Dva NATO lica Dušana Mihajlovića
Još u prvoj polovini devedesetih, kada je bio koalicioni partner SPS-a, Mihajlović se zalagao za ulazak zemlje u Partnerstvo za mir. Isti stav o koristi koju bi Srbija i Crna Gora imale ulaskom u NATO imao je i kada je bio ministar policije. Tada je učestvovao i držao govor na međunarodnoj konferenciji održanoj na temu: „Srbija i Crna Gora – put priključenja evroatlantskim integracijama“ koju je organizovao Atlantski savet Srbije i Crne Gore, a koja je održana 17. i 18. maja 2003. godine. Istakao se govoreći, ne o zločinačkoj ulozi NATO, već o „merama koje državni organi Srbije i Crne Gore preduzimaju na planu pripreme za uključenje u Partnerstvo za mir“. (Atlantski savet Srbije, aktivnosti za 2003. godinu)
Mihajlović odavno nije ministar, a njegova stranka Nova demokratija više ne postoji, pa je valjda pomislio da ni njegovi stari stavovi više nisu validni. Zato je rešio da svoj potpis stavi na peticiju pored više od 200 intelektualaca, a kojom se zahteva raspisivanje referenduma o ulasku Srbije u NATO.
U obrazloženju zahteva koji su sročili potpisnici između ostalog se navodi:
„Srbija je sa najvažnijih govornica sveta više puta objavila da ‘nikada neće priznati nezavisnu državu Kosovo’, a to znači da nikada neće ući u NATO. ‘Nezavisno Kosovo’ je delo NATO-a koji je tu lažnu državu stvorio i u njoj sebi dodelio vrhovnu i neprikosnovenu vlast. Srbija ima i razlog više, kakav nema nijedna druga država, a to je zločinačko NATO bombardovanje i uništavanje Srbije i njenog naroda, uz gaženje svih osveštanih normi međunarodnog prava. Taj razlog nije izvučen iz nezapamćenih vremena, niti je za taj zločin odgovoran neki drugi, a ne ovaj isti NATO. Preko tog razloga srpski narod ne može preći, a da ne pređe preko svog pamćenja i svog dostojanstva”
11. januar 2010. godine
S obzirom na to da je Dušan Mihajlović očigledno prešao preko svog pamćenja (o dostojanstvu nećemo) Istinomer njegov postupak ocenjuje kao „nedosledan“.
