane navode relevantni stručnjaci smatraju apsurdnim, kako „teoriju mikroba” potkrepljuje više od 150 godina naučnog rada i otkrića koja pokazuju da mikroorganizmi, poput virusa i bakterija, jesu direktni uzročnici brojnih zdravstvenih problema, a mogu biti i smrtonosni.
- Teorija mikroba predstavlja otkriće da mikroorganizmi izazivaju bolesti — a ne obrnuto kako se tvrdi na društvenim mrežama u našem govornom području.
- „Teorija terena”, teza suprotna teoriji mikroba dobila je na popularnosti u antivakcinalnim krugovima tokom kovid pandemije.
U viralnim objavama se navodi:
„Teorija mikroba je LAŽ. BOLEST NE UZROKUJE VIRUS! Kada je tijelo u deficitu, ne može da metabolizuje otpad. Otpad se nakuplja. Slijedi hronična upala. Sluz se nakuplja. Tkiva se oštećuju. ONDA se vaši interni mikrobi uključuju na posao kako bi pokušali da razbiju otpad. Tjelo počinje da koristi druge puteve za uklanjanje otpadnih materijala, kroz pluća, kroz sekrete, kroz kožu, kroz bubrege, crijeva, u zavisnosti od miljea, simptomi će se pojaviti u određenoj koncentraciji. Ako potisnete simptome ili poremetite limfni sistem otrovom, zagušite jetru i oštetite crijeva, otpad nećete pravilno izbaciti. Ovo stvara dugotrajnu hroničnu bolest, poput raka. Izlaz iz ove kontrole uma i straha koje vam donosi kult savremene hemijske medicine je da NAUČITE kako telo deluje. Bježite koliko vas noge nose od ovih doktora, držite se dalje od njihovih otrova i laži. Oni koji to urade, žive duže, zdravije i od svega ISPUNJENIJE ŽIVOTE.”
U opisima objava parafraziraju se reči američkog homeopatskog lekara Rojala Elmora Svift Hejza i njegovog članka „Teorija mikroba” (The Germ Theory) prvobitno objavljenog u časopisu The Homeopathic Recorder 1947. godine.
„Teorija o mikrobima je najveća travestija o ’nauci’ na koju smo se ikada spotakli tokom ovog polucivilizovanog doba”, navodi se u članku.
Takvo tumačenje bolesti bilo je aktuelno do 19. veka, sve dok 1861. godine, Luj Paster — francuski mikrobiolog i hemičar najpoznatiji po izumu procesa pasterizacije — nije izneo tezu da mikrobi u vazduhu dovode do pogoršanja zdravstvenog stanja čoveka.
Robert Koh je datu teoriju nadogradio 15 godina kasnije, dokazujući da pojedine vrste mikroba nesumnjivo izazivaju brojne tipove bolesti.
Pre nego što su lekari otkrili kako mikrobi šire zaraze, smatralo se da bolesti uzrokuje prljav vazduh ili mijazma — zagađenje koje je posledica truljenja. Kako su smatrali učeni ljudi sve do pred kraj 19. veka, mijazma je, kao otrovno isparenje, sadržala koleru, hlamidiju, kugu i druge smrtonosne zarazne bolesti. Sama bolest, navodno, nije mogla da se prenosi sa osobe na osobu, već je sa bolesnika stizala u vazduh, stvarajući mijazmu za koju nije postojao adekvantni lek. S obzirom na takav pogled nastanka bolesti, u novootvaranim bolnicama 19. veka higijena nije bila primarna, a lekari su radili u prljavim mantilima i sa neopranim rukama.
(Izvor: Nauka kroz priče)
Teorija mikroba vs. teorija terena
Poricanje teorije mikroba, sa druge strane, staro je koliko i Pasterove i Kohove teorije i potiče od Antoana Bešampa, Pasterovog savremenika.
Bešamp je zastupao tezu da mikroorganizmi ne izazivaju bolest, već da je upravo obrnuto ispravno — povređeno ili bolesno tkivo u organizmu čoveka ili životinje izaziva, stvara ili privlači mikrobe. Iz ovakvog tumačenja bolesti nastala je i takozvana „teorija terena”.
Iako iza naučno prihvaćene teorije mikroba stoji stoleće naučnih teorijskih i praktičnih dokaza, pojedini korisnici Fejsbuka u gotovo cikličnim intervalima ponavljaju tvrdnje koje poriču njeno postojanje, udruženo sa antivakcinalnim i stavovima koji se kose sa modernom medicinskom praksom.
Mark Nikol, profesor mikrobiologije na Univerzitetu Zapadne Australije, rekao je za AAP da su primer takvih mikroba virusi koji izazivaju bolesti kod ljudi koje zahtevaju „molekularnu mašineriju zdrave ćelije da se replicira“.
„Bez zdrave ćelije domaćina, ovi virusi ne mogu da se razmnožavaju”, ističe profesor Nikol.
„Isto važi i za pojedine vrste bakterija koje se razmnožavaju u ljudskim ćelijama — primerom, bakterija koja izaziva tuberkulozu. Ova bakterija živi i razmnožava se u ljudskim imunim ćelijama, koje na kraju uništava. Drugi mikroorganizmi ne žive u ljudskim ćelijama, ali su veoma virulentne — čak i u prisustvu zdravih ljudskih ćelija i zdravog imunog sistema. Na primer, bakterije streptokoka koje izazivaju upalu grla mogu to učiniti čak i kod zdrave dece”, reči su ovog profesora.
Profesor Nikol dodaje da je tačno da telo ima širok spektar odbrane od mikroba i da neke retko izazivaju bolest osim ukoliko ta odbrana nije ugrožena.
„Na primer, pojedine bakterije, koje se nalaze na koži, retko izazivaju bolest, jer nisu u stanju da prodru kroz zdravu kožnu barijeru. Ako je ova barijera oštećena na neki način, na primer opekotinom, onda ove bakterije mogu upasti u dublje slojeve kože i izazvati infekcije”, objašnjava dalje.
Naučna novinarka Jelena Kalinić na svom blogu Quantum of Science ističe da u Bešampovom učenju postoji „naznaka nečega što će se pokazati tačnim — da postoje „dobre bakterije” koje pod uticajem okoline mogu dovesti do bolesti”, najčešće sa poremećenom ravnotežom mikrobioma.
Međutim, Kalinić kaže da se to ne može porediti sa situacijama u kojima je organizam inficiran patogenima poput bakterija koje izazivaju kugu, tuberkulozu, tifus, pneumoniju, veliki kašalj ili virusa morbila, SARS-CoV-2, ili velikih boginja koji nisu „prirodni stanovnici” našeg organizma, poput, bakterije Escherichia coli.
„Dakle, kontekst mikrobioma i zaraznih bolesti nije isti, pa iako u Bešampovoj teoriji ima naznaka nauke o mikrobiomu, to nije razlog da se ovo razmišljanje stavi u isti nivo s priznatim i dokazanim naučnim teorijama”, zaključuje Kalinić na svom blogu.
Brojni su primeri teorija mikroba, mikroorganizama ili klica, poput Nobelom nagrađenog rada australijskih naučnika Berija Maršala i Robina Vorena, koji je utvrdio da je bakterija Helicobacter pylori uzročnik čira na želucu — a ne ishrana ili stres, kako se to ranije mislilo.
Slično je i sa vakcinacijom protiv zaraznih bolesti i upotrebom antimikrobnih lekova, u prvom redu antibiotika.
Dodatno, veliki broj mikroorganizama imaju dokazanu sposobnost da napadaju i ubiju zdrave ćelije, razvijajući specifične mehanizme koji im omogućavaju da inficiraju zdrave ljudske ćelije.
Postoji bogat kanon naučne literature prikupljene tokom prošlog veka koja u molekularnim detaljima pokazuje kako ovi mehanizmi funkcionišu i u zdravim ćelijama. Naučna zajednica je više od veka saglasna da patogeni zasigurno mogu da izazovu bolest, ne obrnuto.
Tvrdnja da mikrobi ne izazivaju bolest nije zasnovana na naučnim empirijskim dokazima. Stručnjaci navode da ne samo da bakterije i virusi uzrokuju bolest, već i da postoje brojni primeri patogena koji napadaju ili ubijaju zdrave ćelije čoveka ili životinje.
