Između 2007. i 2011. zastoj u istrazi ubistva Ćuruvije

Tri dana nakon što je Sudsko veće Specijalnog suda osudilo četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, o presudi i ovom slučaju govorila je savetnica za medije predsednika Srbije, Suzana Vasiljević. Gostujući u emisiji “Jutro sa Jovanom i Srđanom” na TV Prva, Vasiljević je rekla da je presuda ogroman pomak, budući da se 11. aprila navršava 20 godina od ubistva Ćuruvije, te da se dve decenije “radilo na tom slučaju ovako ili onako”.

“Negde u periodu između 2007. i 2011. godine tu je postojao veliki zastoj u istrazi i nisu se baš naši državni organi tada ozbiljno bavili tim slučajem. 2012. godine kada smo mi ušli u Vladu, tada je formirana Kosmisija za istragu ubistava novinara koju vodi vaš kolega, naš kolega Veran Matić”, izjavila je Vasiljević, dodavši da je ta Komisija mnogo pomogla u slučaju Ćuruvija.

Savetnica predsednika Vučića nije, međutim, odgovorila na konstatciju voditeljke da mi i dalje ne znamo ko je nalogodavac ubistva, već je istakla kako je važno da “politička volja postoji, po prvi put je postojala od 2012. politička volja da se na ovom slučaju radi, i na svim drugim slučajevima”.

Stoga hajde da se podsetimo kako je tekla istraga ubistva novinara i vlasnika “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina”, Slavka Ćuruvije, odnosno da li je tačna izjava savetnice Vasiljević da je između 2007. i 2011. godine postojao veliki zastoj u istrazi. 

Iako je Slavko Ćuruvija ubijen za vreme NATO bombardovanja, 11. aprila 1999, ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo u Svetogorskoj ulici, o samoj istrazi nije se znalo mnogo sve do posle 5. oktobra 2000, kada je svrgnut Slobodan Milošević. 

U hronologiji istrage ubistva Fondacije “Slavko Ćuruvija”, podseća se da je nepun mesec nakon demokrtaskih promena u zemlji, 31. oktobra 2000, u “Večernjim novostima” objavljen izveštaj “Ćuran” (o praćenju Ćuruvije na dan ubistva), koji je Miloševićevu tajnu policiju, Resor državne bezbednosti (RDB), doveo u vezu sa  sa ubistvom. Objavljivanje tog izveštaja, kako se navodi, dovelo je do prve interne istrage u samom RDB-u, dok je načelnik Službe još bio Radomir Marković, sada već osuđeni na 30 godina za ubistvo Ćuruvije. Takođe, svi ostali koji su osuđeni, u vreme događaja bili su radnici RDB-a. 

Posle izbora vlade Zorana Đinđića, Radomir Marković je smenjen u januaru 2001, a uhapšen mesec dana kasnije. Novi načelnik RDB, Goran Petrović, naredio je novu istragu unutar državne bezbednosti o ubistvu Ćuruvije, ali i o ubistvu Ivana Stambolića, pokušaju ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i uništavanju dela dokumentacije RDB-a neposredno posle 5. oktobra. Ni rezulati te istrage, kako navodi fondacija “Slavko Ćuruvija”, nisu bili poznati javnosti.

Za to vreme zvanična istraga MUP-a se vukla. 

Nekadašnji pripadnici Resora državne bezbednosti Ratko Romić i Miroslav Kurak, sada osuđeni na po 20 godina zatvora za teško ubistvo u saizvršilaštvu, bili su uhapšeni 2003, za vreme policijske akcije “Sablja”. Svoje iskaze o ubistvu Ćuruvije tada su odbili da potvrde na poligrafu, a Romić je dobio i odštetu od države zbog tog pritvaranja. Tadašnji pomoćnik ministra policije Miroslav Milošević izjavio je u aprilu 2004, da policija “nije imala validnih dokaza” protiv osoba osumnjičenih za ubistvo Ćuruvije.

Istraga je intenzivirana tek 2005, izjavio je za Cezolovku Dragan Kecman, načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a, koji je, kako se navodi na sajtu Fondacije „Slavko Ćuruvija“, od početka bio uključen u istragu. Tada je policija, prema njegovim rečima, “došla do jednog bitnog saznanja”, ali o njemu Kecman nije mogao da priča  da ne bi ugrozio sudski postupak. 

Početkom decembra 2006. tadašnji specijalni tužilac za organizovani kriminal Slobodan Radovanović predložio je istražnom sudiji Specijalnog suda Draganu Lazareviću sprovođenje predistražnih radnji i izvođenje detaljne rekonstrukcije na mestu Ćuruvijinog ubistva. 

 

Kako se može videti na sajtu Fondacije “Slavko Ćuruvija”, istražne radnje sprovođene su tokom cele 2007. i najvećim delom 2008. godine. Tada je, navodi se, saslušano opet preko 100 svedoka, obavljeno je medicinsko-balističko veštačenje, a prikupljeni su i drugi materijalni dokazi. 

U avgustu 2008. novi tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević najavio je da će u septembru naložiti pokretanje zvanične istrage. Međutim, u januaru 2009. rekao je da i pored napretka i obezbeđivanja velikog broja dokaza, “pojedine istražne radnje i dokazi koji su tim radnjama prikupljeni i obezbeđeni ne omogućavaju pokretanje istrage“.

Od januara 2009. usledilo je novo zatišje, “jer se u istrazi pune četiri godine nije događalo ama baš – ništa”, navode u Fondaciji „Slavko Ćuruvija“. Počekom februara 2013, formirana je Komisija za istraživanje ubistava novinara, dok je u oktobru stupio na snagu zakon kojim je ukinuta sudska i uvedena tužilačka istraga. U novembru iste godine objavljeno je da je istraga o ubistvu Ćuruvije došla do listinga i podataka sa baznih stanica mobilne telefonije u vreme ubistva, koji dokazuju da su se neki pripadnici Resora državne bezbednosti u vreme ubistva nalazili u blizini lica mesta, iako su u istrazi tvrdili drugačije.

Nova, tužilačka istraga pokrenuta je u januaru 2014. i to samo nekoliko dana pošto je, na ličnu inicijativu, izjavu o svojim saznanjima o ubistvu Ćuruvije dao bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, Milorad Ulemek Legija. Odmah potom uhapšeni su Milan Radonjić i Ratko Romić.

Narednih meseci ponovo su saslušavani svedoci, da bi u junu bila podignuta prva optužnica, koja je potom krajem jula vraćena Tužilaštvu zbog zahetva suda da se dopuni istraga. Nova optužnica podignuta je 29. decembra 2014, a krajem marta 2015. stupila je na snagu. 

Suđenje je počelo 1. juna 2015, a prvostepena presuda doneta je 5. aprila ove godine. Prvostepenom presudom nekadašnji šef DB-a Radomir Marković osuđen je na 30 godina zatvora za podstrekivanje na teško ubistvo, nekadašnji šef beogradskog centra DB-a Milan Radonjić takođe na 30 godina za teško ubistvo u saizvršilaštvu, dok su nekadašnji pripadnici DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na po 20 godina zatvora za teško ubistvo u saizvršilaštvu. Sud je utvrdio i da je neposredni izvršilac ubistva N.N. lice.

Elem, kao što smo videli iz hronologije istrage, istražne radnje sprovođene su tokom cele 2007. i najvećim delom 2008, da bi zastoj u istrazi usledio tek početkom 2009. i trajao do 2013. godine, a ne 2011, kako sada tvrdi Vasiljević.

Dakle, zatišja u istrazi jeste bilo, ali ne u onom periodu o kome govori savetnica za medije predsednika Vučića, već kasnije. Stoga za izjavu “da je u periodu između 2007. i 2011. postojao veliki zastoj u istrazi”, te da se državni organi tada nisu ozbiljno bavili slučajem ubistva Ćuruvije, Suzana Vasiljević dobija ocenu “poluistina”. 

Inače, savetnica Vasiljević je u jutarnjem programu TV Prva govorila i o intervjuu koji je za BBC, u okviru serijala “Sloba i Mira i njihov svet”, radila sa Slavkom Ćuruvijom u martu 1999. godine, nekoliko dana pre nego što je ubijen.

“On je uglavnom pričao o Miri (Mirjani Marković, prim. Istinomera)”, izjavila je Vasiljević, nakon čega je emitovan kratak insert iz intervjua, u kom Ćuruvija govori kako ga je jednog jutra telefonom zvala Mira Marković i plakala, a onda dodaje da mu se to dešavalo nekoliko puta i ocenjuje da je “ona živela sa noćnim morama, ne samo zbog prošlosti, nego zbog sadašnjosti i budućnosti, ona je veoma, veoma uplašena”.

Na pitanje voditelja da li joj je bilo čudno da Mirjana Marković zove nekoga i plače, odnosno kakav je bio njen osećaj dok je sniman intervju, Vasiljević je odgovorila:

“To je bio vrlo čudan, vrlo čudan… Da li možete da budete prijatelji sa političarima na vlasti? Do koje mere treba novinar da bude prijatelj sa političarima na vlasti, do koje mere vi treba da ulazite u njihove privatne živote, do koje mere vi treba… To su sad stvari, ja zaista ne mogu o tome da pričam, ja ne znam, niko od njih nije u detalje pričao o tome, oni su pričali o tom odnosu koji je postojao i koji je u nekom trenutku prestao da bude odnos, prestao da bude prijateljski odnos. Da li je to odnos novinara i političara, ili je to odnos dvoje prijatelja?”

Mirjana Marković bila je pominjana kao mogući nalogodavac ubistva Slavka Ćuruvije. Podsetimo, u završnoj reči na suđenju četvorici bivših pripadnika DB-a optuženih za ubistvo Ćuruvije, tužilac Milenko Mandić rekao je da je Ćuruvija ubijen po nalogu iz vrha vlasti, dok je porota bila cela vlada. On je podsetio da Služba (DB) nije radila samostalno i da je naređenja dobijala od vrha vlasti, naročito kada su na njeno čelo postavljeni ljudi od poverenja Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković. 

Podsećamo i da sudsko veće tokom suđenja nije prihvatilo predlog odbrane da se u sudnici kao svedoci pojave i političari iz državnog vrha, u vreme kada je ubijen novinar Slavko Ćuruvija, među njima i tadašnji ministar informisanja, a sadašnji predsednik Aleksandar Vučić.