Komandant odobrava put ministru

Tim povodom, Vulin je gostovao na RTS-u i do detalja ispričao proceduru po kojoj on kao ministar odbrane može da otputuje u inostranstvo:

„Kada ministar odbrane bilo gde putuje, a pogotovo kada taj put može da ima određenu političku težinu, on je dužan da se konsultuje sa vrhovnim komandantom, koji mu daje dozvolu za to, ili mu ne daje dozvolu za to. Dakle, jedino on može da mi kaže ‘Nemoj da ideš na taj put’“, rekao je Vulin.

Međutim, on tom prilikom nije rekao – a voditeljka ga nije pitala – gde je našao tu proceduru: gde to piše, u kom to zakonu, pravilniku, Ustavu ili slično. Tek, ostalo je na tome da ministar odbrane mora da pita „vrhovnog komandanta“ da li sme da ide u inostranstvo.

Istinomer je poslao pitanja Ministarstvu odbrane – gde je ministar našao ovu obavezu prema predsedniku Srbije, odnosno, po kom osnovu (zakonskom ili bilo kom drugom) ministar Vulin tvrdi da je dužan da se konsultuje sa predsednikom, te da predsednik daje dozvolu ministru da ide na neki put. Odgovori nisu stigli.

(Uzgred, pojam „vrhovni komandant“ ne postoji u pravnom sistemu Srbije, no, to ne smeta ministru odbrane, ali i predsedniku da ga obilato koriste.)

Pošto od ministarstva odbrane nismo dobili odgovore, krenuli smo peške – od Ustava Srbije, pa nadalje – da vidimo gde je ta „vrlo jednostavna procedura“ koju pominje ministar. 

Doduše, s obzirom da se Vulin pozivao na to da mora da se javi „vrhovnom komandantu“, koji formalno-pravno ne postoji, od početka potrage je bilo jasno da tražimo nešto čega jednostavno nema. Međutim, na kraju smo, ipak, našli u kom to zakonu piše koga ministar Vulin (a i drugi ministri) moraju da slušaju.

No, pođimo od Ustava. Ustav Republike Srbije o predsedniku Republike govori u članovima 111-121 i nigde se ne pominje ni izbliza nešto što Vulin tvrdi.

(Postoji, doduše, jedna zabavna, gotovo sarkastična odredba u aktuelnoj situaciji, naime da „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije“, član 111.)

Kada je reč o vojsci (ali ne i ministarstvu odbrane!), Ustav u članu 112 kaže da „Predsednik Republike, u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“. U Ustavu nema nikakvih „kopči“ između Predsednika Republike i ministra odbrane.

U Zakonu o Predsedniku Republike, u delu u kome se govori o pravnim aktima koje donosi Predsednik, kaže se da „Ukazom predsednik Republike proglašava zakon, raspušta Narodnu skupštinu, postavlja i opoziva ambasadore Republike Srbije, daje odlikovanja i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“, član 24. U istom članu piše i da „Nadležnosti u oblasti odbrane predsednik Republike ostvaruje donošenjem odluka, pravila, naredaba, naređenja i drugih pravnih akata koji su određeni zakonom“.

U Zakonu o vojsci postoje odredbe koje govore o nadležnosti predsednika države (član 17), gde se tu i tamo ministar odbrane i predsednik države spominju zajedno. Na primer, „Predsednik Republike (…) određuje rodove i službe Vojske Srbije, na predlog ministra odbrane“ (stav 4), ili „donosi smernice za izgradnju operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije, na predlog ministra odbrane“ (stav 7).

Takođe, član 24 kaže da „Dan Vojske Srbije, dane vidova, rodova i službi i druge vojne praznike određuje posebnim aktom predsednik Republike, na predlog ministra odbrane“, a član 48 kaže da „Predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, uređuje izgled vojne uniforme i oznake činova“.

Međutim, nigde nijednim slovom nije opisana procedura koju pominje ministar Vulin.

Isto je i u Zakonu o odbrani – „Predsednik Republike svoja ovlašćenja u oblasti odbrane može preneti na ministra odbrane, osim odlučivanja o upotrebi Vojske Srbije, odlučivanja o postavljenjima, unapređenjima i razrešenjima oficira koja su u nadležnosti predsednika Republike na osnovu zakona i ovlašćenja za donošenje strategijsko-doktrinarnih i planskih dokumenata čije je donošenje u zakonskoj nadležnosti predsednika Republike“ (član 11), a „Ministar odbrane najmanje jednom godišnje podnosi izveštaj predsedniku Republike i Vladi o stanju operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske Srbije za izvršavanje dodeljenih misija i zadataka“ (član 86).

Dakle, nigde, ni u jednom paragrafu svih ovih zakona i Ustava ne postoji propisana procedura da predsednik ministru odbrane treba da da dozvolu, a naročito se ne pominje „politička težina“ koja dodatno određuje kretanje ministra odbrane.

No, postoji jedan zakon koji govori kome je odgovoran ministar odbrane ili, kolokvijalno – koga ministar treba da sluša i od koga dobija uputstva: to je Zakon o vladi.

Po Zakonu o vladi, Predsednik Vlade „vodi i usmerava Vladu, stara se o jedinstvu političkog delovanja Vlade, usklađuje rad članova Vlade“, „može ostalim članovima Vlade davati obavezna uputstva i posebna zaduženja, shodno programu i politici Vlade“, a „članovi Vlade, državni sekretari i direktori posebnih organizacija i službi Vlade dužni su da poštuju i izvršavaju obavezna uputstva i posebna zaduženja koje im da predsednik Vlade, shodno programu i politici Vlade“.

Takođe, po istom zakonu, „ministar je odgovoran za sprovođenje programa i politike Vlade, za odluke i mere koje je doneo ili propustio da donese ili preduzme i za izvršavanje obaveznih uputstava i posebnih zaduženja koja mu je odredio predsednik Vlade“.

Prema tome, Vulin nije podređen predsedniku države, nego predsednici Vlade – sluša nju, a ne njega. Zbog toga za izjavu da je ministar odbrane dužan „da se konsultuje sa ‘vrhovnim komandantom’ kad treba negde da otputuje“, dobija ocenu „kratke noge“.

Podsetimo, ova izjava neutemeljena u stvarnosti i pravnom sistemu Srbije, idealno je legla u ceo „diplomatski rat“ sa Hrvatskom. Najpre je, zbog nikad potvrđene vesti o Šešeljevom gaženju hrvatske zastave, hrvatska delegacija napustila Srbiju, pa je onda Vulinu zabranjen ulazak u Hrvatsku, pa je Srbija uvela kontramere, iako je predsednica Vlade rekla da to neće činiti, jer to nije u duhu evropskih vrednosti, da bi potom usledilo višednevno prepucavanje između ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića i hrvatskog premijera Andreja Plenkovića – ko je isti, a ko nije isti, ko je neuspešni šlager pevač, a ko ne zna da peva „Lili Marlen“…