Amazing grace #Retrovizor

Hoće li će se od jedne vladarske vizije, a koja uvek ima snagu naređenja, ipak odustati, možda prvi put od uspostavljanja jednovlašća? Iskren kako ga je Bog stvorio, predsednik Republike je, oslanjajući se, kao i vazda, samo na snagu i besprekornost vlastitog uma, nenagovoren ni od koga, ali ni opomenut ni od koga da će zvučati sebično i bezdušno, obećao da će vakcinu, kad dospe u Srbiju (zahvaljujući naravno njemu) primiti najpre lekari, policija i vojska! Otkud sad pa lekari, proletelo mi je kroz glavu, kad predsednik kao osoba nerazboljiva od njih nimalo ne zavisi?! Ovo drugo razumem, za očuvanje samovlašća potrebna je zdrava i kompletna policija, i armija, ali, predsednik je osoba koja uči i od stjuardese: u slučaju nestašice kiseonika masku stavite prvo sebi, pa tek onda vašoj bebi, tako će i vakcinu dobiti lekari, da bi spasli vojsku i policiju, a ovi će svojim vakcinisanim telima i oruđima čuvati poredak koji je vasceo otelotvoren u Vrhunskom komandantu!

Predsednik nije u prvi krug vakcinacije smestio ni naše sportske šampione, koji slavu Srbije nesebično šire po kakvom je da je svetu, nije, gle, stavio ni članove Sinoda, ni članove SANU, ni Kuće fudbala: odlučio je da sačuva najpre ono od čega se živi, to jest ono što će njegov život, poistovećen sa vladarstvom, sačuvati mnogaja ljeta. A kad ta svetinja, neograničena vlast, putem vojske i policije bude sačuvana, možemo natenane da se pobrinemo za bolešljive civile, za teže bolesnike: ako bude viška vakcina, ili ako im bude isticao rok, cepićemo i naše kako je proletos govorio bake i deke, o kojima je toliko unučki brinuo da je za njihovo dobro i radi njihove dugovečnosti uveo vanredno stanje!

&

Imam utisak da je pandemija predsedniku postala dosadna, trebalo je da posluži u njegove lične svrhe, da je on prvi u svetu porazi i iskoreni, da udari na nju jače, bolje, brže, te da tako pobedi vladarsku konkurenciju u drugim zemljama. Korona je izneverila očekivanja bića kojem je dotad sve polazilo za rukom, i sad se, sirota, našla na periferiji predsednikovih svestranih interesovanja i nebrojenih polja vladarskog danonoćnog i svakodnevnog rada: ako Krizni štab odluči da oponaša tobožnji humanizam drugih država i ako reši da odmah posle lekara vakciniše najugroženije grupe, a ne pre svega uniformisane ljude koji su mahom zdravi i nisu stari, izgleda da predsednik neće koristiti pravo veta!

Sad mu je naspelo da se izvinjava! Kad sami ne napravite nijednu grešku, nijednu brljotinu deset godina, dobro vam dođe, kao mentalna i retorička vežba, da se izvinite u ime drugih, izvinjavanje zbog grubosti i glupavosti članova partije samo će još pojačati utisak da je na našem čelu bezgrešno biće; premda će prema onima koji su doveli do izvinjavanja i dalje sačuvati očinsku blagost i svepraštajuću dobrotu, prema izvređanoj građanki ispoljićei ledeni prezir Snežne kraljice. Neverovatni Atlaga, koji se u zvezdanom jatu prerušenih radikala ukazao kao što su se pojavili hemijski elementi kojima je Mendeljejev rezervisao i obeležio mesta u Periodnom sistemu, nadmašio je sebe, iako kao uvredilac ima izuzetan ugled u Skupštini Srbije, na pasja kola naružio je glumicu, držeći punonadežno i prostodušno da će se njegov izliv netrpljivosti i nipodištavanja zacelo dopasti njegovom partijskom i duhovnom vođi, kad, vođa poče da se izvinjava, ali ne veleizvređanoj građanki, o kojoj ni sam nema lepu reč, nego se izvinjava javnosti što je njegov štićenik prekardašio, pri čemu ni tada ne kaže da je povređen dobar ukus, ne kaže da je prema političkoj neistomišljenici, ili prema političkoj neistomišljenici, primenjena prekomerna i neprikladna sila, te da se, tako napadnuta u Skupštini morala osetiti povređenom, pa možda i ugroženom, nego samo hladnokrvno, tonom knjigovođe, opominje Atlagića da to što je učinio nije bilo potrebno, da nije bilo korisno. Inače, ako nam ikada vređanje ljudi ustreba, imamo bogat repertoar uvreda i kletvi, baštinjen od naše materinske partije, koja se bila ušančila Magistratu. Dakle, ni reči o etici, nego o samo o nesvrsishodnosti Atlagićevog blebetanja. Izvinjenje je bilo kao u svađi, koju je, pre četrdeset godina, hteo ne hteo slušao moj izvor, gde svekar, nemajući još telefon, na sav glas doziva policiju, jer njegov sin vija snajku sa očitom namerom da je izloži kućnom nasilju, koje se već prelilo i na ulicu, pa svekar iz sve snage viče: “Policija, upomoč! Ljudi, ubiče ženu!”, “Ludak če ubiti ženu!”, a onda povremeno, tišim glasom: “A i ti si dobra, kurvo!”, pa opet glasno: “Upomoč! Policija!”

Predsednik je ostao učtiv, otmen, ali je v ogorod napadnute građanke svojim izvinjenjem bacio kamen još veći od kamenja koje je u Skupštinu poneo naš preveliki rodoljubac, presvetli i premudri Atlagić. Profesor je mora biti počastvovan što ga više biće vidi kao Don Kihota, o njegovom jurišu na penzionerku govori kao o plemenitoj zabludi, plemenito je okomiti se prostački na Seku izdajnicu, a zabluda je da će te pomije podići još više ugled SNS-a, i zabluda je da će takvi ispadi dodatno učvrstiti ionako učtvršćen položaj predsednika Vučića.

Potonji se tj. predsednik izvinio i odlikovanom potpukovniku Konu i kriznom stožeru na čijem je doktor Kon čelu, jer je, gle, šarmantni Đuka, u kome se probudila iskrica kritičke svesti, ukazao na izvesne protivurečnosti u govorancijama građanina Kona, izvinjavač se obrušio na politikanstvo i neozbiljnost, ne pripisujući ih nedvosmisleno takozvanom Đuki. Doktoru Konu, za razliku od nedoktorke Sabljić, nije spočitnuo “A i ti si dobar…”, naprotiv, predsednik je ishvalio je svog poverenika za koronu, a Đuki će biti izrečena partijska opomena, ova mu je druga, prva mu je bila zbog baklje koju je u zgradi zapalio čistim naprednjačkim žarom!

Član Partije, drugi zbog kojeg se Šef izvinjava, pokušao je da svoj mali falš u horu opravda time što se u SNS dozvoljava, neguje i ohrabruje različitost mišljenja, pa ti Đukin ispad ispade koristan Partiji, za razliku od dobronamernog (prema Partiji) Atlagića sa kojim će politički komesari morati još dosta da rade.