Obeležili su tranzicione dvehiljadite; pred Peti oktobar organizovali skupove tadašnje opozicije; koalirali sa svima - od Đinđića i Koštunice preko Tadića do Vučića i Dačića; preskakali cenzuse i onda kada su ih (gotovo) svi videli ispod crte; rušili vlade, a neretko iz njih izbacivani; nazivani “grobarima privrede” i DOS-ovim JUL-om, ali i dobijali priznanja za, na primer, “najboljeg ministra u svetu”; stvorili široku koaliciju lokalnih pokreta i sa njom ušli u parlament i Vladu, a onda 2014. pali na  izbornom pragu i – zauvek nestali sa političke scene. G17 plus i njeni najistaknutiji članovi pominju se i danas (u različitim kontekstima), a kadrovi tog pokreta-partije i dalje su prisutni u političkoj javnosti i neretko u blizini vlasti.

„Onaj ko kalkuliše, on sigurno neće dunuti u pištaljku.” Tako dr Borko Josifovski odgovora na pitanje Istinomera da li bi, i posle svega što ga je snašlo, ponovo bio spreman da bude uzbunjivač. Nije, međutim, lako osuditi ni većinu koja, očigledno, kalkuliše, odnosno ćuti, praveći se da ne vidi drastične primere korupcije u svom okruženju, budući da, uprkos postojanju Zakona o zaštiti uzbunjivača, sistem ne štiti hrabre pojedince koji slede svoj moralni kompas i brinu o interesu društva.

Kao da je serija „Porodica“ otkopala naslage „prljavog veša“ taloženog godinama u krugu partijske porodice – ko se odrekao Slobodana Miloševića, ko je čuvao njegovo nasleđe, ko je bio „meka“, a ko „tvrda“ struja i ko se u vreme saradnje s partijama nekadašnjeg DOS-a preznojavao na pitanja o bliskosti sa bivšim liderom, „zlim duhom jezivih devedesetih“. A sada kada je Milošević, kako se čini, samo na spomenik od pune rehabilitacije, ponovo je, deluje, u toku otimanje za naslednika političkog testamenta bivšeg predsednika SPS, Srbije i SR Jugoslavije. Ko će biti nosilac barjaka prvog vođe nije nebitna činjenica u stranci koja na svim izborima unapred računa na nekoliko procenata glasova nostalgičnih miloševićevaca, pa i titoista.

Da li je „ekološki ustanak“, kako se naziva protest u subotu, kome se, pored inicijatora Odbranimo reke Stare planine, priključilo još 50 ekoloških i drugih aktivističkih organizacija i pokreta, okupljanje protiv vlasti ili bitka za bolju životnu sredinu? Da li je pitanje životne sredine stvar politike ili ekologije, i da li su te teme rešive u zarobljenoj državi? Da li je Miša Vacić postao „ekološki osvešćen“, ili je njegova poseta Staroj planini signal da je u pogledu snage aktivizma vlast postala osvešćena? Radomir Lazović iz Inicijative Ne davimo Beograd u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da protest u subotu, kome se Inicijativa pridružuje, „možda nije pravi ustanak, ali da je ekološka situacija u zemlji takva da zaslužuje upravo ustanak“.

Da li je politička klima u Srbiji počela da se menja i da li su teze o Zaječaru kao „zarazi“ koja je počela da se širi samo projekcija, ili u tome ima zrna racionalnosti? Da li i posle više od dvadeset godina živimo isti politički krug o usponu lidera, autokratiji, unutrašnjim sukobima, na čiji ishod nas podseća serija „Porodica“ koju ovih dana pratimo na RTS-u? Zašto se u Srbiji, sa malim prekidima, ponovo vrtimo oko „porodice“ čiji su porodični problemi naši zajednički? Glava te porodice je u ponedeljak uveče rekao da ga jedino zanima sud istorije i da zna da će licemeri jednog dana da ga napuste i optuže. Zašto je opozicija od „srećne porodice” koja se bori za isti cilj – demokratske izborne i životne uslove – ponovo stigla do „nesrećne porodice”? Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, u razgovoru za podkast Istinomera „U mikrofon“ kaže da je „porodica“, sem što nas simbolički prati decenijama, nažalost postala važna i za politički razvoj zemlje.

Vozom će se iz Beograda do Niša stizati za 80 minuta do kraja 2023, najavio je prošlog leta predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Budući da je tom prilikom najavio da će “za tri meseca” biti potpisan sporazum o izgradnji brze pruge od Beograda do Niša, a da ovih dana izjavljuje da “sada krećemo u pregovore sa Evropljanima, a videćemo i sa Kinezima oko pruge Beograd–Niš”, pitanje je kada će se to vozom na jug stizati brže nego automobilom?

„Obratiću se javnosti najkasnije do kraja nedelje, kada ću izneti podatke o načinu na koji su prisluškivani političari i ko je i kakvu ulogu imao u tom sistemu“, izjavio je Aleksandar Vučić. Iako rečenica zvuči poznato i kao da je izrečena ovih dana, ona je izgovorena (ili tačnije, napisana) još pre više od osam godina – u novembru 2012. Tada je Vučić, kao prvi potpredsednik Vlade, nakon saznanja da su prisluškivani telefoni visokih državnih funkcionera, na svom Fejsbuk profilu najavio da će vrlo brzo o svim detaljima obavestiti javnost.

Od prvih velikih demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića prošle su tri decenije i Srbija je za to vreme doživela (i preživela) toliko toga da bi i raspoređeno na ceo vek moglo da bude teško za prepričavanje, a kamoli podnošljivo za preživljavanje. Čini se da bi učesnicima tog Devetog marta, kada bi ih suočili sa ovim trenutkom u tada dalekoj budućnosti, bilo nepojmljivo da prihvate da će Srbiji i posle 30 godina (uglavnom) izmicati ono zbog čega su tog jutra krenuli na Trg Republike. A verovatno bi slično reagovali i kada bi ih upoznali sa svim menama kroz koje je prošla stranka koja je organizovala taj protest, tada najveća opoziciona partija - Srpski pokret obnove.

Pre deset godina održan je prvi sastanak predstavnika Beograda i Prištine posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Na početku pregovora u Briselu, koji su u prvoj rundi trajali dva dana, obe strane izjavile su da su spremne za konstruktivan dijalog. I celu deceniju kasnije, nije se promenilo skoro ništa, osim posrednika i sve maštovitijih jezičkih formulacija.

Kozmetičke mere, ovako dr Predrag Kon opisuje one mere koje su na snazi u borbi protiv kovida 19 u Srbiji. Kako je, pak, u drugim zemljama? Krenimo na mali put oko sveta u borbi protiv pandemije.