Variola vera – za teoretičare zavera “eksperiment koji se desio samo u Jugoslaviji”

• Poslednjih godina, onlajn prostorom šire se neistinite informacije o epidemiji virusa velikih boginja (variola vera) iz 1972. godine, kao lažnoj ili navodno eksperimentalnom pelcovanju koje je direktno naručio tadašnji predsednik Josip Broz Tito.
• Postojanje lako dostupnih, proverljivih materijala, spisa i medicinskih dnevnika, kao i svedočenja preživelih pacijenata i lekara koji su ih lečili ili učestvovali u programu imunizacije, direktno osporavaju ove tvrdnje.
• Stoga, teze za društvenih mreža i portala o mračnom eksperimentu Jugoslavije, ocenjujemo kao širenje teorije zavere i dezinformacije.

Uz snimak manifestacije slet koja se obeležavala svakog 25. maja povodom obeležavanja Dana mladosti na nekadašnjem stadionu JNA u Beogradu, društvenim mrežama se četiri decenije kasnije, šire teze kako je „jedino u Jugoslaviji bila variola vera“.

Osim toga, u opisu jedne od objava se dodaje i sledeće: „I onda se mi čudimo kako su s0t0njare pelcovale ljude pre 40 godina za 2 dana… mislim na variolu veru…To bio eksperiment takodje… postojala 2 programa i pre ta 2 programa im rekli i pokazai nekog lika što je obolio, snimili jedan film na tu temu i ajmo pelcujte se…“

Ove teze, pak, nemaju nikakvog utemeljenja u realnosti.

Podaci o epidemiji variole vere u tadašnjoj Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) su veoma dobro dokumentovane u jugoslovenskim dokumentima i spisima stranih doktora i specijalista Svetske zdravstvene organizacije (SZO).

Reč je, dakle, o istorijsko-medicinski potkovanom periodu (16. februar – 11. april 1972.)  sa podacima o virusu, njegovom poreklu, broju zaraženih i umrlih, te procentu smrtnosti od velikih boginja, vakcinaciji i lekcijama naučenih iz ove epidemije.

Teze o „mračnom eksperimentu“ „pelcovanja“ koji je lično Josip Broz odobrio kako bi se „pod pretnjom oružjem vakcinisalo 18.000.000 Jugoslovena”, pronašli smo u više objava na Fejsbuku od kojih najstarija datira od februara 2018. godine.

Osim na društvenim mrežama, slične teze o velikim boginjama kao „hemijsko-biološkom napadu“ i „posledicama imunizacije“ po tadašnje Jugoslovene, iznesene su i u tekstu sa portala Vaseljenska iz januara 2024.

Po jednom od ustaljenih narativa prethodnih godina i decenija o „produženim rukama (kolektivnog) Zapada“, „stranim plaćenicima“, „domaćim izdajnicima“ — Tito je, kako u člancima o varioli veri sa portala Srbin.info i Borba za istinu navodi, bio „pouzdani agent Rokfelera i Crne aristokratije iz Londona“.

Kao „dokaz“ za ove tvrdnje, autori tekstova sa pomenutih portalima ističu poreklo vakcina kojima je stanovništvo 1972. godine imunizovano — SAD.

“Pegavo čudovište” u Jugoslaviji

Tada tridesetpetpgodišnji Ibrahim Hoti, „nulti pacijent“ (indeksni slučaj) zaražen velikim boginjama u SFRJ, vratio sa svog hodočašća u selo Ðakovica na Kosovu, 15. februara 1972. godine. Virus koji ga je tokom puta pogodio, već je pokazivao prve simptome: bol u mišićima, glavobolja, groznicu i specifičan osip.

Hoti nije znao koja ga je bolest zadesila — ispostaviće se, nisu ni mnogi lekari iz tog vremena, — kako je u svom radu istakla Sabina Ferhadbegović, naučna istraživačica sa Imre Kerteš Koleg Instituta za napredne studije, sa tematskim fokusu na istoriju, kulturu i društva istočne Evrope dvadesetog veka.

Dve nedelje kasnije, krajem februara 1972, učitelj Latif Mumdžić iz istog sela, prijavio se sa istim simptomima kao Hoti u lokalni dom zdravlja. Mumdžić i Hoti nisu bili u kontaktu, ali se pretpostavljalo da se učitelj virusom zarazio posredstvom Hotijevih prijatelja sa kojima se tih dana viđao.

Mumdžića su najpre lečili penicilinom koji, kao antibiotik, nije imao efekta na virusom pogođen organizam.

Kako se njegovo stanje ubrzano pogoršavalo, u centralnoj bolnici u Beogradu su lekari pretpostavili da Mumdžić pati od „atipične reakcije na penicilin“.

Par dana kasnije, učitelj iz Đakovice je preminuo, a pravi uzrok njegove smrti, kasnije utvrđen, bila je zapravo virusna hemoragijska infekcija „pegavi monstrum“, „crvena kuga“ ili jednostavno — velike boginje, variola vera.

Od februara do aprila 1972. godine, Jugoslaviju je pogodila najveća, a ujedno i poslednja, epidemija velikih boginja u Evropi od Drugog svetskog rata.

Smatra se da su velike boginje ubile više ljudi nego bilo koja druga zarazna bolest pre nego što ju je Svetska zdravstvena organizacija zvanično proglašena iskorenjenom 1980. godine.

Ovu veoma zaraznu bolest izazivao je virus variola i prenošena je uglavnom kapljično — aerosolima. Procenat smrtnosti je bio 30 odsto, što bi značilo da je trećina osoba zaraženih variolom verom, imalo fatalni ishod.

Prvi simptomi velikih boginja su se obično pojavljivali 7 do 21 dan nakon infekcije praćeni groznicom, povraćanjem, bolovima u leđima i glavoboljom, nakon čega ae javljao simptomatski osip. Pacijenti su se smatrali zaraznima sve dok i poslednja kožna lezija nije zarasla.

Velike boginje, pak, nisu nova niti nepoznata bolest. Naprotiv, ovaj virus je inficirao ljudsku populaciju unazad hiljadama godina.

Procenjuje se da je samo u 20. veku od velikih boginja umrlo više od 300 miliona ljudi.

Kako je svetska populacija rasla, a sa njom i interkontinentalna putovanja, tako se i virus koji je Edvard Džener nazvao „pegavo čudovište“ lakše širio.

Poslednja epidemija u Jugoslaviji pre 1972. bila je 1930-ih, što je izvestan razlog zbog kojeg lekari nisu odmah prepoznali bolest kod Hotija i Mumdžića.

Dokumentovani slučajevi

Dan pre nego što je Mumdžić umro, 9. marta 1972. (Variola vera u Jugoslaviji 1972. godine: istorija odozdo, Radina Vučetić, Godišnjak za društvenu istoriju, 2022.)  beogradski lekari su ga prezentovali stručnom medicinskom osoblju i studentima kako bi demonstrirali njegov, tada neobičan, slučaj.

Od trenutka prve infekcije, Mumdžić je tokom transporta sa Kosova do glavnog grada Jugoslavije, inficirao 38 osoba što je pokrenulo prvi veliki talas zaraze.

Lekari u Đakovici su se, svega nedelju dana kasnije, 14. marta, borili za živote više pacijenata zaraženih nepoznatom bološću koja ih je podsećala na varičele kada su ih stručnjaci sa Državnog instituta za virusologiju, vakcine i serume testirali na velike boginje.

Već sledećeg dana, 15. marta, inficirani lekari, odabrani članovi komunističke partije, kao i Američka Centralna obaveštajna agencija, obavešteni su da su pacijenti zaraženi velikim boginjama.

Još uvek nije poznat razlog zbog kog je komunistička partija čekala nedelju dana da obavesti javnost o postojećoj epidemiji velikih boginja.

Kako je Radina Vučetić u svom radu „Variola vera u Jugoslaviji 1972. godine: istorija odozdo istakla”, u istoriografskim osvrtima na epidemije, pandemije i velike zdravstvene krize, najčešće se analiziraju reakcije države i zdravstvenih službi, i to najviše kroz građu zvaničnih institucija.

„Za proučavanje epidemije variole u Jugoslaviji, u tom smislu, najznačajniji su izvori objavljeni neposredno po obuzdavanju epidemije, kao i izvori državnih institucija koji se nalaze u Arhivu Jugoslavije, Državnom arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda”, objasnila je Vučetić.

„Uzimajući u obzir samo ovu vrstu istorijskih izvora, istoričar, međutim, često ostaje lišen sagledavanja višeslojnosti događaja i procesa, usmeren samo na jednu vrstu aktera istorijskih procesa”, napomenula je Vučetić dodajući da, na ovaj način, istoričar samo otkriva prošlost, ali je ne objašnjava.

S tim u vezi, u prvom intervjuu na državnoj televiziji 21. marta, savezni sekretar za rad i socijalnu politiku, Vuko Dragašević, potvrdio je postojanje slučajeva velikih boginja, naglašavajući da „nema razloga za paniku, jer se bolest pojavila samo u pojedinim opštinama na Kosovu i ne širi se“.

Istovremeno, Savezna radna grupa za borbu protiv karantinskih bolesti izdala je naređenja za karantin pogođenih bolnica u Beogradu i drugim gradovima i za vakcinaciju medicinskog osoblja i stanovništva u nadi da se epidemija neće dalje širiti.

Ipak, 22. marta uvedeno je vanredno stanje za gradove Đakovica, Orahovac i Prizren. Dana 23. marta, doneta je odluka da se vakcinišu svi građani Beograda.

Za samo dva dana imunizovano je 800.000 ljudi, međutim, korišćena je nezadovoljavajuća vakcina koja nije pružala potpunu zaštitu.

Pored toga, Jugoslavija je imala ukupnu zalihu od samo milion doza vakcina  – u trenutku izbijanja epidemije samo 100.000 je bilo u Srbiji. Savezna radna grupa zatražila je tim povodom pomoć Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i stručnjacima iz SAD.

Američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) poslao je posmatrača u Jugoslaviju 26. marta, a četiri dana kasnije je stigao tim za direktnu pomoć u zaustavljanju epidemije predvođen dr Dž. Majklom Lejnom — kasnije direktorom suzbijanja velikih boginja u CDC-u.

Sekretar Dragašević je bio “izuzetno zahvalan na brzoj i velikodušnoj pomoći koju je pružila američka vlada, koja je uključivala 3 miliona doza vakcine, usluge sedam američkih epidemiologa i upotrebu 24 vakcinalnih „pištolja“ (jet injectors, eng)“.

Jugoslavija je ukupno pribavila 14.336.000 doza vakcine od drugih zemalja — poznato je da je iz Istočne Nemačke stiglo 60.000, a 3.500.000 od Kine.

Kada je odluka o masovnoj imunizaciji doneta, javnost informisana i pomoć organizovana, jugoslovenska zdravstvena služba je efikasno suzbijala epidemiju uz podršku Jugoslovenske narodne armije.

Donald A. Henderson, šef Svetske zdravstvene organizacije za globalni program eradikacije velikih boginja, otputovao je u Beograd i pružio neposredne dokaze o naporima Jugoslavije: „zaustavljali su automobile duž puta da vakcinišu ljude; išli su od sela do sela, vakcinišući skoro celu zemlju – 18 miliona od 20 miliona ljudi“.

Uvedene su lokalne blokade, otkazani svi sportski događaji, organizovane lokalne hitne bolnice i karantinski odeljenja, ali granice su ostale otvorene.

„Vojska, policija i svi lekari su bili angažovani“ da pronađu zaražene i pomognu u procesu vakcinacije, seća se Ana Gligić, virusolog u to vreme.

U zapisima posmatračke misije Američkog centra za kontrolu i prevenciju bolesti, pisalo je da su pojedini lekari, koji nisu imali igle za administraciju vakcije, pribegavali čak i korišćenju užarenih „olovaka i penkala“ umočenih u serum ne bi li makar delimično imunizovali populaciju.

Praćenje kontakata je takođe bilo sveobuhvatno. Prema podacima SZO, samo u Beogradu, intervjuisano je oko 3.000 ljudi.

Međutim, da epidemija velikih boginja nije bio jasno planiran i organizovan „mračni eksperiment“, osim arhivske građe, pokazuje i niz različitih organizacionih, kulturnih i administrativnih problema Jugoslaviji koje je epidemija iznela na površinu, a iznesenih u analizi Instituta za mikrobiologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, Instituta za virusologiju, vakcine i serume „Torlak“ i Medicinskog fakulteta iz Podgorice (2016).

Izveštaj CDC-a ukazuje na to da su decentralizacija odlučivanja i administracije u Jugoslaviji, uz nedostatak pravovremene reakcije i jasnij informacija imali veliki uticaj na aktivnosti kontrole epidemije.

Međutim, Jugosloveni su efikasno i rigorozno stavili sve osobe koje su bile u kontaktu sa zaraženima u karantin, a epidemija je suzbijena u roku od tri meseca od prvog dijagnostikovanog slučaja.

Iako je opsežna masovna vakcinacija naređena bez potpune epidemiološke procene situacije, ona je jeste dala važan rezultat — zaustavila je epidemiju sa 175 potvrđna slučaja od kojih je 35 bilo sa smrtnim ishodom, po zvaničnim podacima koje su izneli i CDC i SZO. Prema dokumentima ovih institucija dostupnim u JSTOR-u (Journal Storage), elektronskoj arhivi vodećih naučnih časopisa, stopa smrtnosti je bila 35 procenata kod nevakcinisanih, i 9 procenata kod onih sa ožiljcima od starih vakcinacija.

Gledajući unazad, lekari su komentarisali da se Tito, tokom krize, nije mnogo javno pojavljivao „iako je, kao i u drugim stvarima, upravo on donosio sve odluke“.

“Neki ljudi su voleli socijalizam, neki nisu, ali su svi verovali u zdravstveni sistem,“ rekao je za AFP 2020. godine, penzionisani srpski epidemiolog Zoran Radovanović, koji je pomagao u upravljanju epidemijom velikih boginja 1970-ih godina.

“Niko nije dovodio u pitanje odluke lekara, svi su želeli da budu vakcinisani,“ dodao je on za AFP.

Tito je bio taj „koji je morao da odobri objavu o epidemiji i trebalo mu je tri dana da to uradi, što je otežavalo naš rad,“ rekao je Radovanović.

„Stavljali smo ljude u karantine, ali nismo mogli da im kažemo zašto.“ Odbijanje vakcine svakako  ne bi bilo opcija u to vreme.

Kao što su američki posmatrači izjavili, zdravstveni sistem Jugoslavije, kao ni odgovot tadašnjih vlasti nije bio toliko efikasan koliko su starije generacije pamtile.

Ključnu ulogu, pak, odigralo je poverenja u vladu, poverenja u zdravstveni sistem i poverenja u institucije. U etnički albanskim regionima gde ljudi nisu verovali državnim institucijama, mere su bile znatno lošije sprovođene nego u drugim delovima Jugoslavije.

Dakle, poslednje zabeležena epidemija velikih boginja 1972. godine u Jugoslaviji, shodno brojnim istorijskim podacima, uključujući one iz SZO I CDC-a, nije bila laž niti eksperiment. Tvrdnje iz objava na društvenim mrežama kao i članke na portalima Srbin info, Vaseljenska i Borba za istinu, ocenjujemo kao teorije zavere, dezinformacije i zlonamernu manipulaciju činjenicama