Amazing grace

Ove sedmice otpočet je svečani, sudski proces rehabilitacije Draže Mihajlovića, sa grobnim mestom prvog gerilca u porobljenoj Evropi država još nema sreće, mada ne žali ni novca ni ljudstva, ali bi ovo u sudu moglo da ispadne po volji vladajuće klase koja ne krije koliko je privržena četništvu: budu li pronađene ma i proceduralne manjkavosti u sudskom postupku zaključak će biti da je sve što su četnici učinili bilo na svom mestu, dok će komandantu, koji se u crkvi već pojavljuje kao ikona i to pored Tesle (sa kojim se u varljivom životu mislim nije ni upoznao), preostati još samo da bude proglašen za sveca, predsednik Tadić pomilovao je valjevskog slikara Makija koji beše dopao apsa zbog javnog ama nezastarivog protivljenja Miloševićevom zulumu, već sam mislio kako će umetnik imati da odleži do 29. novembra, ali pošto više nemamo Dan republike (ili barem ja ne znam kad pada po novokalendaru), predsednik je običnog radnog dana pomilovao ovu žrtvu da li birokratske inertnosti ili osvetoljubivosti besmrtnih slobinaca koji su ponovo na vlasti i ponovo u modi. Milosrđe je predsednikov hrišćanski i dosovski odgovor na molbu ministarstva pravde, što mi govori da bi predsednik možda mogao odvratiti pravosuđe i od ambiciozne nakane da prekroji istoriju Drugog svetskog rata, ali za ovo nema ko da ga zamoli, drugo, u slučaju Maki imali smo amazing grace – protivljenje reviziji suđenja srpskom Čiči bio bi gest nemilosrđa. I dok je predsednik držao stranu borcu protiv Miloševića, Ratko Marković, Slobekov lični ustavopisac, i Mile Ilić, njegov poverenik za nišku nahiju (koji se razvi u priličnog dahiju, valjda me neće tužiti, rima me ponela, voda je odnela) doživeše nova promaknuća: prvopomenuti je predsednik Upravnog odbora Instituta društvenih nauka doklen je drugome poveren Institut za uporedno pravo, ne bih da nije Mileta ni znao za ovu uporednu ustanovu, bruka moja.

https://youtube.com/watch?v=qY9Cwl_0nY8%3Frel%3D0

Šta je još bilo, muftija Zukorlić navijao za Tursku, jedino nije sa najzadrtijima usklikivao s ljubavlju „ovo je Turska“, pa šta, muftija navija u slobodno vreme i u civilu, da li kod kuće ili pred video-bimom u nekom kafiću, i nagovarati ga da navija za Srbiju isto je što i naložiti Dodiku da navija za reprezentaciju BiH, i to protiv Srbije, a za ovo što je publika skandirala odgovornost je na našim košarkašima: da su pregazili tursku momčad naši radnici i turisti u Turskoj skandirali bi „ovo je Srbija“, doklen bi se prijatelji košarke u Pazaru kaharli i quietly razišli, ali da vidimo mi od čega se živi: na sudskom procesu i viceprocesu našem konzulu i vicekonzulu koji su Miladinu Kovačeviću dali putnu ispravu vrednu milion dolara (koliko će Srbiju koštati njihova šalterska revnost) optuženi i viceoptuženi tvrde da su nevini tj. vicenevini, pa kad izgubim karticu od mobilnog ili saobraćajnu dozvolu, što sam ja u više navrata  i činio, popunjavam obrazac – gde se to desilo? smatram li da mi je to ukradeno ili znam da mi je kroz pukotinu na splavu upalo u Dunav, kad se to desilo? … –  a ovde se duplikat blagopojavio unatoč kauciji koja je ako se ne varam gospodinu Kovačeviću takođe stigla preko konzulata, jer nemamo mi platni promet ni sa kim, iz Srbije ne možeš Western Unionom da pošalješ pare u inostranstvo, možeš samo da ih primiš, ako ti se posreći da nekome tamo pretiče pa te se rado seća.

Za razliku od velikodostojnika konzulata Miladin je priznao krivicu, nagodio se sa tužilaštvom da robuje dve i po godine, što opet ne znači da mi građani nećemo imati nove izdatke. Kuća fudbala smenila je Radomira Antića koji se ne odustajući od govora o sebi kao o trećem licu svečano zakleo da neće Radomir Antić osobama niskog morala oprostiti ni jedan evro iz kraljevskog ugovora koji su nišči moralom u trenutku euforije lakomisleno i širokoruko sa njim bili potpisali; imamo novog selektora, a ako Fudbalski savez dobija novac i od ministarstva sporta svi mi plaćaćemo dug, kamate i sudske troškove. Kuća pa košarke duguje gospodinu Ivkoviću 450 hiljada evra, čovek ne preti sudom, ali ako dočekujemo košarkaše i ako govorimo „mnogo smo jaki“ onda smo svi mnogo i dužni. Dalje, gospodin Šarić tužio je državu Srbiju, dakle sve nas, zbog toga što su naši najviši rukovodioci o njemu unapred govorili kao o kriminalcu, ne čekajući pravosnažnu presudu suda (premda se i ova može osporiti, evo slučaj đenerala Mihajlovića!).

Jedino će odštetu pijanom vozaču platiti Studio B iz svog džepa, premda i u taj džep kane možda koja crkavica iz gradske kase: inkriminisani medij je za spot o bezbednosti u saobraćaju koristio glas osobe viđene na televiziji i na internetu kako vozi podnapita, e, budući da nije poštovala autorska prava te osobe, sud je gradsku televiziju kaznio i otvorio filozofsko pitanje: sme li se iz plemenitih pobuda krnjiti nečiji ugled? Oni koji drže stranu Studiju B uzvraćaju pitanjem: „Kakav ugled? Pa čovek se baš i proslavio tj. raščuo po vožnji pod uticajem, to je njegov ugled!“, pri čemu prenebregavaju koliko je puta taj građanin vozio trezan pa nije bio snimljen, i koliko je puta bio pijan a nije uopšte sedao za volan, što takođe nije bilo snimljeno pa nije bilo ni u „Utisku nedelje“ ni na You Tube-u

&

U trideset tri naša grada voda za piće je neispravna, pa koliko mi gradova uopšte imamo?