Šef je, kao i sada, sa sobom nosio hiljadu papira i uvek bio u brzini

„Upoznala sam ga u kampanji za lokalne izbore 2009. godine na Banjici, moj opštinski odbor pomagao je kolegama u kampanji za voždovačke i zemunske izbore. Šef je, kao i sada, sa sobom nosio hiljadu papira i uvek bio u brzini. Bilo mi je fascinantno kako je znao napamet svaku ulicu, svako biračko mesto. Koliko god da je bio u gužvi, nikada nije zaboravljao na aktiviste, brinuo je da li smo gladni ili žedni, jer smo bili na terenu od jutra do mraka, radili na štandovima, od vrata do vrata. Odatle, od tih prvih naših akcija i kampanja, potiče i ona glupa poštapalica skovana u tajkunskim toplim salonima da smo mi sendvičari jer, sram nas bilo, umesto egzotičnih jela i kavijara, mi smo na terenu jeli sendviče. Bilo je to teško vreme, SNS je bila cenzurisana na svakom mestu, nigde nije mogao da se čuje naš glas, gradska televizija bila je zakatančena za nas, da ne govorimo o nacionalnim televizijama, svi su bili pod šapom tajkuna iz tadašnje DS. Jedino nisu mogli da nam zabrane kontakt sa narodom. Nismo imali ni društvene mreže, nama su razgovor sa ljudima, osmeh, energija i želja za promenama bili jedini alati za borbu.“