Smanjili smo deficit u Beogradu na pola

Od kako je došao na čelo Beograda kao predsednik Privremenog veća, a zatim i kao gradonačelnik Siniša Mali govori da je zatekao budžetski deficit od više od 20 odsto.

Mali istovremeno tvrdi da je glavni grad bio na ivici bankrota, a u poslednje vreme se hvali kako su on i njegove kolege postigle “istorijski uspeh“ tako što su deficit smanjili na pola, odnosno ispod deset odsto. Jednom prilikom je čak izjavio da je deficit u 2015. bio svega sedam odsto što bi značilo da je smanjen gotovo tri puta.

Njegove stranačke kolege kažu da je za ovu godinu predviđen deficit od 4,6 odsto. Na osnovu toga smo zaključili da procenat deficita računaju u odnosu na prihode u budžetu, budući da su predviđeni prihodi od 86,5 milijardi i deficit od 3,9 milijardi evra (4,5 odsto). I mi smo koristili isti princip ne bismo li uporedili koliki je manjak u budžetu bio kada je Mali došao na vlast, a koliki je danas.

Ispostavilo se da je deficit na kraju 2015. bio 9,7 odsto ukupnih prihoda grada. Dakle, ispod deset odsto. Međutim, prema istoj toj računici, a gledajući poslednji rebalans budžeta dok je grad vodio Dragan Đilas (jun 2013), deficit je bio 6,3 odsto, a ne više od 20, kako tvrdi Mali.

Osim toga, ako se uporede podaci za prethodne tri godine, može se zapravo videti da je deficit porastao. Privremeno veće je kratkoročno smanjilo deficit rebalansom iz decembra 2013. godine (sa 6,3 na 3,2). Međutim, na kraju 2014. i 2015. godine deficit je bio više od devet odsto.

Zanimljivo je, doduše, i to što su demokrate u jednom trenutku tvrdile da su ostavili suficit u budžetu, pozivajući se na završni račun za 2013. godinu, koji su na leto 2014. usvojile nove vlasti. Međutim, podaci u završnom računu inače se prikazuju drugačije od budžeta i rebalansa budžeta – kod završnog računa u prihode se računaju i novci od zaduživanja, kao i neutrošena sredstva od prethodne godine. Tako i u svim završnim računima grada Beograda od 2010. do 2014. postoji suficit. Zbog toga smo se pri poređenju deficita držali poslednjeg rebalansa u godini, jer to pokazuje kolika je rupa u budžetu.

Budući da smo zaključili da deficit u budžetu grada Beograda pred kraj Đilasove vladavine nije bio više od 20 odsto, nego 6,3 i da je, nakon što je kratkoročno smanjen, deficit porastao na više od devet odsto, izjavu Siniše Malog ocenjujemo sa “kratke noge“.

Inače, kada je postao predsednik Privremenog veća Mali je govorio i da su zatekli dug od 960 miliona evra. Ubrzo je taj dug dostigao 1,1 milijardu evra i od tada se naprednjaci i demokrate stalno spore kako se došlo do te računice. DS tvrdi da je dug daleko manji – oko 400 miliona evra, što su podaci Uprave za javni dug.

Prema tim podacima, stanje u Beogradu od 2013. do danas gotovo da se nije promenilo, dug je sve vreme nešto više od 400 miliona evra.

SNS, na drugoj strani, ističe da je tih 400 miliona samo deo koji Beograd duguje za kredite, a da nisu uračunata brojna druga dugovanja. Međutim, iz kabineta Siniše Malog više od dva meseca nismo dobili odgovor na pitanje šta sve spada u tih 1,1 milijardu evra.

Na osnovu ranijih izjava samog gradonačelnika, ali i njegovih stranačkih kolega, može se zaključiti da pored glavnice duga računaju i kamate, zatim zaostale obaveze grada prema vrtićima, školama i sl, ali i dugove javnih preduzeća.

Mali je ranije izjavljivao da glavnica duga zajedno sa kamatama iznosi više od 660 miliona evra. Međutim, kamate se inače ne računaju kao javni dug, već spadaju u godišnje rashode budžeta, a tako je i na državnom nivou. Tako direktni dug grada čine samo krediti koje su podigle vlasti u Beogradu.

Ipak, dobro je pitanje da li osim toga postoje nekakvi troškovi koji se mogu smatrati dugom. Uzmimo na primer slučaj da grad nije na vreme isplatio neke obaveze prema školama, vrtićima, trudnicama ili penzionerima. Rekli bismo da grad kasni, odnosno duguje novac školama, vrtićima, trudnicama ili penzionerima sve dok dugovanja ne isplati do poslednjeg dinara.

Mali je, takođe, izjavljivao da su zatekli 14 milijardi dinara zaostalih dugovanja za socijalna davanja. Međutim, nismo dobili odgovor na pitanje o kojim sve dospelim obavezama je reč.

Ekonomski analitičar Libertarijanskog kluba Libek Mihailo Gajić smatra da bi sva kašnjenja trebalo računati kao dug.

Još jedan element o kome je Mali govorio jesu dugovanja javnih komunalnih preduzeća, od kojih neka posluju sa gubicima i uz pomoć subvencija iz gradskog budžeta.

Mali je u pravu kada kaže da ukoliko ta preduzeća ne mogu da vrate svoje dugove, to će morati da učini grad. Tu se opet postavlja pitanje da li to treba već sada računati kao dug ili kada dođe na naplatu.

Dakle, u dug se ne računaju kamate na podignute kredite, niti dugovi javnih preduzeća sve dok ne padnu na teret budžeta, a formalno se ne računaju ni zaostala dugovanja za socijalna davanja. Ipak, jasno je da isplata nagomilanih obaveza iz proteklog perioda zapravo može da stvori rupu u budžetu, odnosno smanji davanja za neke nove usluge i projekte.

Iako od gradskih vlasti nismo dobili precizne odgovore o dugovanjima koja su zatekli, kako bismo detaljno proverili svaku od stavki, može se zaključiti da dugovi grada Beograda ni formalno ni stvarno nisu iznosili 1,1 milijardu evra. Razlog za to je što je Mali u dugove računao i kamate, što nije uobičajena praksa, kao i dugove javnih preduzeća koja će možda u budućnosti postati dug grada.