Nestvarno i nemoguće #Retrovizor

Nema šta se nije desilo od prethodnog mog oglašavanja: čak sam načuo – ili mi se pričulo, pričinilo, što je dedi milo… – da bi slavna rukovodilja i ikona ništa manje slavnog REM-a možda mogla biti zamoljena, kao što je vlasnik “Pinka” bio zamoljen da proglasi stečaj “Zadruge”, da se uprkos slatkoj navici strahovladanja, štićenja štetočina i pakošćenja slobodnim tv stanicama, blagopovuče što dalje od razuzdane gomile.

Negde sam, u magnovenju, pročitao i da je Ana Brnabić u duši spremna da da ostavku, ali Šef neće ni da čuje, ako, ako, Anči, kad je predsednik ponizno zamolio da se vrati smrtna kazna, vi ste, kako nam se lično Šef povajkao, uzviknuli “no pasaran!”, na jeziku španskih antifašista, iako ste baš u toku vaše pašićevski duge karijere savladali mnogu finesu u maternjem jeziku, školovali ste se uz rad, kao svojevremeno Sv. Toma Dedinjski.

Verujem da je premijerki preko glave i počasti, i geografije, i selendri u koje ne bi nikad kročila, a ovako jeste, shodno potrebama službe, naređenje – izvršenje… Ali dok se usavršavala u besedništvu i u vređanju pretendenata na inače nedeljivu i nesmenjivu vlast, njeno domaćinstvo je nužno moralo trpeti, i verovatno sada sanja samo o danima koji bi bili svi slobodni i jednaki (što mi građani nismo! ni jedno ni drugo!), kad će dati sve od sebe da od Jovankine vile napravi Srbiju u malom, pa ne baš ni u toliko malom, nije lako usisati tolike kvadrate, nije lako opajati tolike kubike prostora, oprati ne znam ni koliko prozora… Ako Šef proceni da joj može izići u susret, ako joj da ispisnicu, hoće li moći da i ubuduće ostane tu gde se skućila? Naravno da će moći, Vlada će doneti Uredbu o vili koja je nužni smeštaj za bivšu predsednicu Vlade, kao što je negdašnja predsednička vila zakonski, shodno pozitivnom pravu i u skladu sa deset zapovesti, preinačena u službeno zdanje Udruge za saradnju sa Kinom i Rusijom, gde će usled stalne i intenzivne saradnje predsednik Udruge i stanovati dok je živ, nekom novom uredbom zdanje se na neograničenu upotrebu može dati stanarevim prav. naslednicima…

Doživotnost je izgleda jedna od svetinja među naprednicima: kad se kune da Sorabija neće nikad imati prelaznu vladu, naš Gospodar obavezno usklikne da se to neće desiti dok je on živ! Pa nećeš valjda do smrtnog časa, daleko bio, i daleko bilo, ti da budeš predsednik Republike?!

Neće, neće, a ono što predlaže kao lako rešenje, smatram neprihvatljivim, nepristojnim, pa čak i protivzakonitim: “Možete samo da me ubijete!”, “Ubijte me! to vam je jedini način da napakostite Srbiji i da je unazadite, ubijte me!” Poziv na kraljeubistvo, regicid, pa čak i na bilo koje ubistvo, krivično je mislim delo, i nije nešto što bi se očekivalo od najboljeg studenta Pravnog fakulteta, nećemo se prihvatiti atentata, mi maštamo o lustraciji, pa možda i o kakvom sudskom procesu gde biste vi uzviknuli da priznajete samo sud vaše partije…

Da! Spektakularan viraž na otvorenom: pred malobrojnim pokislim žrtvama svoje megalomanije, koje je dan i noć mahom prisilno dovozio da mu kliču, izjavio je Vučić da od sutra neće biti predsednik partije, od sutra sam, reče i ostade živ – premda pokisao i više nego njegova sirota publika – predsednik svih građana… Čoveče, pa zar nisi to od trenutka kad si položio junačku desnicu na Ustav, na Miroslavovo jevanđelje i na statut “Crvene zvezde”?!

Zar tek sad počinje ono za šta si plaćan tolike godine? Svi dani i noći koji su protekli do dragovoljne partijske abdikacije bili su dani i noći kad je Ustav bivao kršen! U pravnoj nauci to se zove permanentni krš, a pojedinačnih ogrešenja o Ustav bilo je sijaset: pojedinac koji preuzme sve tri grane vlasti i stiska ih u šaci kao da su tri karanfila, zar nije prvak u ruganju najvišen pravnom aktu? Dobro, to znamo, šta je još bilo? Orlić! Crnoglavi sup, dika naprednjačkog živog sveta, višestruki udarnik u prekidanju i omalovažavanju opozicije, zaspao je na dužnosti, čista savest je bolja od svake pilule za spavanje! Na RTS-u je pokazao neviđenu sposobnost da govori naporedo i neumorno istovremeno sa drugim gostom koji, gle, nije u njegovom jatu; onog momenta kad bi dušmanin zaustio da nešto kaže, uključivao bi se Orlićev glas koji je svaki neprijateljski slog pokrivao i mleo u paramparčad svojom besedom u kojoj ne verujem da je bilo ikakvog smisla, smisao je postignut sinhronošću i doslednom ometancijom koja je naterala mog druga, domaćina tog neponesenog pa odmah upuštenog dijaloga da prelazi u čudu očima sa jednog na drugog govornika, mili Bože, kud sam zašo, u sredini je, na brisanom mislio sam prostoru, građanka, izložena unakrsnoj vatri koju podnosi kao da je učiteljica joge, požalio sam je, kao i voditelja, ali sam odmah opomenut da je nipošto ne žalim, iz SPS-a je, trenutno ćuti, ali nije ništa bolja od Orlića… Ne znam je li Orlić samouk, ili je učio od bivšeg ministra propagande? Ili je možda diskretno pohađao partijsku besedničku akademiju, školovao se, kako rekoh, uz rad, poput Tomeka, koji je magistar vitae, jer je život uredio bolje i nego Sloba svoj, bolje i nego Tadić svoj, po moemu, živi bolje i od samog Vučića koji mu je vilu dao kao utešnu nagradu za prevremeni odlazak u zasluženi zaborav.

Šta je još bilo?

Sramota me je da pišem o Banaćaninu Jovanovu, pa i o Bakarecu, iako ne znam odakle su Bakarčevi starinom, njihove ste bravure čuli i bez mene, zamysel o vređanju glumaca tako što će im se govoriti da žive od milostinje Telekoma, mecene nad mecenama, morao bi se obiti o glavu uvrediocima; u njemu nema ni logike, ni etike (potonje dve uvek idu zajedno, pa gde nema jedne nema ni druge), pogažene su desetine normi iz čarobnog sveta biznisa, obelodanjeni su honorari koji bi mogli nekoga navesti da reketira glumce, ili da ih, ako mu se osmehne sreća, otme i zatraži od unezverenih ukućana mastan otkup; uglavnom su najbolji glumci javno i višekratno ukoreni što ujedaju ruku koja ih hrani, plemenitu i darežljivu državu koja u njihovom slučaju uzima obličje Telekoma i obasipa ih dukatima žeženim. Misliš, kad si glumac, da tvoj producent ugovara posao sa nekim ko i sam ima interes da se nešto snimi, a zapravo si na jaslama države, koja ti ogroman novac poklanja krajnje nekoristoljubivo i besciljno, ali koja je stoga lično i uvređena kad dozna da baš vi, domaći plaćenici, imate primedbe na njeno ustrojstvo i ponašanje!

Na kraju svoje studije o analima glumačkog beščašća, da upotrebim i ja omiljenu predsednikovu sintagmu, Bakarec je rekao da se vlast neće bestidnicima i nezahvalnicima svetiti, to je zaista lepo čuti, mogla bi vlastela da glumadiji oduzme basnoslovne honorare, mogla bi da njihovu delatnost i zabrani kao podrivačku, subverzivnu, ali neće, kad kaže da se neće svetiti to znači neće sada, hvala Bakarecu na ovom milosrdnom priopćenju, znamo svi da ima opaku dimiskiju, kojom vitla veštije nego Zoro, samo što je pravi Zoro iz bioskopa osetoljubiv, a naš Zoroastra uživa u mudrosti i u poeziji koju svojeručno piše: iz tog blaženstva prene se samo kad mu šesto čulo javi da je budućnost njegovog gospodara ugrožena.