Uobičajeno je da preuzmemo zatvorenike iz Gvantanama

Budući premijer Aleksandar Vučić uznemirio je javnost kada je tokom posete  pomoćnice državnog sekretara SAD Viktorije Nuland saopštio da će Srbija preuzeti dva pritvorenika iz Gvantanama, te da su to uradile i druge zemlje, među kojima i njemu omiljena zemlja za poređenje – Nemačka. Taj deo izjave jeste tačan: pritvorenici iz Gvantanama su, recimo, početkom ove godine poslati u Oman, Ganu, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, ali i u Nemačku još pre šest godina. 

Problematična je međutim ocena da je to uobičajeni postupak. Za naše građane bilo bi to uobičajeno da smo prethodnih meseci, baš kao i Nemci, bili obavešteni o mogućim bezbednosnim izazovima i svim aktivnostima nadležnih organa Srbije povodom prijema Jemenca Mansura Ahmada Sad el Dajfija, i Tadžikistanca Mahamadija Davlatova koji su proveli više od 10 godina kao pritvorenicu u američkoj vojnoj bazi na Kubi. 

Jer, upravo se tako ponašala vlast u Nemačkoj, i 2010. godine kad je primila dva pritvorenika iz Gvantanama. Ali i 1. aprila 2016. kada  je, naglašavamo obavestila, svoje građane da  ponovo razmatra mogućnost prihvata kao deo podrške predsedniku SAD Baraku Obami da do januara 2017. definitivno stavi katanac na zatvor Gvantanamo, poznat po teškim mučenjima osumnjičenih za terorizam, a proveli su tamo godine bez podignutih optužnica. Gvantanamo je, podsećamo, otvorio Džordž W. Buš nakon terorističkih napada u Americi 11. septembra 2001. godine.

Nije prvi put da premijer poredi Srbiju sa bogatim evropskim državama: čuvene su, na oko tačne izjave, da smo sagradili više kilometara auto-puteva nego Nemačka i da će Srbija biti šampion po rastu BDP u Evropi. Istinomer je već jednom negativno ocenjivao Vučića zbog izjave da Srbija treba da napreduje sporo kao daleko razvijenija nemačka privreda. A upravo suprotno: zemlja u razvoju kao što smo mi, treba da beleži daleko više stope rasta. 

Ovog puta, izgleda tendenciozno, mandatar za sastav nove vlade ne spominje demokratske prakse i javnost u radu te iste nemačke vlade kad je reč o tako ozbiljnom pitanju kao što je prihvatanje ljudi osumnjičenih za terorizam. A ovo definitivno jeste ozbiljno, a ne uobičajeno pitanje jer je Barak Obama još 2009. odlučio da zatvori Gvantanamo, ali je malo koja zemlja želela da mu izađe  u susret i prihvati nekoliko pritvorenika. I u samoj Nemačkoj, propustio je Vučić da kaže građanima Srbije, transfer jednog Sirijca i jednog Palestinca nije tekao „uobičajeno“. S obzirom da ponovo selektivno prezentuje činjenice kad je reč o standardima i javnosti u radu institucija u razvijenim zapadnim demokratijama, a čija se implementacija u Srbiji godinama odlaže, Aleksandru Vučiću ocena neistina.

Prema pisanju uticajnog nemačkog lista Špigl iz septembra 2010, tek nakon višemesečnih pregovora sa vladom SAD i javne debate, nemačke vlasti su pristale da prihvate pritvorenike. Sa druge strane u Srbiji, bilo bi dobro znati ko, kada i koliko su naši zvaničnici pregovarali i koje garancije su tražili od američke strane. Ovo pitanje je naročito važno u svetlu neverovatne izjave srpskog Ministarstva pravde da nije znalo za transfer iz Gvantanama. (Insajder, 11.jul 2016. godine). 

Nemački list navodi da su portparoli gradskih vlasti na čijoj teritoriji će biti pritvorenici, potvrdili njihov dolazak i obavestili Nemce da će najpre biti pregledani na klinici, a da zatim sledi njihova integracija u nemačko  društvo. Što je važnije, istaknuto je da ne predstavljaju pretnju po bezbednost, kao i da je utvrđeno da ne postoje terorističke ćelije onih grupa kojima su pripadali, na teritoriji nemačkih gradova. 

Obelodanjeno je i da su predstavnici nemačkih vlasti pre konačnog preuzimanja, lično u Gvantanamu obavili razgovore sa njima, a odbili su čak da preuzmu jednog pritvorenika jer nisu sa sigurnošću mogli da kažu da li bi predstavljao pretnju po bezbednost Nemačke. I pored toga, nemačka vlada je tražila pisane garancije američkih vlasti da preuzeti ljudi nisu pretnja po bezbednost SAD i da sutra mogu kao turisti da uđu na američko tlo.

Nasuprot Nemcima, ovdašnja javnost nije čula od premijera ništa o prošlosti preuzetih ljudi, već saznajemo iz svetskih medija, da je Sad el Dajfi  u Avganistanu 2001. prošao obuku u Al-Kaida kampu. Davlatov je bio član Islamskog pokreta Tadžikistana, i takođe je prošao obuku u Al-kaida kampu, navodi Gardijan. 

Da li građani Srbije znaju gde, u kom gradu, će biti smešteni Sad ej Dajfi i Davlatov i šta nadležni nameravaju da rade sa njima? Pošto je očito da ne znamo, mogao bi budući premijer da nam objasni zašto su Nemci to mogli da znaju, a građani Srbije nisu dobili ama nijednu važnu informaciju.