Jedan zakon nije dovoljan za političku inkluziju

Osobe sa invaliditetom u Srbiji imaju nisku političku participaciju, zaključak je razgovora koje smo vodili sa predstavnicima njihovih organizacija i udruženja.

O njihovom položaju u društvu dosta govori i činjenica na koju nam je ukazao Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, istakavši da se “u Srbiji trenutno pouzdano ne zna njihov ukupan broj”.

Naime, kako je za Istinomer objašnjeno iz kabineta Poverenika, na osnovu procena Evropske agencije za rekonstrukciju, vršenim još 2006. godine, u Republici Srbiji živi između 700.000 i 800.000 osoba sa invaliditetom. Rezultati Popisa stanovništva iz 2011. godine, govore da u Republici Srbiji živi 571.780 osoba sa invaliditetom od ukupno 7.186.862 stanovnika, što predstavlja oko 8% ukupnog stanovništva. Međutim, popisni podaci o njima iz ovog popisa su nepotpuni, jer pitanja nisu bila obavezujuća.

Kada je reč o njihovom prisustvu u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti u Srbiji, prema rečima Mimice Živadinović, iz Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom (CSŽS), “istorija parlamentarizma u Srbiji u poslednjim decenijama nije zabeležila bitnije učešće osoba sa invaliditetom u radu republičkog Parlamenta”.

Međutim, kako je istakla, novija istorija beleži neke “interesantne pomake”, pa je tako sadašnja direktorka za razvoj i međunarodnu saradnju CSŽS Gordana Rajkov, 2007. godine postala prva izabrana poslanica sa invaliditetom u Skupštini Srbije, dok je u poslednjem skupštinskom sazivu to bila Ljupka Mihajlovska.

Živadinović je istakla da u “u izvršnoj vlasti nema osoba sa invaliditetom”, dok dugogodišnji aktivista CSŽS Dimitrije Gligorijević, za Istinomer zaključuje da one bivaju uključene u politički život “samo da bi ispunile formu kao predstavnici marginalizovanih grupa”.

Pak, iskustvo je pokazalo da je njihovo prisustvo u jedinicama lokalne samouprave donelo dobre rezultate, budući da se, kako kaže Živadinović, “osobe sa invaliditetom lakše aktiviraju na lokalnom nego na nacionalnom nivou”.

Šta je do sad urađeno “na papiru”, a šta u praksi?

“Opšti zaključak jeste da se u smislu donošenja novih i prilagođavanja postojećih zakonodavnih akata učinilo dosta toga, ali da je primena normativnih akata u praksi na nezadovoljavajućem nivou”, istakla je za Istinomer predsednica CSŽS Milena Stojanović.

Naime, Srbija je bila među prvim zemljama koja je potpisala Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom, a od 2009. godine se, nakon ratifikacije Konvencije i potpisivanja Opcionog protokola, pravno obavezala da načela Konvencije primenjuje u svom zakonodavstvu.

Međutim, kako Stojanović objašnjava, “iako je princip jednakosti i ravnopravnosti proklamovan gotovo u svim zakonodavnim normativnim aktima, praksa nas svakodnevno demantuje”.

Najbolji primer za to jesu izbori, koji se organizuju na biračkim mestima na kojima se prethodno ne proverava njihova pristupačnost, a čak i kada nepristupačnost biva uočena, a na nju ukazano nadležnima, ni tada se, prema rečima naših sagovornika, ne čini dovoljno da se situacija prevaziđe.

“Pitanje prava osoba sa invaliditetom se ne završava donošenjem jednog zakona ili, recimo, zabranom diskriminacije u praksi. Ovde govorimo o osnovim preduslovima za život i rad, dakle o ‘početku’ i šansi za učešće u političkom i društvenom životu uopšte”, navodi Pavle Dimitrijević iz organizacije CRTA.

“Ništa o nama bez nas”

Na pitanje zašto je važno da osobe sa invaliditetom učestvuju u politikim procesima, iz CSŽS objašnjavaju da bi to njima omogućilo da biraju predstavnike iz svojih redova, budući da oni sami najbolje poznaju probleme sa kojima se svakodnevno susreću.

“Osobe sa invaliditetom imaju svoje iskustvo invaliditeta 24 sata i najbolje mogu da procene šta je ono što je njima potrebno, za razliku od osoba bez invaliditeta, što pojašnjava moto invalidskog pokreta – NIŠTA O NAMA BEZ NAS!”, istakla je Živadinović.

Ovaj moto, kako kažu, obavezuje osobe sa invaliditetom da se “aktivno izbore za uključivanje u sve oblike društvenog i političkog angažovanja, kako bi mogli aktivno da stvaraju zajednicu i okruženje pristupačno i otvoreno za sve članove”.

“Osobe sa invaliditetom se suočavaju sa brojnim predrasudama i stereotipima što se tiče njihovih sposobnosti i ‘mesta’ u životu zajednice. Učešće na izborima i uključivanje u javne politike jedan su od načina da se predrasude i stereotipi prema njima ruše”, navodi predsednica CSŽS.

Ustavom zagarantovano pravo se ne može kompenzovati za humanitarni paket

Kako objašnjava Dimitrijević iz Crte, za sve građane Srbije je od značaja da sve društvene grupe imaju ravnopravne mogućnosti za učešče u društvenom-političkom životu, budući da to čini jedno društvo, između ostalog, zaista demokratskim.

“Nažalost, kod nas su podele, društvena isključenost, marginalizacija, stigmatizacija i ophođenje ka građanima kao ‘biračima’ kojima treba dati humanitarnu pomoć u zamenu za glas veoma prisutne. Ničije ustavom zagarantovano pravo se ne može kompenzovati za humanitarni paket”, ističe Dimitriejvić.

Predsednica CSŽS kaže da “onog trenutka kada politika i njeni glavni akteri prepoznaju osobu sa invaliditetom kao priliku za razvoj zajednice, tek tada možemo govoriti o zajednici koja svakom članu svom pojedincu, pruža šansu za život dostojan čoveka”.

Do rešenja zajedničkim snagama

Zaključak naših sagovornika jeste da pored toga što pre svega država i društvo moraju da pokažu veći angažman pri stvaranju uslova za učešće osoba sa invaliditetom u političkom životu u Srbiji, i one same “moraju da prepoznaju mogućnosti i značaj većeg uključivanja u politike procese”.

Kako navode, potrebno je osnažiti kapacitete njihovih organizacija u oblasti poznavanja dokumenata o ljudskim pravima i ovladavanja veštinama pregovaranja.

“Neophodno je da prestanemo da od drugih očekujemo rešenja već da sami preuzmemo deo odgovornosti i aktivno radimo da se naš položaj unapredi i u praksi, a ne samo na papiru”, ističe predsednica CSŽS.

Iskustvo je pokazalo da su, tamo gde je bilo osoba sa invaliditetom u organima lokalne vlasti, doneti dobri dokumenti, poput lokalnih akcionih planova i drugih strateških dokumenata koji su doprineli njihovom boljem položaju na lokalu, priča Živadinović i ističe da je to “dodatno podiglo svest ostalih građana o sposobnostima i potrebama osoba sa invaliditetom”.

Dimitrijević smatra da se do većeg poštovanja usvojenih zakona i propisa može doći ”stalnim pritiskom na institucije da rade svoj posao, jer su one tu zbog građana, a ne obrnuto”.

*Ovaj članak je nastao uz podršku Agencije za međunarodni razvoj Sjedinjenih Država (USAID). Mišljenja izneta u tekstu predstavljaju stav autora, i ne moraju nužno da odražavaju stavove USAID-a ili Vlade Sjedinjenih Država.

Naslovna fotografija: Pixabay