Gesta Dei per Ringier #Retrovizor

Nije li zadatak novinara i da nekom problemu kojim su već svi dobrano pozabavili on priđe sa neke druge strane? O NIN-u nema šta nije rečeno; trebalo je ustuknuti i povući obe ruke iza leđa kad je glavnom uredniku ponuđeno da napravi intervju svog života, da oči u oči razgovara sa vladarom, koji o NIN-u nikad nije imao lepu reč, možda ni NIN o vladaru, nijesam pomno pratio, uglavnom se, usled uzajamne neprivlačnosti, niko nije usudio ni da vladaoca pita bi li, shodno pravilu te previsoke službe, ipak, ma i preko volje, predočio i čitaocima NIN-a izbor iz svojih čudotvornih dela, mudrolija i besomučnog samožrtvovanja; dakle, ako je intervju bio utanačen, a jeste, to je, po moemu, moglo biti jedino ako se višem biću to prohtelo, i umesto da mu se odmah podvikne “no pasaran”, g. Ćulibrk se, moram reći, polakomio i zaboravio ono što je otprilike kad i ja učio iz latinskog “Timeo Danaos et dona ferentes…”, uglavnom je Danajac došao noseći na dar sebe, jer natprirodna bića to mogu, ostalo je istorija: tobože intervjuisani je kak se veli izdominirao, izdominirao je svojom tehnikom da govori uvek ono što je sam smislio, na početku solilokvija izgovori takođe unapred pripremljenu rečenicu, neusredotočenima se u taj mah mora učiniti da će slap biti u vezi sa pitanjem, ali će, avaj, pitanje po pravilu biti skrajnuto i uskoro zaboravljeno u bujici vladarovog hvalisanja, uzdisanja, samosažaljevanja i neskrivenog samoljublja…

Ipak, mene kopka kako je izgledao redakcijski sastanak na kojem je odlučeno da se list pravi i štampa do 8. februara. Pomislio sam da zakonodavac možda štiti poslodavca od naglog odlaska proletera, zakoni su okrenuti interesima onih koji imaju sredstva za proizvodnju, pa bila to i građanka Drakulićka koju je Proviđenje (Gesta Dei per Ringier) vozdiglo da bude gazdarica jednog od najštovanijih nedeljnika u povesti Jugoslavije i Srbije. Ja, kad bih odlučio da odem, što se i desilo u nekoliko ugostiteljskih objekata, to bi bilo istog dana, u mom slučaju iste večeri: pakujem basprim, uzimam jaknu i nestajem, ako poslodavac pretrpi štetu zbog moje nagle odluke, utoliko bolje – zašto bi u nekoj raspadnutoj redakciji neko pisao za još tri broja, i šta može biti saopšteno u ta tri broja?! Neću kupiti nijedan primerak, šta mi sad još saopštavate, prekinuli ste, pobrali komplimente od sviju koji se na tako nešto ne bi nikad odvažili, zašto ne ćutite tri ili četiri sedmice, dok kujete planove za novi časopis, a Drakulićka neka štampa šta zna, ili neka u tri nastavka napiše “Posni kuvar za gurmane u Srpskom svetu”.

Čujem sad da je NIN bio osnovan u februaru, neke daleke godine, pa bi njegovi poslednji trudbenici da do svečanog jubileja budu na braniku aritmetike – do pokojnikovog rođendana! To je kao kad bi muž i žena, svesni oboje da se moraju što pre razvesti, kad već nisu i ranije, rekli: daj da izdržimo još godinu i po, do srebrne svadbe, pa ćemo narednog dana potpisati presudu o razvodu.

&

Taktiku koja je toliko puta donela pobedu ili nerešen rezultat ne treba menjati, ovo zacelo zna najslavniji student Više trenerske škole, koji jeste popustio u bubaluku i u naširoko obznanjenoj briljanciji, ali koji ne zaboravlja ovaj aksiom trenerskog zanata: ako ti sa sviju strana govore da si na takozvanim izborima prekardašio, da si pogazio silesiju zakona i moralnih normi, skreni sa te neprijatne hajke pažnju na nešto drugo: ako ti i iz Evropske unije, iako su preblagi i još uvek puni razumevanja za tebe kao prekardašioca, kvare raspoloženje i smanjuju ti radni elan, baci im kosku u vidu kosovskih tablica, a predosadnim bundžijama i čistuncima unutar zemlje ponudi drugu kosku, naredi da se vojni rok opet ima obavezno služiti, obznani da će opet to biti dužnost, pravo i čast… pa dok se o tome svi izjasne, proći će i Srpska nova godina, pa dolazi Sveti Sava, nadaš se da zaborav ne kasni!

Pre nešto više od godinu bilo je “glavu dajem – tablice ne dajem!”, sad su šaptom poklonjene našim južnim sugrađanima, a da ih oni već nisu ni tražili ni očekivali, ali i tu je vladar opet uputio diskretni omaž Makijaveliju, koji je savetovao vladaocu da sve što izaziva simpatiju i divljenje podanika vladar prikaže kao svoj lični doprinos i dar, a da postupke koji neće biti prihvaćeni sa oduševljenjem prišije nekom drugom, u našem blagoslovenom slučaju to beše Vlada, uvek na usluzi vladaru. Brnabić je znači častila Albance sa Kosova tablicama, predsednik ima druga posla, ide kod ruskog ambasadora, viđa se američkim ambasadorom Hilom, ushićenim što će njegova država moći da sarađuje sa novom srpskom vladom, rođenom u veličanstvenoj izbornoj svečanosti… Ali, ali, upravo Njegovoj Ekselenciji Hilu palo je u tal da razočara dragog sagovornika, baš mu je Ekselenca imala saopštiti da Amerika prodaje silne rakete ovima koji su mislili da su tablice za njih najradosniji događaj u netom načetoj godini…

Ali dok smo još kod naših sugrađana koji dobiše tablice i koji kupiće rakete: tobožnji vođa svevladajuće stranke, znan kao Vučević, sam je odlučio da obraduje svog idola tako što će obrazložiti zašto je davanje donedavno svetogrdnih tablica Albancima zapravo mudar potez… Hajde da i mi budemo malo politički mudri, tako je nekako otpočeo svoj domaći zadatak o tablicama, zašto im ne bismo dozvolili da se voze kuda im drago, znamo da će nagrnuti u zemlje koje ih primaju bez viza, pa neka idu tamo…

Čak je i procenio koliko će naših sugrađana imati priliku da se upozna sa auto-putevima koje je Vučić napravio i pustio u svečani, a potom i u redovni pogon, njih tristo do petsto hiljada neka se šepure sa svojim tablicama, neka plate putarinu, i srećan im put na sever… Imao sam utisak, grešna mi duša, da je Vučević u potaji zamišljao kako će veliki broj Albanaca možda i ostati u zemljama do kojih nama više nije stalo, nije to baš izrekao, ali bih voleo da mu pomognem majeutikom, takozvanom babičkom veštinom koju nam je na besplatno i neograničeno raspolaganje ostavio Sokrat: ako mislite da će tablice, dugoročno gledano, pomoći da se broj Albanaca na Kosovu smanji, što naravno da je poželjno, i korisno, i za Srbe, i za Albance, i za zemlje EU, daleko joj lepa kuća, kažite to slobodno, pa vi ste jedini imali kuraži da kao ubogi gradonačelnik tužite vladara, i vaš predmet je preko reda došao na red; sud, nezavisan, brz i pravedan, oslobodio je tuženoga i dao mu velećagu da je nedužan, to bi uza sve druge vaše kvalitete i postignuća trebalo da oslobodi vaš izuzetni um i vaš preuslužni duh.