Imamo zakon, ali čemu on služi?
Opšti Zakon o kulturi Srbija je dobila još 1992. godine, a izrada novog zakonskog akta, koji bi trebalo sistematski da uredi tu oblast, započeta je deset godina kasnije. Pošto je prošlo još dosta vremena, a od zakona ništa, ministar Bradić je odmah po stupanju na dužnost ocenio da je usvajanje tog Zakona prioritet.
„Zakonski tekst je već definisan i pitanje je samo kada će ući u proceduru.“
Blic, 24. 7. 2008. godine
Nije bilo teško Bradiću da tako nešto obeća jer mu je prethodni ministar, Vojislav Brajović, praktično ostavio već spremljen Zakon o kulturi.
Skupština Srbije je konačno usvojila taj dokument u avgustu 2009. godine. Zbog kašnjenja od godinu dana možda bi se i moglo progledati kroz prste ministru jer se na Zakon čekalo čitavih osam, ali mnogo veći problem je upotreba novog akta. Za punu primenu Zakona bilo je neophodno doneti i podzakonska akta, a to ni do danas nije završeno.
„Nakon usvajanja Zakona, septembra 2009, obaveza Ministarstva je bila da za šest meseci (do kraja marta 2010) sačini 12 podzakonskih akata, kako bi se osnovni Zakon mogao primenjivati. Do danas je, koliko je javnosti poznato, donet samo akt koji definiše kriterijume za određivanje statusa ustanova kulture od nacionalnog značaja.“
NIN, 8. 7. 2010. godine
Zato Istinomer obećanju ministra Bradića daje ocenu „krenuli, pa stali“.
