Nijedna od 24 sporne privatizacije nije bila u moje vreme

Gostujući na televiziji Naša, predsednik Socijaldemokratske stranke Boris Tadić osvrnuo se na optužbe za kriminalne privatizacije, koje često dolaze iz redova aktuelne vlasti. On je istakao da se nijedna od 24 sporne privatizacije nije dogodila u periodu njegove izvršne vlasti. 

 

Ipak, izgleda da ga činjenice demantuju.

 

Važno je istaći da se 24 slučaja spornih privatizacija ne odnose samo na prodaju velikih društvenih preduzeća. U 24 sporna slučaja spadaju i izvoz šećera u EU iz perioda vlade DOS-a, slučaj Mobtela koji seže još u devedesete godine, koncesija za autoput Horgoš – Požega, postavljanja optičkih kablova duž velikih saobraćajnica, čime se bavila firma Nuba invest, ali i izveštaj o pritiscima na medije.

 

Pokušali smo da saznamo šta podrazumeva pod periodom njegove izvršne vlasti, budući da je Boris Tadić za predsednika Srbije izglasan u junu 2004. i da se na tom mestu zadržao do aprila 2012. godine, ali nismo dobili odgovor. 

 

S obzirom na to da je Tadić u početku bio u „kohabitaciji“ sa Vojislavom Koštunicom, pretpostavljamo da pod periodom njegove izvršne vlasti podrazumeva vreme od 2008. do 2012. godine kada je Demokratska stranka imala dominantnu ulogu u vlasti, koju je sačinjavala zajedno sa SPS-om.

 

Prema podacima iz baze Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, za taj periodu vezuju se pet od 24 slučaja spornih privatizacija.

 

Krenimo, najpre, od nekad najveće izdavače kuće na Balkanu – preduzeća Prosveta. 

 

Ta izdavačka kuća je prvi put ponuđena na prodaju 2004. godine, na kraju se odustalo od tog postupka jer Agencija za privatizaciju nije htela da dozvoli zainteresovanom kupcu – konzorcijumu Univerziteta Singidunum i kompanije Zepter Book World, promenu namene Prosvetine knjižare Geca Kon u Knez Mihailovoj ulici. U junu 2009. godine 70% kapitala Prosvete prodato je drugorangiranom ponuđaču firmi Media II za 3,2 milion evra, “što je odstupalo od donje granice traženog iznosa“, navodi se u tekstu Cinsa.

Krajem 2009. godine suvlasnik Media II Dejan Pantović počeo je da rasprodaje Prosvetine nekretnine i da zadužuje tu firmu. U januara 2010. zaposleni u Prosveti su stupili u štrajk, zbog neisplaćivanja zaostalih zarada. U februaru 2010. Agencija za privatizaciju uradila je kontrolu poslovanja Prosvete i zaključila da je prekršen ugovor o kupovini. Ali ugovor nije raskinut.

 

Savet za borbu protiv korupcije uputio je izveštaj o Prosveti tadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću u kom ukazuje na loše poslovanje tog preduzeća i na sumnjive poslovne poteze novog vlasnika. U septembru Agencija za privatizaciju je raskinula ugovor i prenela kapital Prosvete na sebe. Preduzeće je ubrzo ušlo u proces restrukturiranja, a 2016. usvojen je plan reorganizacije. Prosveta je i danas aktivno preduzeće, ali beleži velike gubitke.

 

Sindikat „Nezavisnost“ i Savez samostalnih sindikata Srbije podneli su krivičine prijave zbog zloupotreba u Prosveti. Navodi iz prijava još uvek se ispituju u Višem tužilaštvu u Beogradu.

 

Drugi slučaj odnosi se na Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, koji je Savet za borbu protiv korupcije objavio u septembru 2011. godine. Pre toga, u januaru iste godine, Evropski parlament je, u mišljenju o napretku Srbije naveo da je EU zabrinuta zbog pokušaja kontrole i mešanja izvršne vlasti u medijski sektor. U tom trenutku na vlasti je koalicija DS i SPS.

 

U izveštaju Saveta kao tri glavna problema prepoznati su: Netransparentnost vlasništva u medijima, ekonomski uticaj institucija na medije kroz različite tipove budžetskih davanja, istaknut je i problem neobjektivnog izveštavanja Javnog servisa. Dakle, iako se ne tiče direktno kupovine velikih društvenih sistema, ovaj izveštaj se svrstava u 24 sporne privatizacije.

 

U ovom slučaju MUP je krajem decembra 2013. prosledio izveštaj o svojim nalazima Tužilaštvu za organizovani kriminal, koje još uvek sprovodi predistražne radnje i prikuplja dokaze.

 

Treći je slučaj firme Delreal 1 Miroslava Miškovića. Ta kompanija je početkom dvehiljaditih, posle javnog nadmetanja, dobila na korišćenje skoro 16 hektara zemljišta u bloku 53 na Novom Beogradu, radi izgradnje poslovno – proizvodnog i magacinskog prostora. Mišković na toj lokaciji nije ništa izgradio, iako je za to bio propisan zakonski rok. 

 

Zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji iz 2009. i izmenama tog zakona iz 2011. Delrealu 1 je omogućeno da postane vlasnik zemljišta, bez naknade. Krajem frebruara 2013. godine zemljište je ipak, rešenjem nadležnog gradskog sekretarijata vraćeno u svojinu grada. Mišković je u međuvremenu odustao od gradnje na toj površini i prepustio je zemljište Beogradu.

 

Zbog ovakve odluke, Direkcija za građevinsko zemljište morala je da isplati Delrealu 1 preko 638 miliona dinara na ime naknade za uređivanje zemljišta, za period 2001 – 2006. godine. Tužilaštvo za organizovani kriminal je utvrdilo da u ovom slučaju nije bilo korupcije.

 

Četvrti slučaj se odnosi na prvi pokušaj prodaje Telekoma. Vlada Srbije je sredinom oktobra 2010. godine donela zaključak da putem javnog tendera proda 51% akcija te kompanije. Za postupak je bilo nadležno Ministarstvo finansija. 

 

U vezi sa osvom prodajom Savet za borbu protiv korupcije je dva puta pisao vladi ističući nejasnoće u vezi sa samim postupkom prodaje i štetne posledice koje bi ona mogla da izazove po čitav telekomunikacioni sistem. Početkom decembra Savet je pisao i tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću.

 

Na kraju se odustalo od prodaje Telekoma, ali iz Saveta su poručili da to ne znači da u čitavom postupku pripreme prodaje nije bilo korupcije. Slučaj je prijavljen UKP-u, a u martu 2013. Tužilaštvo se izjasnilo da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka.

 

Peti slučaj odnosi se na firmu Nuba invest i postavljanje optičkih kablova na potezu Batrovci – Aerodrom Beograd, iz 2009. godine. U novembru 2010. godine, Savet za borbu protiv korupcije objavio je izveštaj u vezi sa izdavanjem dozvole Nubi. U izveštaju se ističe da nije sproveden proces javnog nadmetanja, takođe, ukazuje se na netransparentnost postupka i nepoštovanje zakona.

 

U ovom slučaju, pred beogradskim Višim sudom prvostepeno su osuđeni bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić, njegov pomoćnik Nebojša Janjić, kao i direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak. I tužilaštvo i okrivljeni su se žalili na presudu, Apelacioni sud je vratio postupak na ponovno suđenje.   

 

Da zaključimo. Predsednik SDS je rekao da nijedna od 24 sporne privatizacije nije bila u vreme njegove izvršne vlasti. Naveli smo nekoliko primera koji su se odigrali ili su najvažnije odluke donete u periodu između 2008. i 2012. godine, kada je bivši predsednik Srbije imao dominantnu ulogu u vlasti. Zbog toga Boris Tadić dobija ocenu „neistina„.