Otvorili ili ne – kajaćemo se

Na pitanje šta misli o otvaranju tajnih dosijea službi bezbednosti ministar odbrane je izjavio kako ne misli da bi to donelo neka rešenja. Nekoliko godina ranije, on je, ipak, imao nešto drugačije viđenje te teme.

Dok je 2005. obavljao dužnost potpredsednika skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost, Šutanovac je reagujući na zakonsko regulisanje pitanja otvaranja dosijea, rekao da je otvaranje dosijea tajnih službi važno i da je potrebno da se zna ko je davao naloge za praćenje i prisluškivanje, ko je izvršavao te naredbe i s druge strane ko su bili saradnici službe na tom zadatku.

„Veoma je bitno je da se sazna, ne ono što su radili takozvani unutrašnji neprijatelji, već da se zna ko su ljudi koji su mimo zakona, ugrožavajući ljudska prava tadašnje opozicije, obrađivali opozicione lidere i bili doušnici službe…
Svakako da BIA u interesu države treba da sačuva saradnike, ali nikako ne sme da čuva saradnike koji su radili u interesu jedne političke oligarhije i kršili ljudska prava. Javnost mora da zna ko je nadzirao Zorana Đinđića ili Vuka Draškovića, ko je sedeo sa njima i prenosio službi ono što su oni pričali. Pitam se kakav je to saradnik i da li je moguće da je od interesa da se on sačuva“

Politika, 18. 12. 2005. godine

Kada je u isto vreme upitan zašto predlog zakona o pristupu dosijeima priprema Bezbednosno-informativna agencija, Šutanovac je odgovorio da je „apsurdno da služba priprema taj zakon, ali da je dobro da se takav zakon dobije“.

„Dobro je da se takav zakon dobije i da se stavi na uvid javnosti ko su ljudi koji su, zarad interesa jedne političke oligarhije, kršili ljudska prava i ‘špijunirali’ ljude koji su se bavili opozicionim radom. Apsurdno je da i pet godina posle demokratskih promena ne znamo ko su ti ljudi. Javnost mnogo više interesuje ko su ti ljudi, nego šta su opozicioni lideri radili u to vreme. Tako da, smatram, taj zakon nikako ne sme da prikrije doušnike koji su radili po takozvanim unutrašnjim neprijateljima.“

Danas, 24. 12. 2005. godine

Godinu dana kasnije Dragan Šutanovac je delimično promenio stav. Ocenjujući odluku tadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića da otvori tajnu arhivu ministarstva, on je poručio da ona, iako pozitivna, ne može da donese neki naročiti boljitak. Šutanovac je naveo da u tim dosijeima nije bilo informacija o građanima, već o službenicima MIP i njihovim aktivnostima.

Pošto je došao na mesto ministra odbrane Šutanovac je sve manje ukazivao na dobit, a više na probleme koji bi mogli da uslede ako bi se otvorili tajni dosijei.

„Kada sam pre više godina pitao visokog funkcionera nemačke tajne službe BND za savet da li da to radimo ili ne, rekao je da je to, ako nemamo adekvatnu zakonsku regulativu, bure puno otrova koje se razliva i pravi puno problema. Ali, svakako postoji niz reformskih stvari koje treba uraditi – od uvođenja inspektora do pune kontrole vlade i parlamenta nad službama koju najzad moramo da uspostavimo.“

Blic, 6. 8. 2008. godine

Pošto nije potpuno „digao ruke“ od otvaranja tajnih dosijea, ali je njegova odlučnost da oni postanu javni vidljivo splasnula, ministra odbrane ocenjujemo sa „nešto između„.