Život je uvek lokalan #Retrovizor
Kao što je položaj naše zemlje bivao stalno povoljan, a položaj našeg naroda skoro uvek nepovoljan, tako i sada naša država napreduje li napreduje, a ja kao njen podanik ne mogu to o sebi da kažem.
Hteo bih u praznično predvečerje da čitaoce poštedim svečanih i kak bi se reklo velikih tema: kako je Gospodar prostora – ko nas je spasao udžerica u Savamali, ko nas je kurtalisao Železničke stanice, koja mi je trn u oku još otkako sam, doduše preko Dunav-stanice, došao u Beograd, ko je sotvorio Beograd na vodi, ko gradi puteve, bolnice, Nacionalni stadion? – postao i Gospodar vremena, pa nam je, kao i kad nam poklanja novac, poklonio osmi januar, da slavimo Roždestvo Hristovo dva dana i dve noći; hteo bih, kao kad smo imali lekcije iz istorije, da naslov bude “Položaj našeg naroda u javnom transportu.” Kao što je položaj naše zemlje bivao stalno povoljan, a položaj našeg naroda skoro uvek nepovoljan, tako i sada naša država napreduje li napreduje, a ja kao njen podanik ne mogu to o sebi da kažem.
Ukazao sam blagovremeno gradonačelniku i njegovima da pridev “doživotna” na kartici za javni prevoz zvuči više kao presuda, nego kao povlastica, budi jezu od smrti etc., dao sam nekoliko semantičkih objašnjenja i predloga koji su oholo, ćutke, listom odbačeni, uzeo sam ipak karticu, ali se često osećam kao Zagorec koga opominju da voz samo što mu nije pobegao, a on će “nek pobegne, nek pobegne, karta mi je v džepu”, 17. decembra čekao sam, u rano nedeljno jutro, sa kartom u džepu, da dvadesetčetvorka dođe na početnu stanicu zvanu Neimar; na tabli svečanoj i novoj piše da će autobus doći za sedamnaest minuta, dobro, bumo sačekali, smanjuje se broj minuta, evo, još dva, još minut, evo i nule, ali nema busa! Odmah posle nule pojavljuje se cifra 20! Čekao sam još pet ili deset minuta, nadajući se da je displej u kvaru, a da će autobus doći, ali se nije ukazao. Displej tera svoje, majstor i dispečer svoje!
Ako na tabli ne piše koliko minuta ili koliko stanica putnika deli od dolaska željenog vozila, onda stoji, isto tako slovima i ciframa u boji, rima, koji je datum, koliko je sati, možda čak i koliko je stepeni, što me nimalo ne kopka i što me primorava da se latim mobilnog te da na taj sad već starovremski način saznam šta me čeka tj. koliko ću još čekati autobus, *011*2500#, send, iz tajanstvenog centra stiže mi poslanica da je moj zahtev uvažen, klanjam se zbog toga do zemljice čarne, daj pritiskaj “back” da bi se pompezno najavljena poruka ukazala, na njoj piše: “nema dolazaka”! Kako nema dolazaka? Ukinuta linija!? – Onaj ko može da ukine trolejbuse koji su vozili do Studentskog trga, može da ukine i ovaj leteći cirkus zvani dvadesetčetvorka… Kad, eto nje, iza kioska u Kursulinoj, pojavljuje se crvena pruga, kao širit na uniformi policijskog pristava koji dolazi kod spahije dok ovaj drema na tremu u letnje podne, prkosi sistemu informisanja, kao što je prkosila i na Neimaru: tamo je pisalo da će doći, pa nije došla, telefon mi maločas sreza da nema dolazaka, a upravo prisustvujem jednom!
Od poštovanja voznog reda i od papira A4 sa tim voznim redom, na svakoj stanici (zaštićenog samo od kiše), nauka i praksa nisu pronašle ništa bolje, ovo što nam je rodonačelnik zaboravljenog i prežaljenog SPAS-a, a sadašnji velikodostojnik SNS-a, dao, karikatura je obaveštavanja, da, imam u novčaniku još jednu karticu koja je slika i prilika naše države blagostanja: to je penzionerska kartica, naširoko reklamirana kao ulaznica u čarobni i beskrajni svet popusta na sve i svašta, izlazili su na internetu zastrašujuće dugački, nepregledni spiskovi prodavnica, lanaca, megakompanija koje jedva čekaju da daju popust vlasnicima kartica, da bih bauljao iz fijaska u fijasko, ne, mi imamo samo desetog popust, kad stižu penzije, ne, ne, ne, nismo još ništa dobili o tim karticama i nemamo način da to opcigujemo, a, ne, mi već imamo popuste, niže cene, parizer i tako to, ne možemo na to još da dajemo popust vama kojima penzije uostalom malo malo pa porastu…
Neće mi postati navika da pišem o položaju staraštva u javnom transportu i u bakalnicama, ali zar se na ovim trivijalijama ne vidi koliko je ova država pritvorna, i koliko su prozirni i žalosni njeni marifetluci? Možemo uvek potegnuti pitanja moralna, naoko filozofska, kako je moguće da neki homo sapiens baš ovoliko laže, kako je moguć tajni i protivzakoniti poduhvat (na izborima) u koji su uključene desetine hiljada ljudi, je li moguća tajna u koju je upućeno sto hiljada ljudi, jer i porodice uvezenih naturščika koji glume Beograđane znaju gde su njihovi ukućani otputovali i zašto su se vinuli do Srbije?
Možemo, i pitaću to iznova, ali i digitalne table u boji, a koje lažu, ili daju nepotrebna obaveštenja, autobusi koji dolaze sve ređe i u kojima su gužve sve veće, i to su neka od hiljadu državinih lica; pokušavam, još uvek, da pronađem neko koje bi mi se koliko-toliko dopalo.
Naslovna fotogrfija: FoNet/AP
