Amazing grace

Srbija je pronašla lek protiv bele kuge, jedva čekam da vidim hoće li se Nobelov komitet praviti lud: američki glumac dobio je od predsednika vlade bumašku o državljanstvu, izazvavši zavist (što je smrtni greh) sviju onih koji su punonadežno i odavno predali taksirane molbe, pa nikako da postanu to što je g. Sigal postao nakon tezge koju mu je u Beogradu blagonamestila naša demokratski izabrana veleuprava! Srbija je stala uz bok Rusiji: usvojili smo građanina koji u mnogo čemu može da iziđe što bi Boris Tadić rekao na crtu russkomu Depardie! 

Na listi čekanja su Robert de Niro, koji čezne da igra Dražu, to mu je životna želja, kao Vulinu da vidi Apisa u Aleji velikana, na drugom mestu je Šon Koneri, koji nam isto drži stranu, i koji nikad neće priznati lažnu državu Kosovu… Ako nemamo dovoljno beba, popunićemo naše proređene redove strancima koji još mogu da se staraju o sebi i koji prethodno izjave da im je Srbija druga mati. Fertilno sposobno stanovništvo nije se u dovoljnoj meri odazvalo vapajima Palme, Svete matere, Svete desnice etc, i nije u dovoljnoj meri prionulo na produženje vrste, pa će država niskom priraštaju doskočiti na ovaj način.

Penzionera, istinabog, imamo dovoljno, ali ovi uvezeni neće pasti na teret našeg nesrećnog PIO, nego će kod nas trošiti ono što su zaradili u Holivudu i kojekude, uglavnom smo odjedared sa Stevenom Sigalom egalite i fraternite! 

Novodržavljanin se već raspitao o cenama nekretnina na Dedinju, veli da kuće nisu uopšte skupe, ako nađe nešto u Dodikovom komšiluku dobićemo Ulicu Prijatelja Srbije, biće prijatelja sigurno još: država bi trebalo sadašnjim vlasnicima da da pravičnu odštetu i pristojan rok da se isele, pa da pod što povoljnim uslovima vile ustupi doseljenicima. 

Verujem da državljanin postaješ rođenjem, genetikom, brakom, ali postaješ, eto, i pukom milošću vladara – blago narodu na čijem je čelu neko tako darežljiv i plemenit! 

Plemeniti (koga, gle, još niko nije nazvao Preobraženim: imao bi imendan!) će nam darovati izbore, darivaće nas izborima, kako da se izrazim što svečanije?… Ako sam dobro razumeo, biće to lični dar predsednika Vlade stanovništvu, opoziciji i njegovim partijskim drugovima! Sve što je do mojih ušiju doprlo beše u prvom licu jednine, ja sam odlučio, ja mislim jer znam…. 

Da sam ja Tomi ne bi mi baš bilo pravo, pa ni da sam Skupština, čak i da sam dijak grešni u partijsko-poslaničkoj mašineriji, koji mora da glasa kako mu se kaže, ipak bih voleo da se izbori proglase tek kad i ja za njih pritisnem svoj personalizovani taster! 

Ali tako je kako je!

Imamo čast da nas, pored tri ili četiri aktivna rijalitija, predsednik vlade svakodnevno izveštava o svom metabolizmu i o svom duševnom stanju: premijer nam je, kao svet kod Šopenhauera, stalno u stanju čežnje ili bola: „Čežnja da vi bolje živite, i bol zbog nerazumevanja moje žrtve, dve su gorke trešnje na istoj peteljci! Znam da me mrzite [slušam ga koliko juče], mrzite me što ovoliko radim, mrzite me zato što ne možete da me pobedite, ali kako možete da mrzite Srbiju, radi koje ja i trpim ovolike bolove i ulažem neprekidne napore koje ću uprkos svemu i u inat neradnicima da udesetostručim! Vama bih preporučio da krenete mojim stopama, u početku će vam biti teško, ali kasnije – biće vam sve teže! Moje je da vas uputim u kult trpljenja, izgaranja i samoiscrpljivanja, znam da mi vi nećete reći hvala, ali reći će mi buduća pokolenja i budući državljani Srbije kojima ću lično da dodeljujem citizenship!“

Možda nisam verno preneo ispovest predsednika Vlade, nadam se da sam sačuvao njen besmrtni duh, veličanstvenu pohvalu radu, radu, i samo radu, plači, mumijo, u mauzoleju: prvog pravosledbenika čekala si devedeset devet godina! 

                                       
&

Verske zajednice su se, ne budi lenje, ekumenski, da ne kažem kumovski, okupile, i tako blagouortačene podviknule državi da bi verska nastava morala biti ne samo obavezna nego i neprekidna, džaba sam ja došao do zaključka koji sam maltene o vlastitom trošku predočio javnosti – religija je hobi. Ho-bi! Ja bih, kao žitelj u laičkoj državi, ovaj neumesni zahtev glatko odbio, s druge strane, sav sam postao odbojan, ja bih i partijama uskratio novac iz budžeta, pa se ne bi svi lezilebovići toliko radovali vanrednim izborima. 

Kako bih odbio, kad im zakon svima dodeljuje pare da se lepše i što lažnije predstave?! – Tako lepo, promenio bih zakon i dao sledeće sozercanije: „Mi smo siromašni i tako ima i da živimo! Svi koji se nadaju da će postati poslanici ili odbornici, ili savetnici, ili predsednici opština, moraju da ulože vlastiti novac u partijsku kampanju. Ličnim primerom pokazaće da veruju u pravednost partijskog programa, da veruju u svoju izbornu listu i u njenu demokratsku pobedu! Država ne daje ni jedan jedini cvonjak za predizbornu trku i ne želi da utiče na izborne rezultate!“ 

&

Pomiren sam umnogome sa istinom da moje predloge vetar nosi, ali poneki možda i ima odjeka, evo, pitao sam, pre nekoliko godina, zašto za krst ne pliva više veroučitelja i mladosveštenika, nego se takmiče mahom difovci, srpski vitezovi i sl. Pitao sam zašto ne bi i velikodostojnici uzeli učešća u ovom bogougodno verskosportskom kolopletu, i, gle, odazvao se na svoj način mitropolit crnogorsko-primorski, koji je, u pirogu onakvom kakve su ukrali vojnici Pitera Kojotija u „Južnjačkoj utehi“, bodrio mladež u Moraču; crkveni poglavar prethodno je osveštao kompletan vodotok, ako ne i ceo kanjon Morače. Možda iz predostrožnosti da se crkveni čunić ne prevrne, mitropolit bijaše bezmalo u ležećem položaju, kano kosmonaut u kapsuli vasionskog broda, učenici njegovi gurahu arku tik uz one koji kraulom grabijahu ka svetinji! Unekoliko me slika podseća na one koji u automobilu prate iznurene bicikliste na najvećem usponu, ali možda još više na kralja Petra dok se na volujskim kolima povlači sa vojskom; ukazanje Amfilohijevo na vodi time je možda i blagonadahnuto, a ako prizor jednoseda prevaziđe i crnobelu fotografiju kralja Petra, biće to volja Gospodnja.