Republički deficit u 2015. ispod nivoa Mastrihta

Premijer Srbije Aleksandar Vučić najavio je optimistično već polovinom prošle godine da će deficit republičkog budžeta na kraju 2015. biti ispod mastrihtskog nivoa od tri odsto BDP-a. Međutim, godišnji izveštaj Fiskalnog saveta za 2015. godinu pokazuje da je premijer pogrešio u svojim procenama budući da je deficit republičkog budžeta bio 3,2 odsto BDP-a što je iznad lestvice koju je premijer postavio. Zato premijer dobija ocenu neispunjeno obećanje.

Ne bi se Istinomer verovatno ni bavio značajnije ovim “malim” odstupanjem u visini obećanog i ostvarenog deficita da premijer nekoliko puta, unapred nekoliko meseci, nije najavljivao deficit ispod mastrihtskog nivoa. I drugi važan trend koji je primetan u njegovoj izjavi jeste to da premijer poredi deficite koji nisu isti.

Odnosno, deficit po mastrihtskim kriterijumima odnosi se na deficit opšte  države koji obuhvata republički deficit (o kojem govori premijer), plus deficit lokalnih samouprava, javnih preduzeća i socijalnih fondova. Taj deficit po mastrihtskim standardima u izveštaju Fiskalnog saveta iznosi 3,7 odsto BDP-a za 2015. godinu – republički 3,2 odsto plus deficit putarskih preduzeća 0,6 odsto, plus fondovi socijalnog osiguranja koji su imali blagi suficit. I za Fiskalni savet je naravno ključni upravo taj deficit opšte države, a ne republički koji se uzgred spominje.

Zašto premijer uzima baš deficit ispod nivoa Mastrihta kao merilo uspešnosti ekonomske politike Vlade Srbije? Zato što su “Kriterijumi iz Mastrihta” definisani još 1991. godine ekonomski uslov za prijem zemlje u evro zonu: inflacija ne veća od 1,5 odsto od inflacije tri najbolje članice EU, javni dug na nivou 60 odsto BDP-a, deficit tri odsto BDP-a. Dakle, ako zemlja ima deficit ispod tri odsto, može se reći da zemlja ima pristojne javne finansije. Problem je, međutim, što premijer ne govori i o rastu javnog duga koji je dostigao 77 odsto BDP-a, a još veći problem je što poredi nepotpun republički deficit sa deficitom po zahtevnim “mastrihtskim kriterijumima”. Drugim rečima, nema smisla govoriti samo o republičkom deficitu, koji teorijski može biti jako nizak, jer i obaveze koje preuzimaju lokalne samouprave, javna preduzeća po osnovu garancija za ogromne kredite ili dugovanja penzionog fonda – takođe neko mora da vrati. A to je ista ta Vlada Srbije jer nema ko drugi. Istinomer sumnja da premijer ne zna šta obuhvata “mastrihtski deficit” što znači da svesno poredi manji (republički deficit) sa kriterijumima iz Mastrihta koji su očigledno stroži.

Fiskalni savet ističe da deficit jeste oboren sa 6,6 odsto BDP (258 milijardi) u 2014. na 3,7 odsto (oko 149 miljardi) na kraju 2015. godine. To je deficit koji je prema planu fiskalne konsolidacije trebalo dostići tek 2017, čime se prema oceni Saveta, stiče pogrešan zaključak da su štednje urađene za samo godinu dana umesto za tri. Prema oceni Fiskalnog saveta, ovaj deficit krije neke jednokratne činioce koji su ga privremeno poboljšali, oko 0,5 odsto BDP. Reč je o izuzetno velikim uplatama državnih preduzeća u budžet. Država je i privremeno “uštedela” tako što nije otpustila planirani višak zaposlenih, niti završila privatizaciju ili sprovela javne investicije što “nije nikakav uspeh, već odlaganje troškova za 2016. godinu”, ocenjuje Fiskalni savet. Dakle, kad se na stranu sklone ti jednokratni činioci, deficit iznosi 4,2 odsto BDP. 

Savet takođe upozorava da je deficit od 3,7 odsto BDP-a i dalje previsok i ne obara javni dug u odnosu na BDP.

Kako se dogodilo da premijer u julu 2015. omane u proceni deficita? Tako što je samo u decembru zabeležen deficit za 19 milijardi dinara veći od deficita januar – novembar, objašnjava Fiskalni savet. Snažnom probijanju predviđenih rashoda najviše su doprinele obaveze koje nisu planirane na početku godine niti u julu kada se premijer hvalio fiskalnim deficitom, a za koje se sigurno znalo i o kojima se u javnosti govorilo. Reč je o preuzimanju duga Srbijagasa prema NIS-u (23,4 mlrd dinara), obaveza prema vojnim penzionerima (10 mlrd dinara) i isplati prvobitno loše planiranih subvencija u poljoprivredi (9,6 mlrd dinara). Upravo ovo potvrđuje zašto deficit republičkog budžeta nije merodavan kriterijum, već samo deficit opšte države: Vlada može da ne predvidi (ne)namerno rashode u budžetu na ime garancija javnih preduzeća, ali jednog dana, pre ili kasnije, mora da ih plati.