Na svakim izborima Vučić dobijao sve više glasova

Nova predsednica Vlade Ana Brnabić u velikom intervjuu Sputnjiku, prvom od stupanja na dužnost, potvrdila je da će se u svom radu – očekivano – dosta oslanjati na onoga ko ju je izabrao – na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Pre nego što je Vučić obelodanio ko će ga zameniti na mestu premijera pripreman je teren za to da odluku treba da donese sam, bez bilo kakvih konsulatcija u stranci, jer je on, kako je to tvrdila ministarka Zorana Mihajlović, dobio i parlamentarne i predsedničke izbore i šta tu ima on koga da pita za bilo šta. To bi možda bilo u redu, da nije naših zakona prema kojima nije tako, nego baš suprotno: kandidat za premijera treba da se javi predsedniku i podnese dokaze da je obezbedio većinu u parlamentu. Ova priča je zatim dobila logičan, partijski nastavak – “predsednik će da kontroliše rad vlade, to je njegova obaveza i dužnost”, ustvrdio je, između ostalih, ministar policije Nebojša Stefanović. Međutim, Ustav i zakoni ove zemlje ne daju takva ovlašćenja predsedniku države, o čemu je Istinomer već pisao ovde i ovde. 

Brnabić je na startu svoje nove karijere obećala da će sve teške odluke donositi u konsenzusu sa Vučićem, te da je to njena obaveza prema građanima Srbije. Razlog – Vučić je ogroman autoritet, osvojio je skoro 56 odsto glasova, a u poslednja četiri kruga izbora je, kako je rekla, svaki put dobijao više glasova.

Ako pogledamo rezultate prethodna četiri kruga izbora, parlamentarnih i predsedničkih – 2012, 2014, 2016. i 2017. – videćemo da je to formalno tačno (videti tabelu iznad), ali – u ovoj priči ima više od pukih brojki. Zbog toga će premijerka Brnabić dobiti ocenu “istina”, ali ćemo u ovom tekstu pokušati da analiziramo šta je iza podataka.

Ali krenimo redom.

SNS je kao stranka 2012. tesno pobedila na parlamentarnim izborima, što im ne bi bilo dovoljno za preuzimanje vlasti, da nije posle samo dve nedelje došlo do senzacionalnog preokreta i  pobede Tomislava Nikolića nad Borisom Tadićem, na predsedničkim izborima.

Koalicija oko SNS dobila je oko 940.000 glasova, što im je obezbedilo 73 mandata (od 126 neophodnih za parlamentarnu većinu), a samim naprednjacima pripalo je 64 mesta u parlamentu. Posle predsedničkih izbora socijalisti su, gle čuda, promenili stranu i tako promenili odnos snaga u zemlji. Od tada su stalan koalicioni partner SNS. Za našu priču bitno je da su naprednjaci i socijalisti zajedno na tim izborima 2012, osvojili oko 1.5 miliona glasova.

Dve godine kasnije, na prvim vanrednim izborima, na birališta je izašlo oko 300.000 građana manje, ali su koalicije oko SNS-a i SPS-a osvojile 2.2 miliona glasova, pri čemu SNS beleži ogroman rast  – osvojili su 1.7 miliona, dok je SPS-PUPS-JS dobio oko 80.000 glasova manje nego 2014. Vučić tada i formalno postaje najmoćniji čovek u Srbiji, pošto je izabran za predsednika Vlade.

Inače, mnogi ocenjuju, a i istraživanja javnog mnjenja potvrđuju, da je Vučić nagli rast popularnosti kao PPV pošto je uhapsio Miškovića i Šarića, čime je stvorio imidž beskompromisnog borca protiv kriminala i korupcije. Na izborima 2014. trijumfalno je ubrao i sve plodove upornog rada na demonizovanju opozicije, kao isključivog krivca za sve sto u zemlji nije valjalo. Proporcionalni izborni sistem predvidljivo je reagovao, favorizujući jake: u parlamentu je na jedvite jade ostao samo par opozicionih stranaka – DS i Tadićev SDS. Ispod crte prvi put su ostali radikali, a u skupštinu nisu ušli ni DSS ni Dveri, ni Dinkić, ni Radulovićev DJB, koji je debitovao na tim izborima, odmah pošto je njihov lider izašao iz Vučićeve vlade.

Koalicije oko naprednjaka i socijalista osvojile su čak 202 mandata, od ukupno 250, a sama poslanička grupa SNS imala je većinu i brojala je 135 članova. Bila je to, dakle, velika Vučićeva pobeda.

Izlaznost na ovim izborima bila je relativno mala, kažu poznavaoci izbornih događanja, zato što je na njima izostalo pravo takmičarsko uzbuđenje – pobednik se unapred znao. Na birališta je izašlo nešto manje od 3.6 miliona građana, manje nego na izborima 2012, manje nego što će ih biti i u dva naredna izborna ciklusa 2016. i 2017. Bez obzira na to što je u narednim izborima dobijao i više glasova – za ove iz 2014. mnogi tvrde da su bili poslednji u potpunosti i zaista trijumfalno dobijeni izbori za Vučića.

 

Bez obzira na toliki uspeh, već na jesen 2015. krenule su višemesečne spekulacije o tome da li će biti raspisani novi vanredni parlamentarni izbori. Vučić je to dugo negirao, po istom obrascu po kome je kasnije odlučno tvrdio da mu ne pada na pamet da se kandiduje za predsednika. Međutim, poput brojnih neispunjenih obećanja (videti spisak na Vucicomer.rs), Vučić je i tu pogazio svoju reč i početkom 2016, ipak, prelomio da su potrebni još jedni izbori, pravdajući taj stav time da je vladi neophodan pun mandat kako bi do 2020. završila započete reforme. 

 

Međutim, postoje mnogi javni glasovi koji tumače da glavni razlog za raspisivanje izbora nisu bile reforme, za koje je Vučić imao više nego dovoljno snage u postojećem političkom i parlamentarnom odnosu snaga, već briga za rezultat SNS-a na lokalnim i pokrajinskim izborima, gde pobeda ne bi bila sigurna, da nije bilo dominantne  parlamentarne kampanje sa dominantnim kandidatom – Aleksandrom Vučićem. 

On je za ovu priliku temeljno preuredio svoju izbornu retoriku: borba protiv kriminala i korupcije praktično je nestala iz političkog vokabulara, a nova mantra postale su ekonomske reforme, smenjenje deficita, fiskalna konsolidacija, obnova i sl. Jednom rečiju bolji život, koji je već tu, tek što nije… Vučićeva prevlast u medijima postala je apsolutna, u toj meri da je i poslovično uzdržana posmatračka misija OEBS-a bila prinuđena da to stavi u svoj izveštaj, dok su domaći posmatrači iz misije Građani na straži bili znatno eksplicitniji na ovu temu.

Nalazi medija monitoringa koji su sprovodile organizacije civilnog društva, pokazivale su zaista sumornu i sasvim nedemokratsku sliku izbornog procesa i medijske prevlasti jednog čoveka, koju su svi videli, osim pristalica i navijača i navodno nezavisnog i inače zakonski nadležnog, ali sasvim uzdržanog REM-a. U oceni ove kampanje sasvim je dobro pristajao termin – “funkcionerska kampanja” koji je adekvatno označio pojavu u kojoj je državni aparat upregnut u trku na strani promocije jednog čoveka – vladajućeg premijera. O tome govori i istraživanje Transparentnosti Srbija, koje je pratilo veći broj funkcionera, uključujući premijera, i zabeležilo ogroman rast promotivnih aktivnosti u odnosu na isti period prethodne godine. 

 

Pobeda koja nije za slavlje
 

Na izborima u proleće 2016, grupa oko SNS opet dobija nekih 90.000 glasova više, a SPS sa svojim partnerima opet slabi, tako da su zajedno ove dve koalicije imale skroman rast, pošto su osvojile 2.236.917 glasova – oko 15.000 više u odnosu na prethodne izbore. (Treba napomenuti da je PUPS ovoga puta bio na listi SNS, a ne SPS, ali to ništa ne menja u konačnom zbiru) To im se, međutim, nikako sasvim isplatilo – 2014. su sa političke scene zbrisali gotovo celu opoziciju, a dve godine kasnije, naprednjaci i socijalisti iako osvajaju više glasova, i tu je Ana Brnabić u pravu, to ne uspevaju da kapitalizuju u parlamentu – za razliku od 202 mandata koliko su imali 2014, 2016. imaju za celih 42 manje – 160.

Dakle, bez obzira na to što je broj glasača porastao, ovi vanredni parlamentarni izbori, ne mogu se smatrati novim velikim Vučićevim uspehom – broj mandata vladajuće koalicije u skupštini znatno je pao, a praktično sve opozicione stranke ili su se vratile u parlament, ili su u njega prvi put ušle. To je rezultiralo dodatnom devalvacijom rada skupštine, čemu je naročito doprineo način na koji je predsednica Maja Gojković obavljala svoju funkciju. 

 

Vrhunac poigravanja sa položajem Skupštine svakako je bilo proglašavanje pauze u radu zbog predsedničkih izbora, iako za to nije bilo nikakvih osnova, o čemu je Istinomer pisao ovde i ovde.

 

 

Poslednji predsednički izbori doneli su Vučiću, i to direktno Vučiću, još jednu pobedu. Ubedljivo, u prvom krugu, Vučić je “sam protiv svih 10 kandidata” trijumfovao uz nešto više od dva miliona glasova. Iako je dugo tvrdio da mu ne pada napamet da se kandiduje, Vučić je u februaru ove godine, ipak, odlučio da je to neophodno “radi stabilnosti zemlje”.

 

U javnosti se dosta debatovalo o razlozima zbog kojih je Vučić napustio mesto predsednika Vlade koje sa sobom nosi de facto najveću moć i najviše vlasti – stvarne i operativne. U svakom slučaju više, nego u velikoj meri protokolarna funkcija predsednika. Najčešći stavovi bili su oni da je za takvu odluku “odgovorna” činjenica da ni jedan drugi kandidat vladajuće koalicije ne bi bio siguran kandidat za mesto predsednika Srbije, kao i da bi Vučičeva inače neprikosnovena politička pozicija, dobila  protivtežu u bilo kom drugom kandidatu koga bi građani izabrali na direktnim izborima. Ono što beležimo kao kuriozitet ovih izbora je da je još jednom (od onog “neću raspisati vanredne izbore”), novi predsednik prešao veliki put od rezolutnog “ne pada mi na pamet da budem predsednik”  – do kandidature. 

Bilo kako bilo, za to je bilo potrebno odgovoriti Nikolića od kandidature, što je dovelo do nemilosrdnog obračuna Vučićevih saradnika i pulena sa odlazećim predsednikom i dotadašnjim saborcem, uz jako terciranje tabloida. Bilo je potrebno i nešto dodatnog napora da se urazumi i Dačić da, takođe, stane iza Vučića i prvi put ostavi socijaliste bez predsedničkog kandidata. 

A kada je krenula kampanja, videlo se da se neće odustati od sada već sasvim uhodanog recepta – Vučić svuda, u svim medijima, gotovo dva puta zastupljeniji od svih drugih kandidata – zajedno. Nadzorne institucije – REM pre svega – i definitivno i javno su se odrekle svoje izbornih obaveze – da nadgledaju rad medija, i tako spreče diskriminaciju u izbornom procesu. Dodamo li tome da je Agencija za borbu protiv korupcije, ušla u izbore bez direktora, koga nema već godinama, da je u vreme kampanje funkcionisala u krnjem sastavu, da bi ubrzo posle toga spala na samo dva člana odbora. Može se zaključiti da nezavisne institucije za nadzor izbora suštinski nisu mogle ili nisu htele da se bave poslom za koji su zadužene. 

Iza ove pobede, na žalost jasno se čita isti nedemokratski obrazac koji je “uvežbavan” na prevremenim parlamentarnim izborima: katastrofalna neravnopravnpost u medijima, uzurpacija državnih resursa i funkcionerska kampanja, o čemu svedoči i izveštaj posmatračke misije “Građani na straži”. 

Da sumiramo, SNS i Vučić jesu značajno porasli u proteklih pet godina. Može se reći da su svoj najveći trijumf doživeli velikim skokom na izborima 2014. Za svaki naredni korak, bilo je potrebno mnogo više “ubeđivanja” građana, a ono se (ubeđivanje) nažalost u mnogo slučajeva ozbiljno kosilo sa pojmom demokratskih i fer izbora, tako da je i sam kriterijum za ocenu “istinitosti” tvrdnje premijerke Brnabić nije bilo lako utvrditi.

Naslovna fotografija: Fonet/Slobodan Miljević