Animirani vožd #Retrovizor

Petar Luković prošao je gore nego Dragoslav Draža Mihajlović, dobro, poslenik pisane reči nije streljan, ali je prošao gore od sprskog Čiče utoliko što o potonjem i država i obožavaoci proudly ističu da se u početku borio protiv Hitlera, ali mu se ubrzo osladilo da se bori protiv partizana, dok za Petra Lukovića nema nikog ko bi rekao da se u jednom periodu svog dijalektičkog razvoja borio i te kako hrabro protiv domaćeg zla oličenog u Miloševiću, Karadžiću, Šešelju, i to je trajalo mnogo duže nego što je trajala borba usamljenog đenerala u porobljenoj Evropi.

Petar Luković je umalo ne rekoh živi primer, umro je pre dve nedelje, kako država može nekog upropastiti bez ispaljenog metka, bez svilenog gajtana i drugih pomagala: urednik e-novina je planski i organizovano tužen, mahom zbog nepotpisanih fotografija, preuzetih (ispada lakomisleno i protivzakonito, sa interneta), postojao je tim lovaca sačinjen od advokata koji su javljali autorima da je njihova fotografija objavljena tu i tu, imali su već sročen odštetni zahtev, sa za mene zapanjujuće visokom svotom, sve ovo dosad rečeno i te kako pripada ljudskoj prirodi, i ne bi bilo vredno pomena, ali je naše preuslužno sudstvo donosilo u rekordno brzom roku drakonske presude, pokojnik je umeo da prekardaši i pišući o pojedincima, pa su ga i ovi tužili za klevetu, duševni bol i telesne tegobe, sudstvo je bilo isto tako revnosno i nemilosrdno, pa je portal morao propasti (“Feral” je ugašen čak i bez pomoći tamošnjeg pravosuđa, niko se nije usudio da da oglas, list se ne mogaše izdržavati od same prodaje, ali svaka zajednica ima svoje metode, svoje alatke da dođe do glave onima koji je ismevaju).

Možda je Petar Luković ovo pomislio kad je na vlast dolazila sila nemerljiva, a koja ne bi nikad da ustukne pred novim izabranicima naroda : “Moji dušmani su, slava Bogu, bolje ikad nego nikad, pali, od ovih koji su ih srušili zar ne treba da očekujem nešto suprotno od onoga što su mi poraženi učinili?” – Pa je nakratko, u okv. svojih mogućnosti, služio stvari pogrešnoj, odobrio je i obodrio dolazak zla, koje mu se koliko znam nije za tu srdačnost nimalo odužilo, ali junak ove rubrike nije imao kud natrag: niti bi mu stari saborci oprostili, niti bi se Petar posipao pepelom i molio oprost za svoj ispad. Njegovu smrt dočekali su otmenom ćutnjom i stari saradnici i država, rekao bih da se ni “Vreme”, u čijem je najslavnijem periodu bio zvezda, nije pretrglo da o svom upokojenom u Hristu saradniku odštampa koje slovce razumevanja.

Država je, kak i vsegda, imala pametnija posla, valjalo je ismevati rezoluciju Evropske unije, osporiti i izvrgnuti ruglu i njenu svrhu i njenu delotvornost, od premijerke sam čuo da je taj Evropski parlament smejurija, oni samo što ne hvataju građane Evrope da ih namame u tu ustanovu, i pravi Evropljani zaziru od tih evroskauta i takoreći šintera, tako nekako, samo jezikom naravno bogatijim i pismenijim, pa je onda Anuška rekla da bi dala ostavku kad bi ikakva komisija sastavljena od stranaca kročila ovde nogom poganom, sve ono za šta su naši preci ginuli, mladi ljudi, deca, opozicija je izdala i zove tuđince na svetu srpsku zemlju, da oni istražuju šta se sve desilo 17. decembra, i Anuš i njen šef podsećaju nas na svetinju suvereniteta, ali zar suverenitet pripada vama dvoma, zar suverenitet nemaju građani zvani u mom opusu stanovništvu, a u vašem jeziku narod? Zar građane nije na izborima izigrala i oštetila država, zar nisu državne ustanove i sve tri grane vlasti do grla upetljane u neoružanu pljačku stoleća? Zar suverenitet – raspolaganje našim posedima, slobodom i budućnošću – nismo izgubili upravo od države koja se zove našom?

I kad je već i vlastodršcima samima dosadilo da smišljaju i variraju paškvile o Evropskoj uniji, i o njenoj interventnoj brigadi knjigovođa, računovođa, statističara, pravnika, detektiva i ne zna se koga sve još, koja bi trebalo da rasvetli šta je sve prethodilo našim nesrećnim izborima i šta se sve desilo na samoj izbornoj svečanosti, pojavilo se Sretenje, godišnjica istoimenog ustava koji naši ustavoljupci ljube ljubavlju kakvom ni izbliza ne ljube konštituciju rođenu vo vremja Koštunice: taj ustav biće slavljen i poštovan onda kad njemu bude sto pedeset godina!

U slavu Sretenjskog Ustava Karađorđe je prvi put i istoriji micao usnama i podizao obrve, animirani vožd, imali smo slučajeve ikona koje su proplakale, a još nismo imali ikonu koja nam nešto šapuće i koja nam obrvama daje neki zaverenički ili lascivni znak, nisam baš pomno pratio svetkovinu (jer sam ljubitelj radnih dana i crnih slova u kalendaru), ali kao da je i sam vladar sav sjaj prepustio svojim prethodnicima, pošto je tihovao sam pred kamerama obratio se podanicima iz takozvanog Predsedništva, na sablasnom Trgu republike se bez ikakvog upozorenja, noću, začuo i inače sveprisutni glas vladara, priamaia transliacia, oni koji su se obreli na Vesića kaldrmi imali su se štrecnuti, kao da im se obratio Veliki brat ili neko od dece noći, bio je to prenos inspirisan onim sa suđenja Draži Mihajloviću kad su na vrhove bandera bili zakačeni zvučnici, mene je podsetilo i na zaboravljenu i danas jedva razumljivu priču kad se u Sovjetskom Savezu pojavio još jedan televizijski kanal sa koga je voditelj pitao: “A ti ne pratiš govor druga Brežnjeva?!”