45 minutes

Ko od nas kao dete nije čuo kako neko kaže: „Eh, što meni ne daju vlast samo dva dana“, taj bi ogorčeni amater preduzeo mere i korake toliko okrutne i celishodne da bi već preksutra bilo sve cakum-pakum. Poneko je sanjao da bude i samo jedan dan na čelu države. Sad je prvi put neko ko jeste na čelu države tražio da mu se daju odrešene ruke na četrdeset pet minuta. Toliko je od međunarodne zajednice zatražio prvi potpredsednik Vlade da zavede red u Kosovskoj Mitrovici. Maćeha mu dakako nije ni odgovorila, a psiholozi će jednoga dana odgonetnuti zašto je tražio baš toliko minuta: da li je student generacije imao na umu školski čas kao jedinicu mere, ili je proslavljeni delija tražio da mu se dodeli samo jedno poluvreme?

Grobari su drugo poluvreme u večitom derbiju (kakav izraz) iskoristili da urođenički plešu oko vatre. Na zelenom tepihu trajala je rđava i spora beskonačnost, sva u pogrešnim dodavanjima, strahu od driblinga i od šutiranja na protivnički gol, pa se mlađarija na tribinama okrenula voljenoj piromaniji (baksuz u crno-beloj uniformi postigao je autogol, „Zvezda“ ne imađaše snage da poveća poklonjenu prednost, „Partizan“ se sa svoje strane nije nadao da će neki igrač crveno-belih takođe pogoditi vlastitu mrežu). Vatrogasci su dugo oklevali da uvis pošalju koji mlaz vode, policija je dostojanstveno čekala šta će uraditi kolege u vatrogasnim uniformama, komandir policije nije tražio 45 minuta da zavede red na tribinama. Da, par dana pre toga video sam na snimku Džajića i Jugoslava sa B92. Pomilovanu legendu novinar je pitao kako gleda na razularene vođe navijača koji igračima oduzimaju dresove, otprilike: na šta bi ličilo da neki nezadovoljni gledalac, ili vođa gledalaca uđe sad u studio i uzme mi ovo sivo odelo, košulju i mašnu, a legenda će: „Zvezda jeste izgubila, ali navijači su možda želeli dresove za uspomenu…“

&

Ako neko nekoga obožava onda naš predsednik obožava russkogo, pa opet nije tražio da mu potonji pokloni ni službeno odelo, ni kimono za džudo, ni jahaće pantalone bez gornjeg dela. Negde sam pročitao da je Vladimir Vladimirovič pustio visokog gosta iz bratske Srbije da ga čeka poltora časa, sat i po, i sve mi se čini da to nije ni prvi put. Zašto ne saberemo sve sate i minute koliko su naši čekali da im se domaćin napokon ukaže, pa kad nam Putin kad-tad dođe u posetu, mi da ga pustimo da čeka isto toliko sati i minuta koliko smo mi ukupno čekali. Kad je dolazio Medvedev, tadićevci su prevazišli sebe. Veče uoči svečanog dočeka u parku kod Vuka navrat-nanos postavili su spomenik Puškinu, da Medvedev dok limuzina bude skretala u Ruzveltovu vidi koliko smo načitani, koliko volimo Evgenija Onjegina i Dvadeseti oktobar koji nam je praznik nad praznicima. Napamet nam nije palo da pustimo visoke goste iz Rusije da čekaju. Dapače, najradije bismo ih sačekali u rumunskom vazdušnom prostoru, da ih vodimo ka „Nikoli Tesli“ kao Putin ždralove, samo da Rumunija nije ušla u Evropsku uniju.

Osim Rusije i Putina predsednik Nikolić svim svojim vojvodskim tj. četničkim serdcem ljubi Crkvu. Ljubi je toliko da u svom rodnom mestu, na vlastitome placu zida crkvu. Svetoj materi pokloniće i okolno zemljište. Srednjovekovni vladari jesu gradili bogomolje, ali o trošku stanovništva – šta su feudalni vladari imali, a da nisu uzeli od vazala i od potlačenih, ili da im nisu uskratili? Novovekovni vladar zida hram Božiji iz vlastitog džepa, ako se tako može reći. Pošto crkva iznutra tek treba da se oslika, legao bi mozaik na kome bi bio prikazan ktitor kako izvodi nesrećnu bratiju iz mrskog Magistrata: Spasenie Soraba iz stoletnogo ropstvia šešeljevskogo i sabornoe pokrštenie v Serbskuiu progressivnuiu partiu.

Šta je još bilo? Pogreb udovice bivšeg doživotnog predsednika (koji ne sazida nijednu crkvu) pamtiće se po govoru premijer Dačića koji je pobrao silne aplauze na otvorenoj sceni. Ogrešili smo se o Jovanku, reče mezhdu prochem. Pa jeste to prijatnije reći nego: služio sam stvari pogrešnoj, kao mladokarijerist doduše, ali sam grešio – lakše je utopiti se u apstraktni, patetični i nedokazani greh kolektiva.

U „Peščaniku“ sam bio pretekao i samog Tačija, pisao sam o crnoj uniformi koju je ministar bez portfelja nosio gologlav, kao kakav vojni pučist. Nisam bio načisto je li to kreacija njegovog ličnog šnajdera, ili je iz fundusa nekog pozorišta („Crna beretka“ je naslov, read now!). Od Tačija saznadoh da je to uniforma naših rezervista, paramiljitar. Pa zar sme građanin da odlazi na posao u uniformi koja se oblači samo za vojnu vežbu ili za odbranu otadžbine? Ili g. Vulin svoju dužnost na Kosovu doživljava kao vojnu vežbu? Pre neki dan prvi put sam video našeg oficira za vezu, čovek u civilu, ne znam ni koji čin ima, a pukovnika Vulina mi već preko glave!

Boris Tadić je naspram svoje vladavine i carstvija svoego zauzeo i istorijsku i geografsku distancu, i gle, sad i on vidi da je njegov štićenik i izaslanik Jeremić bio štetočina. Inače i dalje hodočasti Boriska po međunarodnoj zajednici, mislio bi čovek da se po svetu sastaje sa sebi ravnima, sa počasnim predsednicima propalih stranaka. Ne, Karl Bilt ga prima, pa predsednik Azerbejdžana… Složili se Alijev i Tadić da ionako dobri odnosi dveju zemalja budu još bolji. Slažem se i ja, ali Tadić zar ne radi to neovlašćeno? Šta ako se sutra zakrvi sa nekim predsednikom, pa nekoj zemlji uvede sankcije ili joj objavi rat?

Egzodus iz DSS-a nastavlja se. Nadam se da uspešne partije neće ispasti kao Evropska unija, da neće nevoljnike proglasiti lažnim azilantima i deportovati ih Koštunici.

&

Pre dvadeset godina nauka je otkrila da smo mi Srbi narod najstariji, u izlogu svake domaće knjižare šepurila se ta knjiga, doklen ostatak čovečanstva – ta balavurdija evolucije i istorije – nije na epohalnu naučnu činjenicu davao ni pet para. E, praksa je ovih dana potvrdila da jesmo zbilja najstariji, bezmalo svaki peti stanovnik (17,3%) ima više od 65 godina, što će reći da je kao penzioner na grbači društva, a kao osoba uveliko već poboljevajuća na teretu je i vlastitom porodu ili bračnom drugu koji je, ah, možda i sam približnih godina. Država dakako primećuje neželjenu mutaciju i sve izraženiju sklonost staraštva ka dugovečnosti. Bori se sirotica protiv toga, daje im sve manje penzije, nema dovoljno stentova i drugih drangulija namenjenih produžavanju života. Govorim dakako o ordinarnim penzionerima, jer država ima i penzionersku elitu rođenu u sportu, na estradi ili u udruženjima književnika. Za viša bića para uvek mora da bude. Olimpijskom plemenu daje država i šakom i kapom. Osvedočeni talenti pronose slavu naše zemlje po svim meridijanima i kroz sve vekove, doklen ono prosečno država je, zar ne, dužna da postepeno, ali neodustajno iskoreni.