Šešelj nije osuđen za ratni zločin
Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Aleksandar Martinović rekao je, u raspravi sa poslanicima opozicije u Skupštini Srbije, da lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj „nije osuđen za ratni zločin”.
„Dakle, Vojislav Šešelj nije osuđen za ratni zločin. Vojislav Šešelj je osuđen za podstrekivanje na deportaciju Hrvata iz Hrtkovaca. A to nije ratni zločin, gospodine Milivojeviću, zato što nijedan Hrvat iz Hrtkovaca nije deportovan, nego su svi Hrvati iz Hrtkovaca, iz Golubinaca, iz Slankamena, iz drugih mesta u kojima su živeli, zamenili svoje kuće. Zamenili svoje kuće, koje su u to vreme koštale nekoliko hiljada nemačkih maraka, za srpske kuće koje su vredele nekoliko desetina, pa i nekoliko stotina hiljada maraka u Zagrebu, u Bjelovaru, u Osijeku, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku i tako dalje. I sve te vaše deportovane, ubijene Hrvate iz Hrtkovaca, iz Slankamena, iz Golubinaca i tako dalje, eno ih živi i zdravi, hvala bogu, u srpskim kućama u Zagrebu, u Bjelovaru, u Splitu, u Zadru, u Šibeniku i tako dalje. Eto, to je prava istina”, rekao je Martinović.
Na pitanje Istinomera na osnovu čega su iznete ove tvrdnje, iz kabineta ministra stigao je odgovor da je reč o „neposrednim saznanjima”. Iako je Martinović ta „neposredna saznanja” u Skupštini nazvao „pravom istinom”, presuda Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove ga demantuje. Aleksandar Martinović nije bio u pravu kada je rekao da Vojislav Šešelj „nije osuđen za ratni zločin”, ali ni kada je rekao da podstrekivanje na deportaciju „nije ratni zločin” i zato za izjavu u Narodnoj skupštini od Istinomera dobija ocenu – kratke noge.
Šta piše u presudi?
Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, pravni naslednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, doneo je 11. aprila 2018. godine drugostepenu presudu Vojislavu Šešelju, kojom je osuđen na deset godina zatvora.
Kako je Istinomer već pisao, ovaj tribunal imao je mandat da sudi pojedincima u četiri kategorije zločina: ozbiljna kršenja Ženevske deklaracije, kršenja prava i običaja rata, genocid i zločine protiv čovečnosti.
Jedan od tih pojedinaca bio je i lider radikala, a u sažetku presude za dela koja je počinio navodi se sledeće:
„Optuženi Vojislav Šešelj proglašava se krivim po tačkama 1, 10, 11 optužnice za podsticanje progona (prisilno premeštanje), deportaciju i druga nečovečna dela (prisilno raseljavanje) kao zločine protiv čovečnosti i progon (kršenje prava na bezbednost) kao zločin protiv čovečnosti u mestu Hrtkovci, u Vojvodini.“
Progon hrvatskog stanovništva
Šešelj je proglašen krivim zato što je 1992. godine na mitinzima u Hrtkovicima javno prozivao stanovnike hrvatske nacionalnosti da se isele iz svojih kuća. To se smatralo početkom progona Hrvata iz tog mesta, koji su u njemu tada činili većinu stanovništva. Snimak mitinga u Hrtkovcima jedan je od dokaza koje je tužilaštvo koristilo u Hagu.
Pošto je u Haškom tribunalu proveo 11 i po godina, lider Srpske napredne stranke „odslužio” je kaznu za počinjene zločine, pa nakon konačne presude donete u aprilu 2018. godine nije bio lišavan slobode.
Prema tome, Vojislav Šešelj jeste osuđen za podsticanje na deportaciju, što se u skladu sa statutom Međunarodnog vojnog tribunala osnovanog u Nirnbergu, po završetku Drugog svetskog rata, Ženevskom konvencijom, statutima Međunarodnih krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, kao i statutom Međunarodnog krivičnog suda, definiše kao ratni zločin.
Šešelj „ponosan“ na sve zločine i „spreman da ih ponovi“
Po izricanju presude, u aprilu 2018. godine, Vojislav Šešelj je u izjavi za Radio Slobodna Evropa rekao da je „ponosan“ na ratne zločine, kao i da je „spreman da ih ponovi“ u budućnosti.
„Ja ću sada preduzeti određene pravne mere da opovrgavam tu presudu, ali ono što je najvažnije na kraju je da sam ja ponosan na sve svoje pripisane ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i u budućnosti sam spreman da ih ponovim“, kazao je tada lider SRS-a.
Poslanik uprkos zakonu
Suprotno Zakonu o izboru narodnih poslanika koji kaže da poslaniku prestaje mandat ukoliko je pravosnažno osuđen na kaznu zatvora dužu od šest meseci, Šešelj je do 2020. godine bio poslanik u Skupštini Srbije. U oktobru 2012. godine, Haški tribunal optužio je Radetu i Jojića da su uticali na svedoke optužbe u postupku koji se vodio protiv predsednika njihove stranke i od prvog naloga za njihovo hapšenje iz 2015. godine srpske vlasti odbijaju da ih izruče.
Šešeljev i slučaj njegovih partijskih saboraca nije jedini slučaj okretanja glave državnog rukovodstva od odgovornosti za počinjeno. Istu putanju prate i prorežimski mediji, pa se i na primeru drugih zločina vezanih za ratove vidi simultana i nadasve glasna relativizacija.
Za genocid u Srebrenici se svakog jula vezuje upravo taj obrazac. Mediji u Srbiji tvrde da se radi o zločinu, ali ne i genocidu, i jeste da su ubijeni Bošnjaci, ali su stradali i Srbi, pa i ti Bošnjaci nisu „samo“ Bošnjaci, već i članovi Armije BiH. U tim narativima provuče se i onaj kojim se tvrdi da je sam genocid izrežiran da bi se okrivila Srbija, uz istovremene insinuacije da su žrtve izmišljene.
Režiranje se, između ostalog, pominje i u slučaju Račak. Za Prištinu to je zločin u kom je 15. januara 1999. godine i zbog kog su raspisane poternice za hapšenje 18 Srba. S druge strane, za istim stolom nerešenih pitanja, Beograd poručuje da je reč o „smišljenoj političkoj kampanji' i „montiranim optužnicama', dok se provladini mediji čvrsto drže stava da nas „lažna država' optužuje za „lažni zločin'.
Naslovna fotografija: FoNet/Nenad Ðorđević
