48 sati #Retrovizor

Trenutke u kojima su orlovi naoštrenim kandžama ispisivali istoriju našeg, samim tim i svetskog fudbala, predsednik Republike nije proveo u svečanoj loži, premda bi samo njegovo visoko prisustvo na licu mesta dalo još po jedan par krila orlovima, ne, nadigravanje sa izvikanim Brazilom gledao je okruženim običnim vojnicima i ponekim starešinom, sa zastavom oko vrata: čečensku burku, koja mu stoji kao salivena, nije ogrnuo jer bi krzno povuklo miris zaprške iz vojn. kazana.

Učiti od najboljih, to je vodilja našeg vlasnika, unajmio je Tonija Blera, koji tek treba da odleži ne znam koliko godina u našoj kazneno-popravnoj ustanovi, da ga potonji uputi u tajne vladanja i vladarstva, Putina je morao videti – kad sam ja video, kud ne bi takav prijatelj Rusije to video – pre ne znam baš koliko godina kako dočekuje Božić u crkvi daleko od Moskve, daleko od Sankt Petersburga, u takoreći seoskoj bogomolji, sa običnim rabovima Božijim, čak je mislim bio i surom džemperu koji mu je možda naštrikala tamošnja popadija ili najstarija vernica u guberniji, e, tako se sad naš velikan ukazao međ vojacima, ako je srce mudroga u kući gdje je žalost, srce je plemenitog u kući gde su skromnost i jednostavnost, ali ni predsednik ne može da gleda meč sa svima kojima bi to bilo najsrećnije veče u životu, ma kako se utakmica završila: u Komunalnoj policiji uzaman su čekale punjene lignje kojom je večernja smena htela da prijatno iznenadi iznenadnog gosta, Glišić je rashladio paletu naših vina, pazeći da neko diverzantski ne podmetne bocu malvazije, u ruskoj ambasadi krčkao se boršč, predsednikovo omiljeno jelo bez kojeg nije mogao ni u Njujorku, ali sad su bili obradovani samo vojni policajci, kojima je poraz orlova pao lakše nego drugima, jer je uz njih bio rodonačelnik i podstrekač svekolikog šampionstva i pobednjaštva koje je drugo ime Srbije…

Nisam pisao ništa o trijumfu sa tablicama, Amerikanci (Volter Hil) naprave film ako policajac na revers dobije robijaša kao pomoć da uhvati veće zlikovce, “48 sati”, pa naprave još jedan film, “Narednih 48 sati”, a ja naših četrdeset osam sati, kad se preostala Srbadija po Kosovu vozikala sa starim, našim tablicama, nisam opisao, a zašto, zato što prevelika radost, baš kao i teška tuga, mogu čoveka da parališu, mesecima slušam o tablicama, srce mi puno što imamo novu svetinju, i onda, kad smo doživeli trijumf, ja sam zanemeo. Mislio sam šta bi moglo da bude naredna naša pobeda: da Srbi na Kosovu imaju istovremeno različite tablice, i lokalne, pokrajinske, i ove da kažem savezne, naše, s tim što bi naše bile na prednjem braniku, a kurtijevske na zadnjem, što bi jasno svedočilo o našoj premoći, ali nije ni sad kasno da zahvalim našem pregovaraču na tih četrdeset osam sati, dvoe sutok, malo li je, ali, ah, to što do mene dopre vrh je ledenog brega, danas sam, opet sa zakašnjenjem, pročitao da smo pre neki dan izbegli rat, čoveče, pa zar trudbenici medija nisu mogli to da predstave kako dolikuje, slavimo Dan primirja nakon četvorogodišnje klanice tj. Velikog rata, a sada, kad je rat izbegnut, zahvaljujući nesebičnom, hrabrom i dovitljivom pojedincu, takoreći nikom ništa. Nisam čitao vest, video sam samo naslov, Zaslužni zacelo zna i tačno vreme, sat i minut kad je najgore izbegnuto. Ne mogu sad to ponovo da nađem, ali nije čak ni rekao “ja sam to sprečio”, što bih ja prvi na sva usta razglasio, a nije to prvi put da Zaslužni predupređuje najgore, rat je izbegnut u mi i ne znamo koliko navrata, kao što ne znamo da li bi prerastao u tridesetogodišnji rat, što je za istoriju kao dobar dan, zato mi je žao što se tolike mirovne pobede stapaju u opšte mesto, umesto da im se odredi i upamti tačno vreme kad su se desile, pa sećanje na njih koliko potraje potraje, sirene su se u čast Maršala oglašavale dvadesetak godina, a mi pored ovakvih istorijskih pobeda prolazimo kao pored nepravoslavnog groblja.

Nakon bombardovanja slušao sam desetine poznanika kako prepričavaju, vidi se već ko zna koji put, gde se ko zatekao kad je počelo bombardovanje, kakvom se ko sitnicom bavio kad je istorija počela da nam lupa prozore i rafinerije, to je kao kad se neko slika pored Davida, ili pored Ajfelove kule, kad svoju egzistencu žudi da poveže sa umetnošću i veličinom, tako se mi povezujemo sa istorijom, koja je kod nas doduše svaki čas, ali i protiv svoje volje pitam se gde sam bio, šta sam radio, kad je izbegnut najnoviji rat koji ne zna se koliko bi trajao i kako bi se završio. Propustili smo svi priliku da osim datuma imamo još jedan istorijski trenutak koji bi bio u jedinicama manjim od dana: u 03:05 umro je naš Maršal, u 3:10 pošao je voz za Jumu, a već u 03:15 naš vladar sprečio je Treći balkanski, možda i Prvi evropski rat!

Ne mogu i ne želim da bagatelišem rat samo poradi toga što sam star, mogao bih i kao osmopozivac obući uniformu i naći se u rovu, ili u usiljenom maršu, pa i u ratnom zarobljeništvu, mogu da zamislim koliko bi se neprijatelj pretrgao da mi nabavlja destilovanu vodu za moju sleep machine, drugo, iako se borimo za stvar kudikamo pravedniju od one za koju bi se borio neprijetelj, i ima nas više, i odvojili smo od usta za oružje znatno više nego neprijatelj, grešimo kad ratne operacije zamišljamo samo na Svetoj zemlji, mi dolazimo i poznaje se krivda-pravda, ali šta ako nam ratna sreća okrene leđa, ako neprijatelj nađe ili već ima jake saveznike?! Kad bi nas jednom potisnuo severno od Gadžinog Hana, neprijatelj se, po uzoru na saveznike 1945, ne bi zaustavljao do Beograda, gde bi gledao da u okv. sv. mogućnosti sravni sa zemljom sve što može, dobro, zgradu Generalštaba nismo ni obnovili, ali srušili bi nama najdraža zdanja, možda najpre kule u Beogradu na vodi, spomenik ispred pokojne Železničke stanice, dosta, dosta, ne smem više ni da razmišljam šta bi sve moglo biti da rat nije suzbijen u samom korenu, te ovim zapisom, rukom i rukopisom dijaka grešnoga zahvaljujem Izabranome na predostrožnosti, koju je skromno, gotovo uzgred pomenuo, a čije će se posledice, blagoslovene posledice, osećati možda još stotinu godina, za razliku od tablica koje su se šepurile samo dva dana.