Dijalog sa Prištinom potpuno transparentan

 

„Mi ćemo njemu čuvati leđa u ovom dijalogu, bićemo uvek uz njega zato što vodi hrabru inicijativu, odgovornu, zato što je pokazao hrabrost da ne ostavljamo konflikt generacijama iza nas“, rekla je Brnabić i dodala da će Skupština biti apsolutno informisana o svim važnim odlukama koje treba da se donesu. 

 

S obzirom na to da je rekla da je dijalog sa Prištinom potpuno transparentan, predsednicu Vlade Srbije pitali smo da precizira o čemu se tačno priča u Briselu, šta je do sada dogovoreno, šta se nudi Srbiji, šta je za Srbiju neprihvatljivo rešenje za Kosovo, te da li očekuje potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Prištinom u prvoj polovini 2019. godine. Odgovor iz kabineta premijerke nismo dobili.

 

Međutim, krajem aprila sama predsednica Vlade poručila je da će potpisati „šta god treba“ i naglasila da neće da objašnjava svoje poteze. Upitana da li je spremna da potpiše pravno obavezujući sporazum sa Prištinom kojim se Kosovu „daje stolica“ u UN, Brnabić je izjavila u Skupštini Srbije da se neće uplašiti da potpiše šta god treba da bi građani imali punu sigurnost, bezbednost i garanciju daljeg prosperiteta.

 

„Zašto insistirate na tome da ja vama kažem kakav ću ja to sporazum da potpišem? Šta vi mislite? Mi sada, dok pregovaramo o sporazumu o normalizaciji, vi insistirate da vam predsednik Vlade kaže kakav sporazum hoće da potpiše? Pa čekajte, gde je tu diplomatija? Ako ja kažem vama kakav ću sporazum da potpišem, onda sam rekla svima šta će Vlada Srbije da uradi. To se tako ne radi“, odgovorila je tada premijerka poslaniku Narodne stranke Miroslavu Aleksiću na pitanje kakav će sporazum potpisati, zaboravljajući da je uloga parlamenta da kontroliše rad Vlade i da je njena dužnost da polaže račune poslanicima u skupštini.

 

A šta zapravo znamo o pregovorima i planovima srpskih vlasti? Od Vučića smo čuli da dnevno čita između 500 i 600 strana dokumenata o Kosovu – „što tajnih, što javnih“. Uprkos tome, predsednik trenutno nema nikakav predlog za trajno rešenje kosovskog problema, iako je zimus obećao da će o svom predlogu govoriti „krajem marta, najkasnije početkom aprila“. Rekao je da će rešenje ponuditi narodu „ako ga pronađemo“, da on neće ništa potpisivati, već će konačnu odluku dati narod, te da mora da idemo na referendum „šta god da uradimo“. 

 

I predsednik i premijerka više puta su rekli da Srbija želi da postigne neku vrstu kompromisnog rešenja, a Vučić je više puta ponovio i da je nemoguće da Srbija da sve, a da ne dobije ništa. A onda smo od Vučića čuli da bi za Srbiju bio dobitak  i „jedan metar na Kosovu“, jer „danas nemamo ništa“. Predsednik je poručio i da ne treba lagati da će rešenje za Kosovo biti autonomija u sastavu Srbije, čitali smo i da je odbio navodni „američki paket“ za rešavanje kosovskog problema, sa kojim „nije ni hteo da upoznaje javnost“ jer je bio „neprihvatljiv“. Istovremeno, ministri spoljnih poslova i odbrane, Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, pričaju o razgraničenju, odnosno podeli Kosova.

 

Dakle, mnogo jednačina sa mnogo nepoznatih i mnogo otvorenih pitanja. Da li su onda pregovori sa Prištinom transparentni, kao što to tvrdi premijerka? Nisu, saglasni su i sagovornici Istinomera.

 

„Da je dijalog sa Prištinom transparentan, onda bi o tome bar jednom mesečno raspravljala Vlada Srbije. O tome bi periodično raspravljao i parlament, a onda bi i to bilo predočeno javnosti, bila bi i javnost obaveštena šta se dešava“, kaže Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam u Novom Sadu. 

 

Njegovo mišljenje deli i politikolog Boban Stojanović, koji kaže da je situacija oko dijaloga sa Prištinom slična unutrašnjem dijalogu o Kosovu – sve je transparentno, sve je dostupno javnosti, a u stvari ne znamo ni šta je krajnji cilj srpske strane.

 

„Znamo da naš cilj ide u tom smeru da ne priznamo Kosovo, međutim, ne znamo nijedan korak, niti bilo šta o čemu se raspravlja, posebno kada je reč o onom političkom dijalogu. Jedan dan imamo sve, drugi dan nemamo ništa. Onda Dačić priča kako su kosovski Albanci sve više u problemu jer sve više zemalja povlači priznanje Kosova, a to u stvari ništa ne znači. Onda jedan dan imamo osećaj da će Tači i Haradinaj i svi da se povuku iz svega, a drugi dan dolazimo do toga da ćemo mi u stvavri da se borimo za neku Zajednicu srpskih opština kao konačni cilj. Dovoljan je jedan dan da pogledamo izjave u medijima, ne samo kontradiktorne izjave iz vlasti, nego čak isti ljudi na dnevnom i dvodnevnom nivou daju potpuno različite izjave. Od predsednika, ministra spoljnih poslova, direktora kancelarije za KiM, pa negde čak i premijerke“, kaže Stojanović za Istinomer.

 

Stojanović smatra da je cilj ovako kontradiktornih izjava i priča oko referenduma priprema terena za verovatno potpisivanje sporazuma koji apsolutno neće ići na stranu Srbije, a s druge strane pokušaj da se predstavi da srpske vlasti rade u najboljem interesu države.

 

I dok Popov ima razumevanja za to što javnost nije upoznata sa svim detaljima pregovora, jer je, kako kaže, ipak reč o nekoj vrsti mirovne konferencije, Stojanović napominje da za netransparentnost Briselskog dijaloga ne bi krivio premijerku. Jer, kaže, predsednik Srbije je taj koji vodi, odlučuje i koordinira pregovore. Tačno je da predsednik Srbije vodi dijalog na političkom nivou i evidentno je da premijerka, kako je i sama rekla, „čuva leđa“ Vučiću u pregovorima. Ipak, očigledno je i da dijalog sa Prištinom nije potpuno transparentan, jer postoje brojna otvorena pitanja sa kojima javnost nije upoznata. Osim toga, sama premijerka ranije je u skupštini eksplicitno izjavila da neće da objašnjava šta će potpisati, što je u suprotnosti sa principom transparentnosti, zbog čega za ovu izjavu dobija ocenu „kratke noge“.