Kako žive deca i odrasli ometeni u razvoju u domovima u Srbiji, sudeći po izjavama ministarke Darije Kisić Tepavčević, bila je “misterija” za nadležne. Sve do izveštaja Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, koji je od Ministarstva za socijalni rad dobio ocenu - paušalno. Danima već svedočimo kako Kisić Tepavčević - nenajavljeno - obilazi domove. Dok traži dokaze (ne)funkcionisanja sistema u kome deca umiru bez zagrljaja, iz MDRI za Istinomer kažu da je njihov izveštaj i te kako potkrepljen činjenicama - čak na 60 strana. Nažalost, rezultati istraživanja za njih nisu iznenađenje. A zaključak je da se ove ustanove moraju zatvoriti. Ko je sve znao šta se dešava među četiri zida svih ovih ustanova?

Da li su svedočenja žrtava seksualnog zlostavljanja u Petnici, opisi patnji i trauma koje su preživele devojčice, sada odrasle žene, samo još jedan incident koji će javnost da prati par dana, a onda će se vratiti svom „životu pod tepihom” ili je, kao što je to navela profesorka Biljana Srbljanović, na delu pobuna žena? Šta god da je, ova je godina svakako i godina hrabrih žena. Mesecima unazad izliva se kaljuga nastala negiranjem, neprepoznavanjem, tolerisanjem, pa i negovanjem nasilja nad maloletnicama, i to ne u nekakvom zabačenom grotlu u nedođiji na kraju sveta, već u najeminentnijim ustanovama i institucijama koje se bave obrazovanjem, naukom, vaspitavanjem mladih. Škola glume uglednog profesora u centru Beograda i Petnica iz koje izrastaju generacije naučnika samo su dva primera. Slučaj iz Jagodine ostao je za sada u političkoj sferi, dok ostale na lokalu pomno prati fondacija Marije Lukić, srpske pionirke borbe protiv seksualnog nasilnika. Da li je slučaj iz Petnice definitivno okrenuo točak istorije kada je reč o seksualnim zlostavljanjima maloletnica i žena koja su, kako je to rekla autorka studije Svetske zdravstvene organizacije Klaudija Garsija Moreno, endemska u svakoj zemlji i kulturi? Kako je moguće da visoko obrazovani profesionalci, oni koji bi trebalo da budu oslonac deci, ne prepoznaju nasilje? Da li je moguće da smo kao društvo do te mere izloženi nasiljima svake vrste, trideset godina unazad, da su nasilja postala normalnost, a ne abnormalnost? Za podkast Istinomera „U mikrofon“ govori novinarka „Vremena” Jovana Gligorijević, koja je i otkrila slučajeve seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja u Istraživačkoj stanici Petnica.

Posle dva mandata, republička tužiteljka Zagorka Dolovac opet je ušla u trku za istu funkciju. Neveselo je odjeknula vest da je ona jedina kandidatkinja, nakon čega je objavljeno da su se pojavila još neka imena, makar formalno. Iz Državnog veća tužilaca, koje utvrđuje listu kandidata (posle čega Vlada i Narodna skupština dobijaju reč u procesu izbora RJT), za Istinomer kažu - “postupak utvrdjivanja liste kandidata za Republičkog javnog tužioca je i dalje u toku”.

“Iznos penzija treba da prati rast zarada”, izjavio je 29. maja predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) Milan Krkobabić. Tu rečenicu ili njenu varijaciju predstavnici PUPS-a ponavljaju od osnivanja stranke, već punih 16 godina. “Penzije prate plate”, “Nema viška zaposlenih, nego manjka posla”, dugogodišnje su krilatice “Partije časnih namera”. Analitičari koji bi u obzir uzeli samo programska načela te partije mogli bi da konstatuju doslednost u političkim stavovima, međutim, praktično delovanje PUPS-a u ovih deceniju i po teško da bi moglo da bude označeno kao neprekinuta nit.

Koliko li je politička scena Srbije postala dosadna kada je već nedeljama vest da Aleksandar Šapić gasi stranku kojoj pola Srbije još čestito ni ime nije zapamtilo i prelazi u naprednjake. Nije da se desila neka neverovatna programska promena, nije Šapić promenio mišljenje ni o čemu, nije on čak ni preletač, nikog nije izdao, pa opet mediji objavljuju svaki korak koji se u ovom proces dešavao. A sve je toliko logično da sam uverena kako to ne bi bila ni „vestica“ da se išta pametnije dešava u politici.

„Stariji sam od patrijarha i bio sam na svim funkcijama, sem na mestu predsednika države i predsednika Skupštine – ja sam mator čovek i ne treba mi promocija.“ Ovako je Zoran Živković, koji se na kraju pisma koje je uputio na adrese dvadeset i dva predsednika opozicionih partija i pokreta potpisao sa „bivši”, odgovorio na kritike da je inicijativa da se opozicija ujedini i stane iza jednog kandidata za predsednika, zapravo samopromocija. Živković, koji je bio premijer Srbije, ministar u vladi, v.d. predsednika Demokratske stranke, potom osnivač stranke NOVA čiji je predsednik bio do prošle godine, predložio je da na parlamentarnim i beogradskim izborima opozicija nastupi zajedno, kao i da odrede jednog predsedničkog kandidata, ali ne iz redova aktuelnih političara.

Da li predsednik Srbije režira dokumentarnu verziju filma „Kad jaganjci utihnu“ koja, sem morbidnih scena koje nam je podrobno opisao pre neko veče, sadrži i elemente ozbiljnog političkog trilera? Šta je tačno bila predsednikova ideja kada je u političkom intervjuu na nacionalnoj frekvenciji izneo detalje horora koji nisu pogodni za mlađe od 18 godina? Da li su opisi ćevapa od ljudskog mesa, potom poruke „bandi” koja će biti „pohapšena” i „gadovima koji su planirali da upravljaju Srbijom” mizanscen za jednu drugu bitku, koja se vodi na političkom polju unutar SNS-a? Da li su nepojmljivi opisi ličnosti i dela vođe klana, koji je godinama unazad nesmetano operisao po Srbiji i za koga se ispostavilo da ima pipke koji se pružaju do najviših političkih krugova, posledica predsednikovog straha, namera da se zastraše građani, ili je pak reč samo o procesu paralelnom onom koji su neki mediji opisali kao modernu staljinističku čistku unutar SNS-a? Moj današnji sagovornik je u zimu 2012. godine, samo nekoliko meseci pošto je došlo do smene vlasti u zemlji, primetio da se dešava puzeće političko nasilje i diktatura jednog čoveka. Ako se to dešavalo 2012, tek posle smene vlasti Demokratske stranke, kada je Aleksandar Vučić bio tek prvi potpredsednik vlade, šta se onda dešava danas i kako se to zove?

Deluje da je izostalo preterano čuđenje zbog toga što je Aleksandar Šapić od nekadašnjeg „osvedočenog lažova i prevaranta“, kako su ga horski predstavljali funkcioneri vladajuće stranke, sada došao na korak od ulaska u Srpsku naprednu stranku i zauzimanja visokog položaja u režimskoj hijerarhiji. Neko ko je bio „produžena ruka Dragana Đilasa“, čoveka koji u Vučićevoj retorici predstavlja oličenje svega „crnog“ (ili „žutog“) i nalazi se sa druge strane linije u (oštroj) podeli „mi-oni“, sada, poput mnogih pre njega, menjajući stranu, gubi prilepljene etikete. Nakon svega, čini se da je jedina konstanta u ovdašnjoj politici, već skoro dve decenije, sukob na frontu Đilas-Vučić.

Da li će rekordna zaplena droge u Srbiji i regionu, kako je tužilaštvo ocenilo 1,6 tona marihuane nađene na imanju Jovanjica, posle čega su počeli sudski postupci, ući u nezamislivu fazu u kojoj će se politički procenjivati da li je važnije rešavanje kriminala ili pomoć bolesnima? Da li je odluka UN s kraja prošle godine da marihuanu skine sa liste najopasnijih droga na preporuku Svetske zdravstvene organizacije otvorila put ka rešavanju afere Jovanjica u korist optuženih, uprkos tvrdnji predsednika Srbije da se to neće dogoditi?

Predsednik jedine opozicione poslaničke grupe u srpskoj skupštini “Ujedinjena dolina- SDA Sandžaka” Šaip Kamberi ni sam nije očekivao da će se zateći u tom položaju. S obzirom na to da je i jedan od retkih predstavnika albanske nacionalne manjine među poslanicima, šali se da se našao u ulozi “duple opozicije”. Kako se nosi sa govorom mržnje, da li očekuje međunacionalno pomirenje, kako reaguje na stereotipe koje o Albancima imaju najviši predstavnici vlasti i da li “ova država drži kao taoce i Srbe i Albance”, o tome je Kamberi govorio za Istinomer.